Читање позоришта: О ЉУБОМИРУ ЂУРKОВИЋУ

Приредио: Зоран Ђерић

Поново написани класици

Љубомир Ђурковић савремени је црногорски драмски писац и његово је препознатљиво драмско писмо незаобилазна појава у контексту црногорске књижевности. Оно што га чини незаборавним свакако је драмска трилогија Грци која се састоји од текстова насловљених: Тиресијина лаж: породична хроника у два чина, Kасандра: клишеји: reality fiction и Медеја: коме-трагедија у десет слика. За фазу Ђурковићева стваралаштва у којој су настали ти наслови одмах је уочљиво реферирање на грчку митологију и позната дјела, прије свега, из античке књижевности. Управо због такве наглашено интертекстуалне тенденције у његовом стваралаштву нужно је познавање културних темеља западне цивилизације којима припада грчка митологија, усмена и писана књижевност, а поготово драме.

Поставља се питање дјелотворности рециклажног осмишљавања драмских текстова будући да они нису ријеткост, поготово у рецентној продукцији у оквирима свјетске књижевности. Одговор на претходно генерално питање не лежи у наводној лакоћи таквога задатка, него у пожељности преобликовања старих и вјечно понављајућих људских преокупација. Одатле проистиче и писање драма с истим садржајним одредницама и ликовима, али у складу с озрачјем епохе и ауторским интенцијама учитавања нових значења. Преисписивање „класичних“ тема оправдано је и, чак штавише, пожељно јер свако доба захтијева своју иначицу древнога мита и његов преображај унутар актуелног цивилизацијског оквира. Тај посао успјешно је у савремености испунио Љубомир Ђурковић, створивши јединствену трилогију Грци.

*

Ђурковићева трилогија Грци по збиру својих значењских, идејних и симболичких слојева смион је књижевни подухват. Својим књижевним адаптацијама и пародијама Ђурковић није хтио умањити вриједност класичне литературе или деканонизовати књижевни канон. Аутор је класичним драмама удахнуо нови живот, актуализовао их је у складу с критиком свеприсутне филозофије воље за моћи, а сваку своју драму повезао је и с важним питањем односа истине и лажи, фикције и факције. Иако је за читање трилогије нужно знање из грчке митологије и трагедије, тај је услов заправо баналан. Наиме, познавање тога подручја питање је опште културе о којем се не расправља или се барем не би требало расправљати јер се подразумијева. Уједно, тај се посао међукњижевног повезивања само на први поглед може учинити лаганим с обзиром на чињеницу да се аутор позива на оно што је већ написано. Но, тим више је задатак осмишљавања истинит(иј)е алтернативе митској причи био изазовнији, а да је аутор уживао у својем послу  ишчитљиво је из свакога ретка трију драма.

Сва та изворна дјела – „оригинали“ за које се испоставља да су озакоњене лажи у историјско-политичком смислу ријечи – добила су нове значењске димензије. Уочљиво је да је за разумијевање новог текста претпоставка онај стари текст из којег је нови произашао, али исто тако да се прототекст почиње другачије поимати у свјетлу његов читања на подлози новостворенога интертекста. Дакле, и тај литерарни предак, у процесу утицаја његовој познатости и саморазумљивости у коју се сада сумња, постаје уз свој књижевни подмладак другачији, „богатији“. Богаћење је најпрецизнија ријеч за Ђурковићев троструки труд – креативно је надописао свој драмски опус, задужио је црногорску, али и, без претенциозности речено, свјетску књижевност, док би текстови у изведби били освјежење за позоришну продукцију. Међу осталим, и није мање важна чињеница осјећај читаоца док држи сваки Ђурковићев текст у рукама – осјећај да је посриједи право мало књижевно богатство.

(Јаков Сабљић, из поговора књизи „Грци”)