Благовијести на Калемегдану: Дучић окупио „херцеговачку својтуˮ

pomen-ducic-01

БЕОГРАД │ Већ по традицији, трећу годину за редом, Удружење Требињаца Јован Дучић у Београду је у спомен на великог херцеговачког пјесника и дипломату Јована Дучића окупило земљаке испред његове бисте на Калемегдану и положило цвијеће уз пригодан програм који, такође по традицији, изводе ученици ОШ Јован Дучић у Београду.

Обраћајући се окупљеним Требињцима и Херцеговцима предсједник Удружења Јован Дучић у Београду Жарко Ј. Ратковић истакао је да се о „кнезу пјесникаˮ доста зна, али много тога тек треба истражити.

– У свом бурном и богатом јавном и личном животу Јован Дучић сретао је бројне владаре, војсковође и државнике и био свједок неколико државних удара и ратова, револуција и побуна, катастрофа и побједа. Био је и остао, можда, најпоетичнији човјек наше књижевности. Он је творац пјесничког језика којим се може рећи и оно што је најдубље и најскровитије у човјеку.

Ратковић се осврнуо и на вријеме у коме је идеологија мјерила вриједности:

– Из културе га нису изгуравали само политичари и идеолози, већ су то чинили и пјесници и критичари другачијих опредјељења и увјерења. Но, Јован Дучић је могао бити изгнаник из домовине, школских програма и јавности, али никада није могао бити изгнан из поезије и језика народа којему припада. Како рече професор Никола Чучковић: „Ма гдје путовао или службовао Јован Дучић је и у свом срцу и у својим мислима увијек био на просторима испод Леотара, у чијем се самом подножју и данас налази његова родна кућа и вјечна кућа.ˮ Мало је пјесника који су толико избивали из свог родног мјеста, а да су свој град толико вољели и у њега с неком побожном радошћу долазили. Све што је стекао као пјесник и дипломата завјештао је свом Требињу. У прилог Дучићевом патриотизму говори и један одломак из писма које је након пјесникове смрти генерални конзул Краљевине Југославије у Чикагу Вукмировић упутио нашем Министарству иностраних послова у Лондону.

Априла 9-ог примио сам телеграм од г. Министра Двора Њ. В. Краља, којим ми се по највишем наређењу дају инструкције да при погребу Јована Дучића, заступам Њ. В. Краља, и у има Његово да положим на одар венац, са натписом: Јовану Дучићу – Петар II. По овом је поступљено. Венац је био од ловоровог лишћа са палмовим гранама, док је на широкој тамно-плавој траци утиснут од позлаћених слова натпис, како је било наређено. Натпис је био исписан ћирилским словима.  Сем венца Њ. В. Краља и једног мањег сребреног, положеног од стране породице, на одар нису полагани ни венци, ни цвеће, јер је то била жеља покојног Дучића. Раније је он, у неколико махова, изражавао жељу и казивао, да је у животу имао доста цвећа, и за то би замолио оне, који би га хтели цвећем даривати, када буде кретао Богу на истину, да место цвећа њему – обдаре српску сирочад, које ће после овог рата и онако бити много.

Жарко Ратковић је најавио да ће убудуће на овај дан Удружење Требињаца Јован Дучић увијек уплаћивати новац у хуманитарне сврхе, а са том праксом почело се од данас када је уплаћен прилог шестогодишњем дјечаку Марку Екмечићу из Пребиловаца за помоћ у лијечењу очињег вида.

– Знамо да је и овог момента Дучић, са очима на оба свијета, прати овај догађај и вјероватно нам замјера на цвијећу које ћемо ставити поред бисте, али то је најмање што му данас, уз сјећање, можемо пружити и молимо га за опроштај јер се никада нећемо моћи одужити за све оно што је поклонио српском роду – закључио је Ратковић.

Након хора ОШ Јован Дучић, ученица ове школе Анђела Мандић казивала је стихове пјесме Требишњица коју је написала Пламенка Ђого Вулић.

 

ТРЕБИШЊИЦА

Спуштена си овде

На крилима неба

Од камена до мора

Корачај ти треба.

Све светлости света,

Током ко да не тече,

Преламаш у сјају

да завараш вече.

Са седлом од моста

Јездиш тако сама,

Грива ти је месец

Жут од сунчева плама.

Све јесени и зиме,

Смењујућ се вечно,

Сва пролећа и лета

Стала ти у корито речно.

Тиха и у сјају

Ко небеско огледало,

Све раскошно и лепо

У те се уткало.

Миришеш на кишу,

Поносна у камену,

Нежно љубиш обалу

У небеском пламену.

Након тога ријеч је добио пјесник Рајко Петров Ного, академик РС и сам један од добитника Дучићеве награде.

Ного је подсјетио да се у Требињу одржавају Дучићеве вечери поезије, а награду је ове године добио Гојко Ђого.

– Лијепо је и то што се на Симпозијуму Института за књижевност и умјетност из Београда и Дучићевих вечери говори о дјелу Алексе Шантића, за кога је Дучић рекао да је „најљепше стабло у српској шумиˮ.

Ного, кога бројни догађаји вежу за свечаности посвећене Дучићу, подсјетио је присутне на прошла времена.

– За вријеме рата више од 40 највећих српских пјесника долазило је у Требиње дајући  подршку нашој борби и поштовање Дучићу. Овдје крај бисте ми се окупљамо редовно сваке године и морам вам казати да нам на томе завиде готово сви. Кажу Херцеговци су заиста солидарни, а ја кажем да је то туђа ријеч. Ми смо својта! Без те својте ни моје књижевне вечери не би имале пуне сале.

Чувени херцеговачки пјесник окупљене је упознао и са настанком бисте на Калемегдану, не заборављајући да истакне заслуге Радомира Шике Бегенишића, првог почасног предсједника Удружења Требињаца Јован Дучић у Београду.

– Ова биста је рад Риста Стијовића, а постављена је уочи повратка Дучића у отаџбину, уз велику помоћ коју је непрежаљени Раде Бегенешић давао тада свима нама.

Рајко Петров Ного био је у делегацији која је била у организацији Дучићевог повратка у родно Требиње.

– Неко је лијепо написао да Дучић није ишао од државе до државе, од земље до земље, од града до града. Он је, у ствари, ишао од храма до храма. Присјетите се промоције Сабраних дјела коју смо имали у Народној библиотеци, комеморације у Удружењу књижевника, ред који се отегао од Кнез Михајлове до Патријаршије и Цркве да се Београђани поклоне Дучићу. Па одлазак до Никшића и Цркве Светог Василија Острошког. Дучић је побрисао границу између Црне Горе и Херцеговине. Какав је величанствен то спровод био, такорећи, холивудски. Како се и Бибиси и Сиенен директно укључивали, искористио сам прилику да кажем да је један од добитника Дучићеве награде из оправданих разлога одустан. Народ је схватио да је ријеч о Радовану и проламао се аплауз. Много је догађаја везано за Дучића који је аристократизовао нашу поезију. Ако је Петар II Петровић Његош епска, Јован Дучић је наша лирска парадигма.

Ного је потом прочитао стихове пјесама Дучићеве изабране поезије из књиге Очи на оба свијета, коју је он приредио а које одавно нема у продаји.

ХРИШЋАНСКО ПРОЛЕЋЕ

Видик се крвљу сав зарубио,

Први кос пева танко и тање.

Аждају свети Ђорђе убио,

Сребрним копљем баш у свитање.

Крај цркве чемпрес црн загустио,

Христово јагње овца родила,

И Свети Марко орла пустио,

И Свети Тодор свог крокодила.

Голубица у сунцу синула,

Са лишћа капљу свете арије…

Два апостола туд су минула

С поруком сина чисте Марије.

Крај реке зраче бели кринови,

Пада сноп зрака с неба средине:

И сја ореол вечни и нови

Јагњета што гре преко ледине.

Поред великог броја чланова Удружења Требињаца у Београду и на овом скупу се одазвао велики број чланова осталих херцеговачких удружења у Београду, а посебну радост изазвао је Урош Милојевић, предсједник Удружења Херцеговаца у Зрењанину, који је након лијечења и редовних терапија дошао на нову дозу „духовне завичајне мобе која је најљековитија терапијаˮ.

Трифко Ћоровић/ Слободна Херцеговина