ДАНИЦА МАКСИМОВИЋ: Требињу се увијек враћам с љубављу

Радовала сам се бескрајно кад сам добила позив да дођем у Требиње на Фестивал. Прошле године нисам могла, била сам у иностранству. Вратила сам се са годишњег одмора и пуним плућима овог лета дошла. Требињу се увек враћам с љубављу. Први пут сам била кад смо снимали „Рањеног орла“ са Здравком Шотром и тада сам осетила прави дух града, Стари град и друга лепа мјеста, народ који је вољан да помогне. Све су  учинили да несметано радимо „Рањеног орла“, у миру и тишини. Неки људи су ме и сада препознали, чим сам дошла, каже за Радио Требиње глумица Даница Максимовић.

Напустили сте позориште? Шта вам је засметало?

– Позориште сам напустила у знак протеста. Отишла сам да браним професију. Мислим да култура треба да буде прва на листи наших политичара, а поготово академика. Не знам што се не пробуди наша интелектуална елита да види како култура тоне и како народ без културе губи национ, језго. Често понављам да има више алфатоксина у млеку него новца за културу. Суме новца које се одвајају у европским земљама за филм и позориште су неупоредиво више него код нас, а зашто је тако, то је друго питање.

Схватају ли људи који треба да одвоје новац довољно шта значи култура?

– Ретки су они који долазе у позориште, осим ако су дали неке паре, па се сликају и добију бесплатну карту. Глумце, певаче и друге јавне личности зову у политичке кампање зато што их народ познаје. Политичари су нови, али брзо постану „познати глумци“, јер боље глуме од свих нас.

Колико квантитет гуши квалитет?

– Посао се не ради само један дан, имамо многе који су сијали од данас до сутра. Много је спорадичне и инстант културе. Нема квалитета. Глумац мора да се жртвује, гребе по себи, јер његов глас, његово тело, емоција су његов инструмент по коме зна ли не зна да свира. Ту му нико не може помоћи кад стане на сцену. Нема оних који би системски уредили ствари да неке појаве не могу да прођу. То публика препозна.

Имали ли нешто што бисте, најрађе, заборавили у каријери?

– Увек нађем грешку када ствари гледам са дистанце. Ја сам фајтер, јер сам тако морала у животу. Тражим самопоуздање у свему што урадим. Неке своје улоге нисам успела ни погледати, али ниједне се не одричем. Поносна сам на улогу Лукреције за коју сам добила Стеријину награду. Колеге су ми замерале што снимам прву српску сапуницу. Некада сам бивала и кажњавана од тадашње партије, јер сам као првакиња позоришта снимала рекламе, а данас сви то раде. Кад ми се пружи шанса настојим да је искористим.

Волите радити са младим људима, у томе трајете?

– Волим да видим младу, лепу и талентовану особу. Ко хоће да ме чује има шта чути, ко неће, Боже мој, нека иде својим путем. Морамо се удружити као народ да заштитимо трајне вредности али и направити нове које ће оставити траг. Свака улога мора да буде потврда и одскочна даска за даље напредовање. Млади глумци морају знати да се дар за глуму не купује на приватној академији.  У хороскопу сам водолија и зато се прилагођавам свим генерацијама, од најстаријих до најмлађих, без проблема.

Гдје Вас видимо у наредној сезони?

– Радим једну од контраверзних аустријских списатељица Елфриде Јелинек која је написала комад „Сенке“ и ја играм сенку, што ми је јако изазовно. Почетком септембра крећем у нове радне победе.

Разговарала Дубравка Чоловић/Радио Требиње