Борба за ћирилицу обавеза – и институција и сваког појединца

ТРЕБИЊЕ │ У Требињу је овог викенда у организацији Српског удружења „Ћирилица“ одржана трећа Школа палеографије, у којој су учествовали студенти и професори Филозофског и Филолошког факултета у Бањалуци, Филозофског факултета на Палама, Богословског факултета у Фочи, те чланови Удружења студената историје „Доктор Милан Васић“ из Бањалуке и ученици требињских средњих школа.

Учеснике је на терену предводио доктор Горан Комар, један од најактивнијих истраживача писаног споменичког насљеђа, а обишли су средњовијековне некрополе које садрже споменике са сачуваним натписима на подручју Љубомира и Старог Сланог.

Комар је нарочито истакао важност упознавања оригиналних споменика на терену.

„Обишли смо Домашево, погледали црквиште Ђурђевица, видјели један ћирилични натпис, који је дуго био скривен. Потом смо отишли у Старо Слано, гдје су студенти видјели два споменика Добрила. Овдје у Музеју постоје гипсани одливци, које је начинио бивши кустос и археолог Ђорђо Одавић, али је другачије када се види оригинал. Оно што желим да поручим јесте да не прође мјесец дана, а да ми негдје, кроз једну богату мрежу сарадника и истраживача на терену, не пронађемо неко ново српско православно црквиште и неки нови југословенској науци непознат ћирилични натпис. Тај је фундус много већи него што се мислило“, истиче Комар.

У оквиру ове школе Биљана Самарџић, професор старословенског језика је одржала предавање у коме је дала исцрпан историјски преглед положаја и статуса ћириличког писма.

Она је истакла да је очување српског језика и ћирилице на нашим просторима гарант опстанка српског народа, и да би, на институционалан начин те сваки човјек појединачно, требало да се трудимо да ћирилица опет буде примарно писмо.

„Да би очували ћирилицу, са једне стране, требало би да имамо институционалну борбу, у коју смо већ кренули па је отворен Институт за српски језик у Андрићграду, српски лингвисти реагују на сваком пољу гдје се год појави било која ‘омашка’, што бошњачка и хрватска лингвистичка школа покушава да наметне, поготово данас када имамо повампирења тзв. босанске и хрватске ћирилице и када имамо пуно случајева стварања нових политичких језика. Али, не можемо све препустити ни научницима и институцијама. Морамо кренути од нас самих. Да видимо како се у личним картама потписујемо, да тражимо ћириличне формуларе у установама, да учимо дјецу да је ћирилица наше писмо, свето писмо, наша душа и наш идентитет. Када нашу дјецу научимо да осјећају ћирилицу, да је воле, онда ће ћирилицом и писати“, подвукла је Биљана Самарџић.

Она је истакла да, на граматичком плану, босански језик није ништа друго него српски језик, као утемељен етнолингвистички критеријум.

„Врло је битно да схватимо да су то само нова политичка имена за српски језик, преименовања су, уствари, кренула од аустроугарске окупације, Марије Терезије па надаље. То је једна наша борба, која је веома битна“, навела је Самарџић.

И у технолошки модерно вријеме ћирилицу можемо да користимо у свим доменима.

„Зашто ми сви користећи мобилне телефоне не инсталирамо ћирилични фонт. То није никакав проблем, то је један потез. Да поруке шаљемо ћирилицом. Не можемо друге само окривљивати. Немамо данас никакавих забрана да пишемо ћирилицом. Морамо бити национално освијештени, а национална освијешћеност иде из куће. Да у домовима учимо нашу дјецу да воле српски језик и ћирилицу, па онда преко школских система, у основној, средњој школи, до факултета. Зато сам рекла да је врло битно да се повећа број часова српског језика. Да имамо дјеца која су довољно национално освијештена. Наравно, не смије се мијешати национално и национализам, него да само знају свој идентитет. Јер када знате ко сте и шта сте, поштујете све, не може вам нико ништа наметнути. А ми смо српски народ, то је једнако српски језик, а онда једнако српска ћирилица“, рекла је професорица Самарџић.

Она је навела да је ћирилица била примарно и врло угледно писмо, које нису користили само Срби православци него и католици те исламизирано становништво, што како је истакла, поткрепљују бројни споменици.

У Музеју Херцеговине је уприличена и презентација дијапозитива у којима су приказани значајни ћирилични споменици нашег народа који дефинитивно представљају кључни ћирилични фундус Босне и Хума и доказују да је српски народ на овим просторима аутохтон.

Школа палеографије одржана је под покровитељством Града Требиња, и уз помоћ Музеја Херцеговине, Народне библиотеке и Хидроелектрана на Требишњици.

Д.Р.