Читање позоришта: ФРАГМЕНТИ О КОМЕДИЈИ

По упрошћеној дефиницији, комедија је акцептација чињенице да смо само људи, са свим манама и слабостима које из тога произилазе. Комедија нам помаже да разумемо да лепота лежи у ситницама, баналним, свакодневним стварима, а не у недосегнутљивим идеалима. „Кад желимо да будемо чисти, бестелесни духови или идеје, комичар нас подсећа на материјалне услове живота, које морамо да прихватимо, ако хоћемо да преживимо и останемо при здравој памети. Не допушта нам да заборавимо да смо људи, да смо створења која имају свој почетак и крај, а не анђели“ (Натан А. Скот).

Леон Голден је комичку катарзу видео као разјашњење „индигнације“, која је корелатив за сажаљење и страх у трагедији. Сретен Марић је писао да је смех „ослобођење душе, бар на тренутак, од страве, те мутне свести од смрти“.

Висока оцена комедије као потпарола људске коначности (и свега што је с њом повезано: акцептације наших слабости, ограничења и несавршености, мирења с одсуством трансценденције и прихватања дефиниција попут „човек је само човек“ и „живот је само живот“) је концептуално врло проблематична, како је то запазила Аленка Зупанчич у својој студији о комедији [The Odd One In: On Comedy, Massachusetts, 2008]. „Истински дух комичног“, како закључује Зупанчич, не може се пронаћи у тако схваћеној метафизици коначности. Напротив, он је пре и увек у „физици недовршености“, која смешта комедију у просторе истинског материјализма, ослобађа је сваког спиритуализма и даје јој анти-религијски импулс.

Аргументи које комедија на сценски начин износи указују да је коначност људске стварности од самог почетка парадоксална и проблематична. Комични ликови, као и комичне ситуације, проистичу из тога што стварају, чиме се поигравају. Подсетимо се речи Вилијама од Баскервила, књижевног јунака романа Име руже (1980): „Можда је задатак онога тко воли људе навести их да се смију истини, навести истину да се смије, јер једина истина јест научити да се ослободимо безумне страсти према истини“ или Женетовог веровања да је задовољство у комичном „исто колико и осећање трагичког извор естетског задовољства“.

Смех је песма тријумфа

Постоје различити ступњеви хумора: од фриволности до фарсичности. Без обзира на вид комичног, тј. меру смеха, он треба да избија из саме структуре дела. Некад је извориште смеха тражено у шаљивим ситуацијама, а он почива, како је то увидео Марсел Пањол, у субјекту који се смеје. “Смех је песма тријумфа”, каже Пањол, а то “објашњава све провале смеха у свим временима и свим земљама”. Отуда се може говорити о комедијама које су настајале у различитим епохама, историјским и поетичким, у различитим друштвеним, па и културним срединама, са већим или мањим успехом засмејавале публику, или барем настојале да то учине.

Понекад су амбиције њихових аутора биле више, па су настојали да се приближе супротном жанру – трагедији, али у тим покушајима да својим речима дају тежину, а радњи озбиљност, често су упадали у патетичност, остајали недоречени, недовршени. Смех кроз сузе, усиљен а не спонтани смех, реметили су ритам комедије, који је истовремено и “основни ритам живота”, али су, временом, поједина дела, која су у себи садржавала “суштинско комично осећање”, успевала да га изнесу, да успоставе комуникацију са новом публиком и да поново (или по први пут) зраче и значе, не престајући да побуђују емоције.

Познато је да се комедија рађа из дистанце. Оно што разумемо као комично, појављује се тек у ефекту делања одређених механизама који су карактеристични за комедију. Комедија је нека врста унутрашњег ексцеса, прекорачења неких задатости и законитости.

По неким новим теоријама, комедија се не одиграва у сферама вредности. Вредности се везују за субјекте. Комедија показује функционисање, открива правила понашања и деловања. Задатак комедије је, према Аленки Зупанчич, сусретање на сцени онога што се у мишљењу и у животу не сусреће. На тај начин долази до прожимања две стварности, а све то нас нагони на други и друкчији поглед…

По новим теоријама, комедија је све мање смешна, тако да ће бити потребно разликовати и одвојити комедију од комичности. То друго допушта, дистанцира, ослобађа акумулирану енергију и растура је у непродуктивним гестовима. Та прва представља одређени уопштени оквир за људску кондицију, негује могућност „чистог живота“, укида поделу на унутрашње и спољашње, свест и материју, субјекат и објекат. Открива дијалектику материјализма. Допушта да се допре до факта да је живот (физички, соматички) увек нека форма, садржи неки конструктивни и вештачки елеменат. И обрнуто: сфера културе или простор оног што је симболично, никад није одвојен од бића природе, од хаотичног биолошког света.

У концепцији словеначке ауторке, Аленке Зупанчич, постоји нека врста замишљања смеха – апсолутни смех из апсолута, који осцилира између јеке понављања и ћутљиве материје наших тела, надмоћан, недодирљив, састављен од маштања о сигурној, дистанцираној позицији идеолошког фантазма. Смех који могу себи да приуште само малобројни.

Приредио: Зоран Ђерић