Билећко језеро чува заборављени град

bilecko jezero

БИЛЕЋА I На путу Билећа – Требиње, испод извора Требишњице, на око 400 метара надморске висине, сместило се највеће вештачко језеро на Балкану, Билећко језеро.

Импозантне површине од 33 километра квадратна зависно од водостаја, дужине скоро 20 километара и дубине преко стотину метара на појединим местима, окружено сивилом херцеговачког камена и безводног терена, путнике намернике подсећа на море.

Почиње на самом излазу из Билеће, испод некада чувене билећке касарне и улази у требињску општину, а једним делом се улева и у територију Црне Горе.

Настало је у другој половини шездестих година прошлог века, градњом бране Гранчарево на Требишњици 1968. године, а на његовом дну остала су села, улице, гробља, цркве.

„Носталгичари ће рећи да им Билећко језеро не може заменити реку Требишњицу.  Језеро је направљено у кршу, бистро као ракија, а камен који баците у језеро види и на дубини од 10 метара. Топлије је него море, па на његовим обалама уживају Билећани, али и туристи и путници намерници, који се одмарају на путу ка мору“, објашњава билећки приповедач Шћепан Алексић.

Алексић се сећа да је као дете са другарима свако јутро долазио на обале језера док се пунило, да провери колико је надошла вода.

„Било је очигледно како вода расте. Стари су причали да је на ободима језера било и неверних Тома, који до задњег часа нису хтели да напусте своја имања. Мислили су да се језеро никада неће напунити до краја, пошто је у кршу, који је пропустљиво тло и испод кога су бројне јаме и вртаче“, прича  Алексић.

Пуњењем Билећког језера испод воде су остала села Паник, Орах, Чепелица, Задубље и Мируше, а манастир Косјерево, који је у својој порти имао и болницу, премештен је у село Петровићи у Бањанима, граничном појасу са Црном Гором.

Старији Херцеговци се сећају да су прва премеравања за Билећко језеро рађена 1958. године, а већ од 1961. почео је стизати новац за имања које је језеро потопило.

Исељавање је почело неколико година касније, а становници су углавном отишли у Требиње и Билећу.

„Ово је за мене трећи светски рат“, понављају Херцеговци речи Сима Комненића, који је морао да напусти своје огњиште у седмој деценији живота.

Билећко језеро рај је за рониоце због насеобина осталих на његовом дну, али  и за риболовце. Из његових дубина вађени су сомови дуги и по два метра, а тешки преко стотину килограма.

Обилазе га и туристи, али се задржавају кратко, пошто још увек на његовим обалама нису изграђени хотели и други туристички објекти, а једини мотел „Видиковац“ је затворен.

Блиц.рс