АНА АНЂЕЛИЋ: У чаробном свијету дјечијег позоришта

Било да игра за дјецу или одрасле, у мјузиклу, драми, луткарској представи, као Кристина, Венди, мама коза, учитељица Лана, вјештица Гроза, Митил, Атина или Калипсо, Требињка Ана Анђелић у позиву глумице једноставно ужива. И тако већ 13 година, колико је стални члан Дјечијег позоришта Републике Српске у Бањалуци.

Не виђамо је често на ТВ екранима и биоскопским платнима. Ана свој сан живи на другом мјесту. На позоришним даскама дјечије бањалучке сцене. И прилично је задовољна.

„Кад год ме питају колико сам и шта до сада играла, ни након оволико времена не знам да набројим. Није да ми улоге нису важне, управо супротно. Свака је посебна, на свој начин драга и непоновљива. Глуму сам одабрала јер то волим, па ми нема смисла да бројим улоге. Сваку играм с љубављу и огромном дозом узбуђења и одговорности“, прича ова глумица, и памти тај осјећај првог изласка на сцену, из Основне школе, на приредби поводом Светог Саве, давно у Требињу.

И већ је тада слутила да од глуме неће бјежати. Од школске драмске секције, преко члана аматерског позоришта „Слово“ у Требињу током Гимназије, природно је било да стигне и до студија глуме. Одабрала је Академију умјетности, драмски одсјек у Бањалуци. Ушла у ужи круг, али није примљена. Није се поколебала. Уписала је Правни факултет, а годину дана касније поново конкурисала на Академију. Овај пут са успјехом.

„Академија је у Бањалуци основана 1998. године, а ја сам се уписала 2000. Из тог разлога и у Народном и Дјечијем позоришту већином су играли глумци аматери. Мој садашњи колега Слободан Перишић, повезао ме са Дјечијим позориштем. Тада, и сама аматер, прошла сам аудицију, и за кратко вријеме имала прву премијеру са представом „Вук и седам јарића“, у режији Љубомира Ралчева из Бугарске. И била сам заиста пресрећна!“

У прво вријеме студија глуме, Ана је и даље, хонорарно, играла у Дјечијем позоришту. Касније, као дипломирана глумица 2004. године постала је и њихов стални члан.

„Имала сам заиста невјероватну срећу да сам одмах нашла посао и да, ево до данас, радим у једном од два државна професионална позоришта у Бањалуци. Много волим Дјечије позориште и представе за дјецу, једнако као и за одрасле. У Народном позоришту, уз Слађану Зрнић и Љубишу Савановића, играла сам Кристину у Стриндберговој „Госпођици Јулији“, у режији Ђурђе Тешић из Београда. Диван текст и позоришни комад, али пут ме одвео у Дјечије позориште, гдје сам добила одмах шансу“.

Највише улога Ана је одиграла у позоришту. Упоредо у серијама и студентским филмовима. У Требињу је памтимо из серија „То топло љето“ у улози Енисе, „Луд, збуњен, нормалан“ као супругу Изета Фазлиновића, те крајем 2017. године у епизодној улози у серији „Месо“.

„Серија „То топло љето“ је моје прво професионално искуство пред камерама и било је доживљај. Сарадња, касније са Мустафом Надаревићем, тако великим глумцем, била је изузетна част. Иза сваке своје улоге стојим, небитно да ли је мала или велика. У том контексту, право је задовољство било играти у филму редитеља Саше Карановића „Ој Крајино“, који је на „Сарајево филм фестивалу“ 2016. године освојио награду за најбољи студентски филм. Изузетно искуство била ми је улога Лејле у филму „Сабина К“, америчког редитеља Кристобала Крусена (Cristobal Krusen), сниманог у Сарајеву прије четири године. Иако епизодна, то је моја прва улога у великој продукцији и драгоцјено искуство пред камерама“, каже Ана, која то што више игра у позоришту, а мање пред камерама, не доживљава нимало трагично.

Ана у представи „Одисеј“

Није оптерећена ни тиме да ли су улоге главне или епизодне. Много јој је важније да је добар текст, да редитељ зна шта хоће и има осјећај да глумцу омогући мало простора, за лични печат. Себи прижељкује такве представе. А кад све не могу бити по тој мјери, издваја оне омиљене.

„Орвелова „Животињска фарма“ и „Плава птица“, у режији Алексеја Љељавског, изврсног и мени лично најдражег редитеља, представе су које увијек стављам на прво мјесто. Са „Животињском фармом“ гостовали смо у Београду и готово цијелој Србији. У Зајечару на „Данима Зорана Радмиловића“ цијели ансамбл освојио је награду „Зоранов брк“. Ако се зна да се ова награда обично додјељује глумцу вечери, а ми смо једино позориште које је заједно награђено, то довољно говори. У најдраже комаде убрајам и мјузикл „Алиса у земљи чуда“ у режији Слободана Перишића, „Ивицу и Марицу“ и луткарску представу „Вук и седам јарића“, у којој сам за улогу маме козе, на Међународном фестивалу у Источном Сарајеву, проглашена најбољом глумицом“.

И док генерације глумаца, којима и сама припада, годишње изводе и по неколико премијера, упоредо и старе представе, спокојни под окриљем матичног позоришта, Ана отворено говори и о оној, другој страни медаље.

„Годинама имамо проблем јер се у РС мало снима, немамо довољно кастинга на које бисмо се могли пријавити. Мислим да немамо стратегију. Упорно школујемо људе који послије немају гдје да раде и ту је дисбаланс. Излазе генерације нових глумаца, редитеља, камермана, драматурга. Школујемо кадрове за којих нема мјеста, а немамо на примјер никакав фонд за филм или слично. Онда је на неки начин бесмислено зашто имамо академију и филмске раднике? Сад је приказана серија „Месо“ чија продукција је приватна, јер је једна жена, Бранкица Јанковић, основала продуцентску кућу и својим средствима финансирала снимање. И то је дивно, али гдје је држава јаче у свему овоме? Очигледно култура није у првом плану. Све се и даље своди на ентузијазам“, прича ова глумица.

Мама коза у представи „Вук и седам јарића“ – награда за најбољу глумицу на фестивалу у Источном Сарајеву.

По природи спремна да пригрли живот, са свим успонима и падовима, уз кћерку Лену и глуму, Ана каже, успјела је да сачува дијете у себи, те дане обасја радошћу. Са истанчаним инстинктом кад да слиједи унутрашњи глас, не жали за пропуштеним глумачким приликама, док је на оствареним захвална.

„Што сам старија успијевам фино да посложим ствари. Ситуација је таква да често изазове осјећај туге, али његујем то дијете у себи, ту радост са главом која приличи мојим годинама. Вјерујем да су одређене ствари суђене, и да је тако и са улогама, да ли ћете их добити или не. Немате над тим контролу. Немам улогу коју прижељкујем нити о њој нарочито сањам. Вољела бих да имам више искуства пред камерама. Позориште је увијек узбудљиво и ту сам сигурнија, али тамо гдје нисам, жеља ми је да порадим на властитим могућностима, да истражујем. Срећна сам јер ме још увијек пред сваку представу држе узбуђење и жеља. Не играм механички, а ако би се то икада догодило, сигурно бих промијенила посао. Другачије би било бесмислено!“

Моја Лена, мој вјерни критичар

У Дјечијем позоришту РС у Бањалуци, Ана Анђелић тренутно игра у представи за бебе „Тачка на излету“, првој такве врсте у БиХ, комаду „Одисеј“, бугарске редитељке Бисерке Колевске, са којим су гостовали у Турској, Русији, Србији, Хрватској, те освајали награде на међународним фестивалима. Најновију улогу, учитељице Лане, тумачи у представи „Орлови рано лете“, Бранка Ћопића, у режији Југа Радивојевића, која је премијерно изведена прије мјесец дана у Бањалуци.

„Прилично драга лектира и улога. Враћа ме у дјетињство. Са Југом сам сарађивала и 2009. године у „Петру Пану“. Била сам Венди. Уживам да играм за дјецу. А најсимпатичније је кад ме након представе сачека моје дијете. Лена је прави, искрени критичар и на томе јој као мама кажем хвала. Имам фино, добро и паметно дијете са којим се може све договорити“.

Браним боје Херцеговине!

„У Требињу сам рођена, овдје су ми породица и доста драгих људи са којима сам расла пуних 19 година. У Бањалуци сам дипломирала, запослила се, родила дијете. Већ 18 година, скоро пола живота, живим у Бањалуци и готово сви пријатељи су ми тамо. Па ипак, Требиње је на првом мјесту и још увијек са годином предности спрам престонице РС. У Требиње једва чекам да дођем, а опет се радујем и повратку тамо. Горе браним боје Херцеговине кад неко нападне, иако сам свјесна да није све ни у Требињу идеално. А опет овдје, оно што кажу да не ваља у Бањалуци. И некако сам напола. Не могу ставити ни једно ни друго на прво мјесто. Понекад се питам гдје припадам? Али једно осјећам. Без Требиња не могу! Ово сунце, мирис мора, плаво небо, чини се да је тако само овдје! Зато за вријеме љетње и зимске паузе у позоришту, редовно дођем и кући у Требиње. И мени је онда дивота!“

 Жалим што чешће не играмо широм РС

Вјештица Гроза у „Ивици и Марици“

„Кад је ријеч о дјечијим представама мислим да потцјењујемо дјецу, шта и колико могу да прихвате и схвате. Некад није толико битно да све што нудимо разумију, јер ће дјеца суштину сигурно извући. С тим у вези много волим сарадњу са бјелоруским редитељем Алексејем Љељавским. Он је доказ да се дјечије представе могу радити веома озбиљно, а не искључиво са нотом забаве. И тада знамо да кроз позориште радимо на образовању и нудимо нешто озбиљно и поучно. Пресрећни смо што дјеца у Бањалуци редовно долазе на представе и сале су увијек пуне. С друге стране, жалим што и у остатку Републике Српске није тако. Гостовали смо у Требињу и другим мјестима, али то није довољно да сваком дјетету прикажемо љепоту позоришта. Тиме бисмо радили и на позоришној публици и култури те врсте живљења. Али свакако на култури уопште, која нам је свима пријеко потребна. И те како сам свјесна да тешко живимо, али свеједно мислим да држава без адекватног образовања, а нарочито културе, оног што души треба, лијепог, што нас оплемењује, нема неку будућност. Шта ће нам онда преостати? Чему да се надамо?“

Маја Бегенишић/Глас Требиња