Чиме су се БХ политичари бавили прије?

3815758_1

САРАЈЕВО | Животописи најутицајнијих босанскохерцеговачких политичара увијек су спремни да нам понуде неку занимљиву информацију.

Ко су људи који воде државу, како су градили своје каријере и у којим областима, које су школе завршили и гдје су били прије доласка на политичку сцену?

Након што смо почетком седмице завирили у дипломе лидера и установили гдје су се, када и како школовали, данас ћемо у бази Центра за истраживачко новинарство, потражити податке о „животима прије живота“ угледних домаћих политичара.

Кренућемо од чланова Предсједништва БиХ. Предсједавајући Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић 1982. године постао је консултант у сарајевској фирми „Консалтинг“ и на тој позицији остаје наредних десет година. Од 1992. године био је директор Завода за изградњу Кантона Сарајево, а од 2003. ради као координатор на пројекту обнове „Гази Хусрев-бегове библиотеке“. Током 2005. и 2006. године био и консултант у изградњи трговачко-пословног ББИ Центра у Сарајеву.

Младен Иванић један је од ријетких на домаћој сцени који је и прије ратних сукоба имао изражена политичка искуства. По окончању студија радио је као новинар у Бањалуци, а 1985. године започео је академску каријеру.

Радио је као асистент на предмету Политичка економија на Економском факултету у Бањалуци, а од 1988. године и као ванредни професор. Политичку економију је до 1992. године предавао и на Економском факултету у Сарајеву, а од почетка рата до 1998. на Економском факултету у Источном Сарајеву.

Бољи познаваоци овдашњих политичких прилика памте га као члана Предсједништва Социјалистичке Републике БиХ од 1988. године.

Драган Човић од 1980. године, па све до 1998. ради у мостарском предузећу СОКО, прво у технологији и контроли, а касније у руководству, да би од 1992. до 1998. био и генерални директор ове фирме, пише у ЦИН-овој бази података.

Радио је као виши асистент на Стројарском факултету у Мостару, а касније је постао ванредни, па редовни професор Свеучилишта у Мостару, гдје предаје и на Економском и на Филозофском факултету. Политиком се бави од 1994.

Милорад Додик био је предсједник Извршног одбора општине Лакташи гдје је и почео његов политички успон до првог човјека БХ ентитета Република Српска, док је Маринко Чавара, предсједник ентитета Федерација БиХ, каријеру започео радећи као професор машинских предмета и физике у средњој школи у Бусовачи, гдје је током 1992. био директор Поште.

Жељка Цвијановић је радила као наставник и професор енглеског језика, те као асистент у Мисији Европске уније у БиХ. Била је и шефица кабинета Милорада Додика. Сефер Халиловић био је у служби Југословенске народне армије од 1975. до 1991. године, док је Недјељко Ћубриловић био запослен у предузећу Руди Чајавец од 1980. до 1988. године, а послије постаје директор јавног комуналног предузећа у Бањалуци.

Фахрудин Радончић био је новинар, као и Огњен Тадић, те Игор Црнадак, а Душанка Мајкић радила је у Одјељењу за сполњу трговину бањалучке компаније „Чајевец“. Током рата постаје помоћница директора у предузећу Говорне технологије у склопу „Чајевца“, а потом и директорица. Она је 2000. године постала директорица приватног предузећа „Логос-тел“.

Мартин Рагуж био је стручни сарадник у Скупштини општине Столац и Омладинској организацији БиХ, док је Анто Домазет каријеру градио радећи у Рафинерији уља „Модрича“, предузећу „Натрон Маглај“ и сарајевском „Енергоинвесту“.

Н1