На источној обали Сједињених Америчких Држава, у савезној држави Флорида, у граду Орланду, већ дванаест година отац Љубиша Брњош, парох цркве Свете Петке, са својом породицом те Србима из овог дијела Америке организује „SERB FEST“ тј. „Српски фестивал“.

Овогодишњи фестивал богатог културно-умјетничког програма, који је посјетило преко пет хиљада Срба и њихових пријатеља, организован је од 13. до 15. октобра на имању Српске православне цркве. Било је лијепо вријеме, као да тек почиње љето. Пристизали су Срби, али и њихови пријатељи и познаници из свих крајева Америке и уз добро расположење, али и по коју сузу при помену завичаја, јагњетину на ражњу, приганице и баклаву, добро познате ноте, причали и писали искључиво српским језиком и ћирилицом.

И Светлана Брњош, кћи пароха, иако је још као мала отишла у Америку, прича српски као да је у сред Требиња. Чак и акцентује требињски. Од ње сазнајем да је овогодишњи тродневни фестивал, посјетило око 5.000 људи, а сав зарађени новац, од продаје хране и пића, биће утрошен у изградњу првог српског храма у централној Флориди, посвећеног Светој Петки.

Након три узбудљива, али исцрпљујућа дана, Светлана ми преноси утиске. Највише анегдота везано је за фолклорни ансамбл малишана чији је кореограф.

„Петак вече је донио кишу, а са њом и мокру бину. Иако су неколико мјесеци најмлађи чланови нашег ансамбла провели увјежбавајући кореографије, у петак су дјеловали као да никада раније нису заиграли. Клизали су се преко бине у својим малим опанцима. Једно падне, сви попадају. Међутим, њих то није бринуло. Дјевојчице је бринуло само једно - да им се кармин, који сам им нанијела прије наступа, не размаже. Што се тиче нас старијих, неколико падова на сцени изазвало је буру смијеха, али наступ је настављен“, започиње причу о дванаестом „SERB FEST“-у дјевојка која више од свега воли да проведе љетни распуст код дједа Ђорђа у Полицама.

Други и најбитнији дан Српског фестивала започео је телевизијским наступом. „А“ састав фолклорног ансамбла, који дјелују при цркви Свете Петке, био је у програму уживо на државној телевизији.

„Музику у студију су нам пустили прије времена и ухватили нас неспремне. Била сам скоро сигурна да ће се појавити коментари типа како ни ове године нисмо играли како треба, али када смо се, након наступа на телевизији, појавили на 'Српском фестивалу', све баке су нас одушевљено поздрављале као да смо неке велике звијезде“, наставља духовито ова, очигледно. весела дјевојка и тврди да су једва чекали да испробају све ђаконије из завичаја.

„Пљескавица са урнебес салатом и палачинке са нутелом. Храна за душу. Нешто што нисам јела још од љета у Требињу“, објашњава Светлана колико наши људи пате за мирисима и укусима домаће хране.

Посљедњег дана, у недјељу, умор је мање више све стигао, али их је стигла и реалност. Растанак се приближавао. Полако су сви кретали својим кућама свјесни чињенице да ипак живе на другом континенту. Тамо далеко, чак преко велике баре и далеко од родног краја.

У недјељу нисам могла држати отворене очи, а и вјештачке трепавице (неопходне за фолклор) више нису сакривале умор. Након што сам се нашминкала и обукла ношњу за наступ, прошла сам поред кутка за дјецу. Двије мале дјевојчице дотрчале су до мене са својим оцем и узвикнуле: 'Па то је принцеза, тата!' Насмијала сам се и махнула им, док ми је њихов отац објашњавао залуђеност Дизни принцезама, нешто од чега већина америчких дјевојчица пати“.

Прошао је још један октобар. Срби у Америци су се вратили колотечини живота. За њима је фестивал и незаборавни тренуци испуњени осмијехом, разговором, распитивањама за најближе: „Како су Марини? Је ли било меда ове године? Каква је Симова невјеста?“, али и вјечним питањима оних у зрелим годинама: „Боже, 'оћу ли икад више видјети Леотар?“

„Сваки фестивал је прича за себе и због тога остаје уписан у историји наше Парохије. Док се Американци диве нашој култури, ми уживамо у гостопримству. Већ кујемо планове за сљедећи октобар како би свима који кроче на наше имање пружили, макар накратко, још један доживљај Србије и Републике Српске“, поручује Светлана Брњош и у повјерењу додаје да је већ букирала карте за јул јер се љето у Требињу не смије пропустити.

Јелена Ковачевић