ТРЕБИЊЕ │ Кошаркаш „Свислајон“ Леотара Бојан Пелкић најбољи је спортиста Требиња за 2016. годину.

Признање му је синоћ уручено на традиционалном избору најбољих спортиста и спортских колектива, који под покровитељством Града Требиња организује ЈУ „Требињеспорт“ и лист „Глас Требиња“.

Скоро деценију Пелкић је дио успјешне требињске кошаркашке приче.

Са 16 година отишао је у Никшић, кошаркашки сазријевао са цетињским „Ловћеном“ у Јадранској лиги, затим се опробао и у Пољској и Естонији, да би се у Леотар, овај пут као стасао играч, вратио 2008. године. Свом клубу остао је вјеран и до данас, ако изузмемо једногодишњу печалбу у Грчкој и краћу епизоду у бијељинском Раднику.

Крило Леотара редовно је међу играчима које статистика издваја као најкорисније у тиму, а односом према клупским бојама, понашањем на паркету и изван њега – што ни жири избора није пропустио да примијети – и међу колегама је стекао глас узорног спортисте.

Пелкић је синоћ на сцени Културног центра награђен бурним аплаузима спортског Требиња. Упитали смо га за утиске након преспаване ноћи?

- Искрен да будем ово признање нисам очекивао. Заиста лијепа организација, све је било на високом нивоу, доста се људи окупило и заиста ми је драго да сам био дио те вечери.

Признање је за 2016. годину, али је некако утисак да се у вашем случају Требиње жељело одужити спортисти који је дужи временски период био важан дио једног требињског спорта, једног клуба и наравно резултата који су у међувремену пристизали?

- И ја сам га доживио као награду за цијелу моју каријеру. Због тога ми и више значи. А дошла је у право вријеме. Већ сам у зрелијим играчким годинама, па ми је ово признање због тога некако и слађе.

Дио сте једне успјешне требињске спортске приче. Леотар је већ дуже времена у врху бх. кошарке. Играо се и плеј- оф за првака. И у актуелној сезони „за длаку“ је измакао пласман у завршницу?

- Дошао сам у клуб у години када је компанија „Свислајон“ преузела спонзорство - клуб је подигнут на већи ниво, доведено је доста играча са стране, најправљен је добар тим. Била је то добра сезона и за клуб и за мене лично. Није се било лако изборити са ривалима који имају веће буџете и традицију, као што су Босна, Игокеа, Слобода, Зрињски или Широки... Кад сам се вратио из иностранства, највећи успјех била је завршница Купа БиХ, гдје смо у полуфиналу против Широког имали 8 или 9 поена предности, а због неке три везане тројке из немогућих позиција - финале нам је измакло за само пола коша. За вријеме Драгољуба Видачића и тиму се нашло чак десет домаћих играча, направљана је и добра атфомсера и услови за рад, па су и резултати стизали. Прошле године успјели смо да уђемо у полуфинале, и тај поново изборени плеј оф наш је и највећи успјех у првенству. Против Игокее нисмо имали шансе, али су свакако те утакмице празник за град и требињску кошарку. Ове сезоне је мањи буџет па су постављени и нижи циљеви. Али морам споменути да је Леотар међу ријетким клубовима који није напуштао премијер лигу још од 2002. године, када је и ушао у ово такмичење. Дакле, деценију и по у низу се такмичимо у највишем рангу бх. кошарке.

Постоји ли нека играчка „рола“ и утакмица које се и данас сјећате са посебним задовољством?

-Вратио би се у сезону када сам са Ловћеном играо Јадранску лигу. Тада сам тек почињао да играм на неком озбиљнијем нивоу. Утакмица против Будућности – а између два клуба постоји посебан ривалитет - није ишла како треба. Ушао сам са клупе и одиграо одлично - постигао 18 поена са 7 скокова и помогао да моја екипа побиједи. Заиста, побједа за памћење против великог клуба. Побједа која се на Цетињу годинама није могла поновити. Тај тренутак посебно памтим, а можда и зато што сам тада тек био на почетку.

Квалитет појединца у сваком екипном спорту у великој мјери зависи од колектива - да ли су све коцкице у тиму посложене, да ли постоји она за успјех неопходна синергија међу играчима... Какав је ваш утисак – је ли у требињском тиму било све „посложено“ на начин да сте заиста успијевали да покажете све оно што су ваши играчки квалитети?

- Истина је да није лако да се посложе све коцкице, да се као саичрачи навикнемо једни на друге, да се навикнемо на тренера, и још много фактора је ту... Уопште, то је заиста један комплексан просец који тражи - и времена и енергије. У посљедње вријеме, мислим да се то мени догодило, па су неки моји квалитети дошли до изражаја. Треба имати и среће. А можда је по сриједи и искуство. У сваком случају, вјерујем да квалитет увијек нађе пут да исплива.

Шта су планови Бојана Пелкића за наредну сезону?

- Још је рано причати о наредној сезони. Једно коло је остало регуларног дијела првенства, а после слиједи и Лига за опстанак. Дакле, има још доста да се игра и тренутно сам фокусиран на најважнији задатак - да наш тим оставимо у елитном бх. такмичењу. А после тога ћемо да видимо. Као што је тешко сада говорити и о амбицијама клуба или плановима спонзора у наредној сезони...

Већ сте у зрелијим играчким годинама, па је можда упутно и питање - да ли Бојан Пелкић размишља да остане у кошарци и по завршетку играчке каријере?

- С обзиром на то да сам у кошарци већ дуго и да тај спорт волим – моје су амбиције да се послије окушам и у тренерским водама. Да ли у млађим селекцијама или у неком првом тиму, то ћемо још видјети. Али у сваком случају – то искуство и знање које се стиче годинама, кроз велики број утакмица, промјену екипа, тренера и саиграча – волио бих да могу да пренесем и на ове млађе генерације.

Из перспективе тог искуства, чињенице да сте активан учесник успјеха требињске кошарке посљедњих година и да имате увид у квалитет генерација које тек долазе - како видите будућност клуба и овог спорта у Требињу?

- Требамо бити реални и свјесни да постоје већи кошаркашки центри у БиХ него што је Требиње и клубови са већим буџетом или традицијом - попут Босне, Слободе, Игокее или Широког. Што се тиче клупског успјеха, ми би требало да тражимо своје мјесто одмах иза њих, да будемо четврти или пети, да се боримо за полуфинале. А што се тиче млађих генерација – мислим да се са њима веома добро ради а доказ је и генерација која ове сезоне, уз неколико нас искуснијих играча, носи игру и која је већ показала да има квалитет, па засигурно може бити окосница тима и у наредним годинама. За неке млађе још је рано прогнозирати како ће да се развијају. Али, с обзиром на то да имамо добре тренере, да су дјеца са овог поднебља талентована за кошарку, да имају физичке предиспозиције - вјерујем да Требиње не треба да брине за будућност своје кошарке...

Р.С.