Бранислав Гркавац – творац требињског купа: Укуси за све генерације

Белев, Алоха, Мексико, Гиги, Бани, Ројал, Верона… само су неки од чак 60 купова које већ скоро три деценије смишља и прави наш суграђанин Бранислав Брано Гркавац, на опште задовољство свих који воле слаткише.

У башти његове сластичарне „Грк“, тик уз бедем Кастела, постало је сасвим нормално да се чека ред. И по пола сата. Знају то генерације наших суграђана које су од старе „Пицерије“ до ове сластичарне, на новој локацији, остале вјерне Брановим слатким креацијама, а Брано, треба то искрено рећи, не обара квалитет нити подиже цијене, на радост сталних муштерија, али и изненађење свих који први пут сједну у овај угоститељски објекат.

„Сјећају се Требињци старог простора сластичарне. Власник тог простора је крајем осамдесетих на том мјесту отворио пицерију. Он је мене убјеђивао да радим код њега у пицерији, а ја сам њега убјеђивао да не прави пице него купове. Тада су купови били хит, те 1989. године, а у Требињу и окружењу их нигдје није било. Нисмо их имали прилику пробати чак ни и у Дубровнику, у који смо тада одлазили свакодневно. Била је можда само „сплит банана“, али остали купови сигурно не. У Србији су се служили само на два мјеста. У Београду и Крагујевцу“, започиње наш разговор Бранислав Гркавац евоцирајући успомене на студентске дане на крагујевачком машинству и тренутак кад је први пут закорачио у сластичарну „Срце“.

„Тих дана купови су у Крагујевцу били апсолутни хит. Отишао сам с друговима и одушевио се. Италијанска рецептура, италијанске фотографије, доста врста сладоледа. Чим сам стигао кући на ферије, свима сам причао о куповима. И тако сам убиједио тадашњег власника пицерије да пробамо направити купове у Требињу. Он се сложио. Била је то 1989. година“, кроз смијех наставља Брано и данас, скоро 30 година касније, признаје да је то ишло по принципу „младост-лудост“, јер нису имали чак ни витрину за сладолед, али јесу, вољу и жељу да иду у корак са свјетским трендовима.

Први куп који је Брано пробао у Крагујевцу био је „Виски куп“, а први који је направио у Требињу – Белев.

 „Кад су се купови ‘завртили’ и кад је газда видио како добро радимо, продао је пећ за печење пица у Дубровник и окренуо се раду са куповима. Остао је назив локала ‘Пицерија’ и вјерујте и сад, за овај нови простор чујем људе кроз град како кажу – идемо у ‘Пицерију’ на куп“. Дакле, остао је стари назив као синоним, иако смо од 2006. године у потпуно новом простору“, додаје власник требињске ‘слатке тајне’ да ће догодине бити 30 година да се у Требињу праве купови, а да од 1992. године лично он води посао.

„Кад смо почињали, нисмо пуно знали о овом послу. Што је и нормално. Свима нам је апсолутно све било ново. Једино што смо имали били су коментари суграђана који су одличнo реаговали на наш производ. Њихове ријечи хвале биле су наша највећа сатисфакција. Био је то прави мали бум у Требињу. Нажалост, убрзо је почео рат. Тада почињу импровизације.  Ти купови нису били ни приближно као ови, али је битно да смо опстали, да посао нисмо прекидали“, прича нам како су се сналазили у тим тешким временима, па чак и како су рекламу писали кредом на малој црној табли.

Данас је у овом угоститељском објекту 60 купова на менију. Од Брана сазнајемо да су неки називи остали оригинални, а неки су модификовани. Прича нам како је Алоха свуда Алоха, Белев је оригинално Белви. Док је имена Мини, Бани, Пуси лично он смислио.

Захвалност

Бранислав Гркавац посебну захвалност дугује својој породици, али и сестри Биљани, љекару, запосленој у „Хемофарму“: „Да ме није убиједила да дођем у Крагујевац да студирам, не бих ни видио купове. Такође, ни ова радња не би опстала све ове године без њене свесрдне помоћи. Увијек је ту, као права старија сестра. Не смијем заборавити ни моју супругу Дамиру и дјецу Луку и Јелену. Само они знају колико је нама као породици било потребно одрицања да би сластичарна непрекидно радила три деценије“.

Како појести „Мексиканца“?

„У почетку, купови Мексико и Алоха су ‘правили’ проблем нашим суграђанима. Гледају нпр. „Мексико“ са свих страна и почну да једу. Наравно, кашиком. Међутим „Мексиканац“ је састављен од круга ананаса и пола банане и врло га је тешко кашиком савладати. И ја гледам окрећу га, обрћу га, па овако би, па онако би и првих мјесеци људи би појели сладолед и шлаг, а „Мексиканца“ оставили у здјели. Смијали смо се пар мјесеци док се народ није привикао. Храбрији су посегли руком, духовитији тражили виљушку и нож. Смијеха није фалило“, присјећа се Брано једне од бројних анегдота.

Неколико стотина људи људи зна направити куп!

Ризик сваког посла је да ће неко од радника сазнати тајну и отворити свој бизнис. Међутим, Брано тврди да он никад није имао бојазни да би се то могло десити. Како каже, није размишљао на ту тему. Томе у прилог говори чињеница да је до сада неколико стотина, махом дјевојака, радило у ‘Пицерији’ и зна како се праве купови, али се због тежине посла нико не усуђује.

Кад се мали Миша

зажели слаткиша

Његов деда Брка

Води га код „Грка“

Па се чудом чуде

шта код „Грка“ нуде:

Слаткише без мане

да ти памет стане.

Купова, колача,

воћних, чоколадних

напитака разних

топлих и хладних.

Па воћне салате

Раскош сладоледа

На слаткој су муци

и унук и деда.

Па се Брка смешка:

„Ех, и ја бих матор

овде врло радо

био дегустатор.“

Разведре се лица

и сетна и мрка

чаролије слатке

кад виде код „Грка“.

Јефто Одавић

„Сви састојци сладоледа, који су неизоставан дио купа, италијански су. Базе и пасте. База је основна смјеса. Паста је укус. Рецептура је, такође, италијанска. Нема тајног састојка. Битно се придржавати рецепта. На почетку нисам имао рецепт већ сам сладолед наручивао из Херцег Новог. Онда сам једно вријеме наручивао преко ‘Травуније’ и тек кад сам набавио опрему, почео сам и ја производити сладолед. Пријатељ Дамир из Бања Луке, врхунски сластичар, показао ми је рецепт. И ако се држиш рецепта и квалитетних смјеса нема грешке“, тврди Брано, који полако, али сигурно слатком занату учи сина Луку док му кћер Јелена и сестричине Емилија и Андреа помажу шаљући слике купова из различитих дијелова свијета, а онда он, признаје, са истом радозналошћу, као прије три деценије, смишља куп који би састојцима, квалитетом и цијеном могао прилагодити посјетиоцима сластичарне „Грк“…

Имао је Брано, како каже, много понуда да прави купове за друге као и да отвори „Пицерију“ на мору, али никад није прихватио понуду, јер је био свјестан да би морао жртвовати своју сластичарну. То је за њега био мач са двије оштрице и просто никад није желио да рискира. Рекли бисмо, на срећу Требињаца.

„Више волим зиму. Мањи је обим посла па тада имам бар мало слободног времена. Љети, у шпицу сезоне сједим или у другој кафани или у овом (показује руком на мјесто између зида и шанка) дијелу, јер кад сједим вани, хтио то или не, ипак, имам професионалну деформацију. Тада пратим шта се дешава и како дише кафана, јер мени, као власнику радње, врло је ружно сједити вани и гледати како неко стоји преко пута мене и чека на сто 45 минута, а ја у исто вријеме знам да то не може брже. И онда су нервозни гости, а нервозан сам и ја и онда лијепо одем код ‘Кека’ или код ‘Смиље’ и пијем кафу на миру“, кроз грлен смијех признаје Гркавац и додаје да је бити власник угоститељског објекта велико одрицање и још већа одговорност.

На крају сваке сезоне, Брано сумира резултате. До детаља анализира који је куп био најпродаванији, који је имао минималну „прођу“, шта треба промијенити, како освјежити мени … Идеја, жеља и планова му не фали, а нама, за крај разговара, открива тајну да су већ наручене нове и врло необичне здјелице те да ће мени већ ових дана бити проширен за десетак нових купова. Остаје нам само да их пробамо…

Јелена ДАНИЛОВИЋ/Глас Требиња