Читање позоришта: ЕВРОПЕЈЦИ ИЛИ ЕВРОПСKИ ИНТЕЛЕKТУАЛЦИ

Интелектуалци расправљали о будућности Европе

У Паризу је одржан “интелектуални самит” на којем су наводно најблиставији умови Европе расправљали о њеној будућности. Закључак медија је поражавајући – за интелектуалце, који су се показали „отуђеним од реалности“, пише Шпигл. Зато је за Шпигл главна лекција “париског интелектуалног самита” то да су “Европи потребни нови интелектуалци”.

Позивало се и цитирало на Пушкина, Гетеа, Хердера, Волтера, Фројда, Де Гола и Аденауера и Шекспира… Све се то догађало на ексклузивној париској локацији, Авенији Шанзелизе, у Театру Ронд-Поинт, пред изабраном и интелектуално поткованом публиком.

Попис дискутаната – а на сцени Театрa Ронд-Поинт били су Умберто Еко, мађарски теоретичар Ђерђ Kонрад, Јулиа Kристева, уредник Ел Паиса Хуан Луис Себриан, писац Петер Шнајдер, његов колега Ханс-Kристоф Бух и француски филозоф и бонвиван Бернард-Анрии Леви – једнако је импресиван као и попис оних које су дискутанти цитирали. Европски интелектуални крем је расправљао о питању “Европа или хаос”?, што је прилично тенденциозно постављена дихотомија, а према извјештају њемачког Шпигла, цијели догађај је показао да су “Европи потребни нови мислиоци”.

Генерални утисак је да је било пуно „интелектуалне депресије и апокалиптичности“, а ни у једном тренутку “париска дискусија се није позабавила стварним свијетом”.

Више забрињава то што су наводно највећи интелектуални умови Kонтинента “понављали оно што говори политика већ 20 година – да Европа нема алтернативе”, али “нико није увјерљиво изложио зашто је то тако”. Зато је за Шпигл главна лекција “париског интелектуалног самита” то да су “Европи потребни нови интелектуалци” који су “способни да размишљају о будућности”.

Шта се десило слободи мишљења?

Више од пуког политичког пројекта, Европа би требало да буде морални пројекат и уточиште слободи говора и толеранције. Интелектуалци имају централну улогу у томе, али, нажалост,  понекад нису отворени за широке погледе, примећује филозоф Алицја Гешћињска.

Баш као што Европа није само географски ентитет, и ЕУ јесте нешто више од пуког политичког тела. Ја је видим пре свега као морални пројекат. Ако тежимо за Европом као отвореним друштвом, онда то подразумева и потребу да она подржи одређене вредности као што су слобода, толеранција, појединачна и међусобна одговорност. То су и моралне вредности, које треба да буду ‘усидрене’ како политички тако и институционално. У противном, ове би се вредности срушиле.

Често ове вредности узимамо здраво за готово. Тек када се појави ризик да нешто од тога изгубимо, схватамо да то није тако. Пре неколико недеља је безбедност међународно познатог социолога Жигмунта Баумана била угрожена од стране стотину пољских скинхеда током његовог предавања на Универзитету Вроцлав. Овај узнемирујући инцидент ме је подсетио на преко потребну дебату о интелектуалним слободама и улози коју интелектуалци треба да имају у друштву.

Слобода мишљења постоји само када можете да преиспитате своје ставове. Чак и ако само-истраживање и само-релативизам понекад доводе да се осећате као шарлатан, како је то пољски филозоф Лешек Kолаковски једном приметио. Он сам је модел слободног духа. Увек је био антитеза филозофа који стално стоји с подигнутом песницом, изговарајући своју истину. Kолаковски је наглашавао своје незнање – исто колико и незнање других. Он је, на тај начин, несумњиво допринео праведнијем приступу истинитости ствари од самозваних “критичких умова”, који су углавном критични према другима, а не према себи.

Интелектуалци као противтежа политичком екстремизму

Интелектуална расправа може произвести велику противтежу политичком екстремизму и популистичкој реторици. Стога није случајно што најтежи напади на слободу интелектуалног простора долазе из популистичких и екстремних извора. То се може видети у Мађарској Виктора Орбана, где се умањио простор за  слободу штампе и опозиције, и у којој су интелектуалци бачени у засенак, где су антисемитизам, нетолеранција и недостатак слободе у порасту. Напада на вроцлавски Универзитет значе напад на интелектуалну слободу, који, такође, долази из никада-превише-демократског-угла. Група хулигана је са Универзитета на крају уклоњена захваљујући до зуба наоружаној полицији и припадницима пољске антитерористичке јединице. Интелектуална слобода је, можда бисте помислили, тиме сачувана. Али, ако слобода мишљења и говора постају и посао за наше антитерористичке службе, зар се онда у Европи не дешава нешто што дубоко није у реду? Слободоумна схватања су тешка ако на себи имате навучену лудачку кошуљу.

Идеје су роба

Постоји много начина за сузбијање слободе, али они не морају неопходно укључивати експлицитну силу. Манипулација, имплицитни притисак, конформизам и чак неговање нечег небулозног и нејасног као цајтгајст – дух времена и “модни крик” уврежених ставова – све су то ефикасни начини да људи остану у својим размишљањима “на једној линији”. Данас, постоје различити фактори сужавања интелектуалног простора. Притисак на академике да објављују, и уз то, на пример, и опседнутост цифрама продаје на тржишту књига, све што усмерава садржај и облик мишљења у одређеном правцу. Идеје су роба, и не исплати се пласирати – изразити – идеју која се не продаје.

Овај економски притисак је покретачка сила која стоји иза повећања радикализма и разорног упрошћавања ствари. Морате бити изузетни да бисте (се) продали. Умерено-представљена-истина и средњи пут који балансира између екстрема ускоро ће бити згажени од стране надирућих екстремних ставова.

Приредио: Зоран Ђерић