Читање позоришта: ШЕСТ ТЕЗА О ПОСТДРАМСКОМ ПОЗОРИШТУ

111

¶ Са ширењем утицаја електронских и дигиталних медија у савременом друштву – посткапиталистичком, постиндустријском, потрошачком, друштву високе технологије (различити су термини који описују време у коме живимо), позориште, оно које жели да иде у корак са временом и да на релевантан и подстицајан начин тумачи дух времена, подлеже структуралној промени.

¶ Илузионизам, као традиционална доминанта драме, сели се у масовне медије (филм, телевизија), чије су могућности за стварање илузије далеко веће. Са друге стране, непосредност и актуелност постају дефинишуће карактеристике постдрамског позоришта. Ове особености су основа од које полазе аутори који ће бити предмет моје анализе, полигон за истраживање односа између стварног и медијатизованог, релације између извођача и публике, као и времена и простора извођења.

¶ Шанса и изазов постдрамског позоришта није имитација медијске естетике, већ потрага за новим језиком, рефлексијом, можда изгубљеним реалним. Савремено позориште не може да се такмичи са техно медијима у стварању илузије (може, али унапред губи трку), тако да смисао проналази у проблематизацији илузије.

¶ Постдрамски аутори који употребљавају нове технологије полазе од чињенице да је публика, одрасла на конзумирању електронских и дигиталних медија, научила да се сналази са минимумом континуитета и јединства, тако да се у постдрамском позоришту актери крећу између различитих нивоа реалности, у расцепаним фрагментима радње.

¶ Различитом употребом медија, постдрамски аутори рефлектују, деконструишу, анализирају услове гледања и слушања у медијском друштву, користе позоришну непосредност да испитају аспекте опажања у околностима хипермедијатизованости. При томе долази до брисања границе између виртуалног и реалног, опажање се релативизује и имплицитно проглашава сумњивим. Постдрамски аутори амбивалентно, са циничном радошћу, прихватају Бодријарово (Jean Baudrillard) уверење да глобално друштво није више у драми алијенације, већ у екстази комуникације (видети Жан Бодријар, Друго од истога, Лапис, Београд, 1994.)

¶ Постдрамско позориште данас рефлектује брзе друштвене токове дигиталне ере, али је истовремено есенцијални и антидот отуђењу које технологија подразумева. У том погледу, непосредно присуство извођача постаје његова базична и одређујућа карактеристика. Тело извођача, односно, наглашена присутност телесности постаје важан аспекат постдрамског позоришта. Оно доводи у питање илузију извођења, као идејну и формалну основу драмског театра и у први план поставља реалност извођача, његово тело, његову физичку присутност, бол, задовољства, глас.

Из књиге Ане Тасић „Дигитално позориште“ (Стеријино позорје, Нови Сад 2015.)