Читање позоришта – Људмила Разумовска: КУЋИ

veles

Сцена из комада:

ФОМА: Нек престане да лаже, иначе ће добити своје…

БЛИЗАНАЦ (плаче): Сам лажеш… ја сам је видео… била је тако лепа… златна…

Из удаљеног угла се појављује буновна мала риђокоса девојчица са огромним

стомаком.

ТАЊА РИЂА: Баш сте прави јарци. Не дате ми да одремам. Што се дерњате?

ФОМА: Ништа. Због маме.

ТАЊА: Будале. Нашли сте због чега да урлате. Нисте ви имали никакву мајку, па макар се

драли до сутра.

ФОМА: То је ти ниси имала.

ТАЊА: И ја је нисам имала.

БЛИЗАНАЦ: А ми смо је имали!

ТАЊА (зева): Ах, поноси се тиме до пензије, главо купуса! Добро, де, немој да се

дереш. А ти, Фомка, како ја видим, имаш пилећи мозак.

ФОМА (уздише): Знам ја то.

ТАЊА: Брата лемаш. Зар је то лепо?

БЛИЗАНАЦ: Он ме не лема!

ТАЊА: Досадили сте ми. Хоће ли Ожиљак скоро? Цркла сам од глади…

БЛИЗАНАЦ: Тањка, а ми појели векну. Овај нас частио, Вењка.

ТАЊА (коначно примећује ВЕЊКУ који растројено пиљи у њен стомак): Па, што си се

удрвенио? Нови, а?

ВЕЊКА ћути.

ТАЊА (задовољно): Значи, нем.

БЛИЗАНАЦ (радосно): Није он нем. Вења, ти ниси нем?

ТАЊА: Знате шта, браћо, лепо би било да одете по хлеб, а?

ФОМА: А хоћеш ли да нам даш паре?

ТАЊА: Одакле ми, мили моји? Да их можда не рађам? Па зар ви нисте ништа зарадили?

ФОМА: Зашто… Ожиљак ће да нас среди ако ми без њега… без њега…

ТАЊА: А ми му нећемо рећи, а? ‘Ајде, тутањ! Коме ја говорим, Фома!

ФОМА: Добро. Идемо. Вења, ми ћемо брзо, немој да одеш.

Одлазе. Пауза

ВЕЊКА: Ко си… ти?

ТАЊА: Ја? Тањка. Риђа.

ВЕЊКА: А… шта ти је… то?

ТАЊА: Стомак. Шта је, зар никад ниси видео?

ВЕЊКА: Огроман…

ТАЊА (поносно): Аха. Огроман. (хвалисаво) Ускоро ћу да се породим.

ВЕЊКА: Ти?!

ТАЊА: Па нећеш ваљда ти!

ВЕЊКА: Како то… да се породиш?

ТАЊА: Ти мора да си неки блента! Како жене рађају?

ВЕЊКА: Ти си још… мала…

ТАЊА (увређено): Ако баш хоћеш да знаш, ја имам менструацију још од девете године, а

сад ми је скоро петнаест.

ВЕЊКА (мало тога је разумео): Петнаест?

ТАЊА: Да ниси можда глув?

ВЕЊКА: А ја сам мислио…

ТАЊА: А ти се прекрсти, како те беше оно зову?

ВЕЊКА: Вењамин.

ТАЊА: Па, Вењамине, откуд се ти створи код нас?

ВЕЊКА: Из манастира.

ТАЊА: Одакле то?

ВЕЊКА: Из манастира.

ТАЊА: Шта си ти, некакав калуђер?

ВЕЊКА: Још увек не.

ТАЊА: А спремаш се?

ВЕЊКА: Да, живео сам као искушеник код монаха.

ТАЊА: И шта си тамо радио?

ВЕЊКА: Шта ми нареде, то сам и радио.

ТАЊА: Па?

ВЕЊКА: Цепао дрва, стругао… па сено… башта, носио сам воду… све…

ТАЊА: А како си доспео овамо? Ногирали те?

ВЕЊКА: Нису…

ТАЊА: Ногирали те, шутнули!

ВЕЊКА: Сам сам отишао.

ТАЊА: Зашто?

ВЕЊКА: Игуман није благословио.

ТАЊА: Како… то? Ко ти је тај, игуман?

ВЕЊКА: Па… начелник.

ТАЊА (весело): Капирам. Ниси му се допао!

ВЕЊКА: Зашто… ја сам се трудио…

ТАЊА: Не секирај се. Сви начелници су волови.

ВЕЊКА: Не смеш тако да говориш.

ТАЊА: Пази ти њега!

ВЕЊКА: Грех је.

ТАЊА: Шта је то?

ВЕЊКА: То је… то је када некога мрзиш… или псујеш, или, уопште…

ТАЊА: Значи, ти мислиш да треба све да волим?

ВЕЊКА: Све.

ТАЊА: Све-све?

ВЕЊКА: Бог воли све.

ТАЊА: И Синета?

ВЕЊКА: То… не знам, ко је то?

ТАЊА: Видећеш. То је један човек.

ВЕЊКА: Ако је човек, треба га волети.

ТАЊА (смеје се): Баш да видим како ћеш га заволети!

ВЕЊКА: А зашто да га не волим?

ТАЊА (шапуће): Он је убио човека.

ВЕЊКА (такође шапатом): Како то, „убио“?

ТАЊА (смеје се): Врло просто. Потукао се и убио.

ВЕЊКА: То… то је он случајно, сигурно је случајно.

ТАЊА: Ма немој, случајно! Зарио му шило, до краја. Морали смо због њега да се

селимо. (…)

С руског превео Новица Антић (*објављено у часопису „Сцена”, 1995. године)

Фото: Младинско драмско студио „Прличко“ Велес