Читање позоришта: НУШИЋ – НЕПОДНОШЉИВА ЈЕДНОСТАВНОСТ ПРЕПОЗНАВАЊА

nusic

Нушићева драмска литература, може се тврдити, заснована је на Аристотеловској тези да “нема урођених идеја”, нема предвиђених ситуација, него су сви односи: између људи, партија, класа, уствари ту, а треба им „додати руку“ да би се успели на позорницу и пред лице јавности. Овоме ваља додати Нушићев став да не треба писати само због тога што си “одлучио да напишеш комад, а да би то учинио тражиш форму. Формула или сиже запажени у животу или рођени у машти” делују као позив на писање.

Нушићева карактерологија Срба је „из живота“. Он се није бавио карактером припадника српског народа (којем је мада пореклом Цинцарин, духом припадао), користећи научне методе, нити у научне сврхе, него је наравима локалних бирократа, полицијских службеника, политичара, градских ћата, обичних људи, приступио као темељу и мотивацији за књижевна, драмска дела чији је основни задатак био да указујући, исмевајући и критикујући „поправља“ одређене релације и друштвена кретања његовог доба, колико је то дато и могуће једним недовољно моћним средством какво је књижевност или позориште.

Можда најдоминатнија галерија тих ликова изниклих из „обреновићевовског блата“ је у комаду Госпођа министарка, у чувеној сцени аудијенције код Живке Поповић, коју тако маестрално води превејани (сценски изузетно потентни) Ујка Васа, и која тријумфује апсурдом рођачких захтева. То, наравно, није усамљен случај у Нушићевој литератури, посебно у драмском опусу, јер је, како сликовито пише Петар Ласта „преко његове сцене прешло цијело српско друштво од сеоског слуге до министра, мала паланка и пријестоница“.

Када се томе придода Нушићево знање и вешто баратање породичним односима, те трајно преплитање политичких интереса и фамилијарних интрига, јасно је суштинска повезаност пишчевог и данашњег времена. Све важне Нушићеве комедије управо имају основни заплет у тој релацији: таст и будући зет у Народном посланику, ташта и зет у Госпођи министарки, отац и кћер у Суњивом лицу…

Такви односи можда нису толико јасно осенчени данашњом перспеткивом препознавања, те ти сукоби делују делимично анахроно, али недвосмислено мотивација тих ликова је идентична мотивацији данашњих среских начелника, бирократа и ћата, амбициозних малограђанских госпођа чији су мужеви министри или бескомпромисних бранитеља режима, па самим тим и сопствених положаја и привилегија.

Важно је рећи да је Бранислав Нушић један од наизвођенијих српских аутора у државама некадашње Југославије и блиског (територијално и сензибилитетом) окружења. Та чињеница је један од значајних елемената у појашњавању неподношљиве једноставности препознавања данашњег света и „јунака“ кроз призму Нушићевог драмског опуса. Идентификације нашег времена кроз литературу насталу пре више од сто година.

Нушић је недвосмислено „сликао“ своје време и често није наилазио на дужну пажњу и одобравање театарске критике, али, упркос томе Нушић је, наслоњен на проживљено животно искуство, односе које је познавао, карактере људске са којима се суочавао, догађаје којима је био сведок, дао тему и нашем времену. Бранислав Нушић, није имао намеру, то је често наглашавао, да буде модеран или да себе представља као неког чији је задатак да мења свет, јер његов карактер „ћаскала и спрдала, чаврљала попут старих Атењана и модерних Парижана, којима је и физички сличан“, нормално да не може ни да преузме такву улогу. Није Нушић ни пророк, то је у Србији уосталом опасно занимање. Бранислав Нушић је писац, хумориста, како каже, у свом времену, али увек у средишту најбурнијег, најактивнијег живота, храбар у односу на последице и бескомпромисан у дуелу са противницима. Кључно је оно што његова драмска литература, наслоњена на већ неколико пута помињано проживљено искуство, казује је да су менталитет и карактери људи са ових простора готово непроменљиви.

У том простору треба тражити тачку сусрета обимног Нушићевог дела и наше епохе, то је кључ који отвара браву за неподношљиву једноставност препознавања. Време пролази, технологија напредује, али људи остају исти. Да ли је Бранислав Нушић то знао? Апсолутно сам уверен да јесте, јер „опсесивне силе савременог друштва, власт и новац“ и даље, данас, остају доминантне и неодољиво привлачне за човека.

Није битна епоха, јер та људска опсесија их чак и не разликује.

Отуда је чини ми се умесно питање где смо ми данас у односу на Нушића? Одговор на овај изазов можда мора бити одређенији, свеобухватнији, јер данашње време, људско понашање, сложени етнички односи и интеракције, бурни политички догађаји који нас окружују, угрожавају и узбуђују, изјаве и гестови појединаца, поступци властодржаца, министарске свађе, посланичка надменост, полицијска суровост, апсолутно нам указују да је Бранислав Нушић испред нас, те да је он наш савременик.

Милош Латиновић

(Из зборника радова „Драмско дело Бранислава Нушића – традиција и савременост“, приредио Зоран Ђерић, Стеријино позорје, Нови Сад 2015.)

Карикатура: Петар Писместровић