БиХ земља непливача

djeca bazen plivanje

БАЊАЛУКА │ Босна и Херцеговина је земља непливача у којој готово 90 одсто становништва не умије да плива.
Ови алармантни подаци добијени су на базенима, у школама пливања и спасилачким тимовима, одакле упозоравају да је посебно поражавајуће да се због срамоте зрела популација скоро и не одлучује на похађање школа и курсева пливања.
„Нека ранија истраживања су показала да је на нивоу државе преко 90 одсто непливача, замислите колико је то поражавајућа цифра. Ситуација је у градовима нешто позитивнија, док у селима готово нико не зна да плива“, казао је Владо Кепчија, секретар Пливачког савеза БиХ.
Он је истакао да је главни кривац за такво стање општа пливачка „некултура“ и осјећај срамоте који људи имају када се одлуче на учење.
„Из властитог искуства знам да је већ од неких пубертетских година омладину срамота да учи пливати заједно са дјечицом од пет година, тако да обично траже приватне часове у вечерњим терминима“, казао је Кепчија.
На нивоу РС, по рађеним анкетама и процјенама упућених, број непливача је нешто нижи и износи око 70 одсто.
„Ми смо радили анкету на узорку од 1.000 људи у Бањалуци и тада смо имали 70 одсто непливача. Што се тиче ширег подручја ситуација може бити само гора јер је Бањалука велики и урбан град, гдје људи имају више свијести о важности пливања“, навео је Боривоје Јевђенић, портпарол ЈП „Аквана“.
Истакао је да комерцијалну школа пливања у овој установи годишње посјети 1.000 корисника, али да од укупног броја свега један одсто чине одрасли.
Двадесетпетогодишња Јасна Драгојевић из Челинца, код Бањалуке, која спада у оних 90 одсто непливача у држави, каже да је код ње пресудан био страх од воде.
„Стварно бих вољела да научим да пливам, али ме страх спријечио у томе. Некада сам знала осјећати срам, али не баш претјерано јер примјећујем да доста људи не зна да плива. Колика је важност пливања схватила сам када због овога нисам могла да конкуришем за посао стјуардесе. Тада сам одлучила да кренем у школу пливања“, казала је Драгојевићева.
Мирослав Мишковић, координатор рада спасилачке службе Ронилачког клуба „Бук“, казао је да су за велики проценат непливача криви управо родитељи, који ријетко одлучују да малишане док су још мали доведу на часове пливања.
„Најризичнија категорија су дјеца школског узраста па смо на основу тога у току прошле године радили кампању у свим основним школама у Бањалуци, Приједору и Лакташима“, рекао је Мишковић, истичући да су у току прошле године имали 963 успјешне интервенције, те да није било ниједног смртног случаја на купалиштима на којима раде спасиоци.
Што се тиче одрасле популације, како каже, спасиоцима су највећи проблем такозвани полупливачи.
„Они се најчешће утапају. То су људи који су обично научили пливати у неким идеалним условима, па када дођу на ријеку која је брза и хладна, долази до панике која може да води до утапања“, казао је он.
Скандинавија за примјер
Колико се пливање сматра битним за живот показује и примјер земаља као што су Шведска, Данска, Норвешка, Естонија и Финска, у чијим је наставним плановима и програмима пливање обавезно и сва дјеца морају да савладају ту вјештину.
Очекује се да дјеца препливају минимално 200 метара, од којих 50 треба да буде леђно. Такође, планом се предвиђа обука дјеце у случају пада у воду. Чак 95 одсто шведске дјеце у доби од четири године већ зна да плива.
У Француској је пливање један од обавезних предмета у нижим разредима основне школе. Дјеца обично једно школско полугодиште имају пливање као обавезан предмет.
Независне