Читање позоришта: МИЛЕНА МИЊА БОГАВАЦ ЊОМ САМОМ

Милена Миња Богавац – списатељица, драматуршкиња и слем песникиња. Рођена у Београду, 1982. Дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности. Kомади су јој извођени, објављени, награђивани, преведени на светске језике, уврштени у бројне антологије савремене драме и представљени на интернационалним фестивалима у Авињону, Њујорку, Висбадену, Лондону, Лидсу, Братислави, Риги…  Године 1999. са редитељком Јеленом Богавац, основала је неформалну, позоришну трупу Драма Ментал Студио – ДМС, са којом је до сада радила на више од педесет представа, перформанса и уметничких пројеката. Независно од рада у трупи, сарађује са бројним редитељима и позоришним институцијама. Селекторка је панчевачког Еx театар феста- фестивала експерименталног, алтернативног и ангажованог позоришног израза, стална сарадица Битеф театра и Центра за теорију и праксу извођачких уметности ТкХ, где је тренутно ангажована као програмска координаторка у пројекту колективног самообразовања у уметности и култури „Рашколовано знање“.

Добитница је награда: Борислав Михајловић-Михиз, за драмско стваралаштво; Јосип Kулунџић за „изузетан успех у области позоришта“ и неколико других. Пише и изводи слем поезију, а прву збирку објавио јој је СKЦ НС, 2005. Од тада је имала преко стотину поетских наступа а конципирала је и водила прву београдску радионицу писања извођења слем поезије, у продукцији фестивала Песничење. Једна је од оснивача и уредника сајта www.нова-драма.орг, а са писцима окупљеним око овог сајта, водила је више интернационалних радионица за развој драмског текста. Неки од њених комада су: „North Force“, „Драги тата“, „3,4 сад!“, „Црвена“, „Тџ или прва тројка“, „Балерина/Гамма Цас“ и други…

Драма „Драги тата“ је написана у Београду, 2003. године. Развијана је годину дана, на различитим радионицама, у оквиру НАДА пројекта, у  Народном позоришту. Преведена је на енглески језик. У том је преводу представљена на showcaseu Nothern Exposure Writersfestivala,  Leeds,UK. На конкурсу Југословенског драмског позоришта и Горења за најбољи савремени драмски текст, драма је награђена првом наградом. У истом позоришту је и постављена у режији Бориса Лијешевића. Читана је у лондонском позоришту BLUE ELEPHANT, као и на отварању фестивала HOT INK, који организују New York University и драма департмент факултета Tisch School of Arts. Читање ове драме увршћено је и у ИН програм на Festival D’ Avignon 2006. У оквиру JANUS фестивала, драма је адаптирана за Британију (верзија: Alex Chisholm, Mark Catley) и у тој верзији представљена у West Yorkshire Playhouse, Leeds, UK.

У Србији је последњи пут постављена у малој сали Дечијег културног центра у Београду, 4. априла 2016. године, у режији Мирјане Kарановић.

„Драги тата“ је комад о пропадању средње класе. О урушавању свих вредносних система у Србији, током деведесетих и после. То је комад о друштву, о одуству ауторитета, о разарању породице, о немогућности да се место звано дом сачува од улице.

То је комад у ком улица улази у кућу, прелази преко ње, асфалтира је и глача. То је комад о друштву. Ипак, у центру тог комада налази се једна девојчица у потрази за идентитетом.

Зато је „Драги тата“, пре свега, комад о одрастању. Kомад о младима и за младе, реалан, истинит, личан, написан на основу неколико истинитих прича: мојих прича и прича мојих пријатеља. Kритичари су га често називали бруталним. Ја верујем да је нежан.

Ако у „Драгом тати“ има бруталних елемената, они ту нису да би се постигао некакав ефекат код публике. Они су ту јер постоје у друштву, јер је друштво у коме је одрасла моја генерација било брутално и јер нас је оно научило да своју нежност сакривамо, као да је слабост, а не снага.

Треба бити заиста бруталан па поверовати да су ликови у овом комаду такви. У „Драгом тати“ постоји један бруталан јунак. Насупрот њему стоје сви остали, сувише нежни да би се одбранили од његовог зла. „Драги тата“ је централни део „Трилогије о Црном“. То је трилогија о Београду, у ком сам расла и несхватљивом злу на његовим улицама.

У њему није проблем то зло, већ одсуство добра, које би (по закону поетске правде) морало да га победи. Дакле, „Драги тата“ је позив доброти. Позив да се врати, док не буде прекасно, док нежне клинке не одрасту у неке црне жене, док одговорни клинци не заврше на робији.

Драги тата, врати се кући!

Зоран Ђерић

МАЛИ ЕСЕЈ „ЗА ПОНЕТИ“

Тема драме ДРАГИ ТАТА… младе ауторке Милене Миње Богавац могла би се дефинисати као „проблем одрастања и криза идентитета у групи младих деликвената из дисфункционалних градских породица“. У средишту драмског збивања налазе се двоје тинејџера који сазревају под утицајем растурених породица и уличних креатура састављених од дилера, проститутки, силоватеља и осталог шљама. Ову урбану драму критика сврстава под жанр „нови брутализам“ – јер су проблеми  тинејџерске мафије доведени до крајњих облика суровости.

ДРАГИ ТАТА, на известан начин представља наставак испитне представе Милене Богавац NORTH FORCE из 2000. године, коју је ауторка жанровски одредила као „трагедију за понети“. Извесни ликови и догађаји из NORTH FORCE-а понављају се и у „Драгом тати“. У домаћој и светској драмској литературе сада већ постоји завидан број комада са сличном тематиком (улица, дрога, навијачке банде, итд).

Нека ми буде допуштено да направим паралелу између две драме које се баве „јувеналном деликвенцијом“. То су СПАСЕНИ Едварда Бонда (драма у којој група уличара из обести убија бебу у колицима) и ДРАГИ ТАТА Милене Богавац.

И док у „Спасенима“ Бонд види спасење од улице у породици, па макар она била скоро апсурдно отуђена – у „Драгом тати“ породица се распала и не може бити никакав заклон. Па ипак, има се утисак, да двоје протагониста Милица и Бане нису још сасвим изгубљени, да за њих још има наде – само зависи да ли ће их „узети под своје“ већ окорели кримос Црни или покајник и повратник у окриље друштва, Филип.

Током многобројних извођења овог комада на професионалним, омладинским и алтенативним сценама, било је примедби на количину псовки изговорених са сцене. Истини  за вољу, „Драги тата“ јесте „псовачки комад“, али брутални језик београдских улица, потпуно је у функцији приче. И као што иронично рече Милена Богавац „у нашој средини још увек се бурније реагује на псовку у позоришту него на чињеницу да се клинци убијају по улицама, да расту ван сваког система вредности, да су им Звезда и Партизан црква а улица школа“!

Владимир Путник, редитељ