Хладно децембарско вече у Требињу. Киша не престаје да пада. Па ипак, у Дучићевој сали Музеја Херцеговине свечано и препуно. У првом плану даме у црвеним хаљинама. Иза њих господа у смокинзима. Као да смо у неком давном, заборављеном времену. Не, ево нас у 2017. години, на концерту Мјешовитог хора „Трибуниа“, поводом деценије њиховог рада.

На репертоару се смјењују свјетовне и духовне пјесме. Диригује Стојанка Гудељ, уз клавирску пратњу Боба Вучура. Обоје од почетка уз хор. Нарочито емотивно било је на тактове Рахмањинове композиције „Богородице дјево“, изведене у сјећање на преминуле чланове хора, Бориславку Војичић и Жељка Крунића. Као солисти, наступају Марија Нинковић, Валентина Машић, Дражен Чучковић и Милисав Сукоњица. Атмосферу употпуњују и гости концерта, професори Музичке школе Требиње, Јелена Ковачевић, клавир и Јелена Рајовић, гитара, те кантаутор Ранко Слијепчевић. Публика је препознала све. Љубав, жељу, ентузијазам, преданост... Аплаузи, један за другим. Сасвим заслужено!

А требало је издржати и опстати десет година. Како рече њихов диригент, брзо је прошло! И кад вријеме тако пролети, на овакав јубилеј, треба се присјетити и како је све почело.

Част најприје припада Радмили Анђелић, која је уз хор од реоснивања, 2007. године. Била је први предсједник Хора и Управног одбора четири године, а и сада се сјећа, каже, оних младих људи, пуних ентузијазма, са идејом вриједном дивљења.

„Цијелу причу покренула је неколицина момака. У јулу 2007. године, одржали смо оснивачку скупштину. Окупили су се млади људи, љубитељи хорског пјевања и музике уопште, и договорили смо се да оснујемо мјешовити хор, под називом „Трибуниа“. Поента је била да се на тај начин формира градски хор и настави пјевачка традиција, коју је Требиње увијек имало“, присјећа се Радмила тог периода.

Жеља је, како каже, била да се оформи  хор гдје би сви имали мјесто да се окупе и искажу љубав према музици.

Дражен Чучковић и Радмила Анђелић

„Била је штета да Требиње нема један овакав хор. У самом старту, на срећу,  препознат је квалитет нашег рада. Општина је имала разумијевања, издвојила дио средстава, а касније су нам обезбиједили простор за пробе, који и сада користимо. У почетку, и то морам да кажем, са Факултета за производњу и менаџмент, уступили су нам њихове просторије за први период вјежбања. Подржала су нас и предузећа ХЕТ и Електропривреда, обезбиједивши нам донације за набавку инструмената, нота, да се можемо организовати. Регистровали смо се крајем августа 2007. године и са радом смо наставили све до данас. Кад смо ову причу покренули, на нама је било да се трудимо и радимо, а да граду узвратимо нашим наступима, за трајно насљеђе. Искрено, сматрам да смо у томе и успјели“, каже Радмила, сопран „Трибуние“, коју доживљава као други дом.

А „Трибуниу“ чине људи различитих старосних доби, професија, животних опредјељења, ставова, жеља... Упркос томе, било на проби или концерту, они су једно. Са истим циљем, да хор живи и да традицију једног дана наставе неке нове генерације.

Колико им хор значи, можда најбоље описује Дражен Чучковић, својевремено први тенор, а тренутно бас и солиста „Трибуние“, кога колеге из хора сврставају у групу најдуховитијих чланова.

„Требиње има срећу, задовољство и благодет, да овдје постоје људи који имају жељу да оплемене град музиком и љепотом и да Дучићев град представе и себи и гостима. Што би старом српском ријечју рекли, презентују свима онима који имају жељу да чују, виде и ослушну душу Требиња. Да се гостопримство и господство пружи широко и на племенит начин, свима који то желе и траже некакав музички кутак. Гдје ће свакодневне проблеме оставити иза себе, а срце отворити и понудити свима који желе да га прихвате. Музика коју изводимо је широка и распојасана, шаролика и по изразу и врсти пјесме. Некима је понекад по мјери, а некима и није, али на крају, музика је једини чвор који свакога спаја. И на крају баладе, будемо сви исти. Они са гледалачке и слушалачке стране и ми са извођачке“, са љубављу о хору говори Дражен.

У истом тону наставља даље, и открива, захваљујући чему су, ту гдје јесу.

„Ми смо екипа која дише једним срцем. Хор чине љубав, поштовање и пожртвовање. Када добро пјевамо, успјех је заједнички, као и пораз. Све је то саставни дио наступа. И живота који смо одабрали. Јер, пробе које одржавамо два пута седмично, а пред наступ и чешће, временски гледано, понекад на животном часовнику имају за резултат, да више времена посвећујемо хору него својим најближима. Оно што, осим љубави према пјевању, одржава хор, су здрав дух, атмосфера, шала и пошалица. Нема љутње, то је мото и лого. Пошто нас у хору има свих старосних доби, професија, разнородних навика, нико не зна када ће га сачекати неко са нечим, у нечему, и натоварити му нешто. Свака проба је прича за себе и сваки наступ је посебан. Те ствари чувамо за себе и било би некоректно да те догодовштине оду даље од наших сјећања. У неком неформалном дружењу да, али не и за новине и не за овај јубилеј“, говори Дражен, и дипломатски се извуче, да анегдоте, ипак остану дио хорске породице.

И из угла диригента „Трибуние“, Стојанке Гудељ, дружења су највећа покретачка снага. Међутим, неке се чињенице, додаје, не могу игнорисати.

Стојанка Гудељ

„Најлакше је нешто почети, а најтеже се одржати. Вјерујте, сад је теже него на почетку, јер осјећам да треба да напредујемо. Дајемо све од себе, али као да смо изнова, да се тако изразим, на почетку. Дођу нови пјевачи, а они који су стекли неко искуство, морају да оду, неко на факултет, поједини због породичних обавеза, дјеце, захтјевног посла...  А ја, као диригент, вољела бих да радимо и теже композиције, што увијек нисмо у могућности, управо из ових разлога. Али, да не испадне да се жалим, морам рећи да је ова екипа одлична и заиста сам срећна што имам прилику да сарађујемо“.

Оно на шта је нарочито поносна, наглашава, је што се јубилеј хора прославља са још једним значајним датумом у историји Требиња.

„Ове године, наш град слави 125 година хорског пјевања! И у толико је ово вече посебно! Спремали смо се и дали, и овај пут, све од себе, да се достојно представимо, чему ћемо тежити и убудуће. Без рада се не може, и тога се држимо. Истовремено, нађемо мјеста за дружења и путовања, јер кад смо сви задовољни, онда боље дјелујемо. Ово је један лијеп тим и надам се да ће хор опстати, са мном или без мене као диригента, није важно. Битно је да има оних који воле музику и желе да јој се предају кроз хорско пјевање“, каже Стојанка Гудељ, позивајући људе сличног афинитета, посебно младе, да им се придруже.

То је прије седам година учинила и сопран, Наташа Тучић, актуелни предсједник Хора. А без обзира на обавезу више, истиче да су сви чланови хора једнаки.

Наташа Тучић

„Као и свака додатна обавеза, понекад тражи већи ангажман у односу на остале чланове. Међутим, ми у хору, сваку одлуку доносимо заједно. Првенствено, јер сви долазимо зато што волимо да пјевамо и да се дружимо. Нико од нас нема скривених интереса, ничега из позадине што провејава. Стало нам је да хор опстане, а наступи буду бољи и квалитетнији. С правом могу рећи да је хор напредовао. Имамо широк репертоар, сам звук је бољи, рад и вјежба се виде, како вријеме пролази. То не чуди, јер смо тим, па се та енергија и атмосфера морају осјетити“.

Наташа подсјећа на важан податак да хор, без обзира на честе промјене чланова, за ових десет година функционише у континуитету, те да се успјешно боре са сталним проблемом, недостатком мушких гласова.

„Кроз хор је до сада прошло између 50 и 60 чланова, а тридесетак је нас који смо ту у сваком тренутку. Са нама су од почетка наш диригент Стојанка Гудељ и, наравно, Бобо Вучур, не само као наша клавирска пратња, него и као свестрани умјетник који је за нас компоновао и аранжирао бројне композиције. Бобо је и један од оснивача хора, а уједно је и наша велика подршка. Град нам је уступио просторије за пробе, у Немањиној улици, испод Дома младих, на чему смо изузетно захвални. Не могу, а да не поменем чланове који нажалост више нису са нама, Бориславку Војичић, нашег првог сопрана, и Жељка Крунића, који је пјевао бас. Изузетно нам недостају, и као пријатељи и чланови хора. Нажалост, и то је живот“, емотивно и с поштовањем, Наташа указује и на тужну страну живота у хору.

Једна од необичности хора јесте да поједине даме пјевају мушке гласове, попут Гордане Гоце Ковачине.

Гордана Ковачина

„Иначе пјевам алт, али у недостатку тенора, морам пјевати мушки глас. У Требињу је то тако, јачи пол не жели да нам се придружи, а не знају шта губе. Хорско пјевање волим још из дјетињства. Била сам члан хора, прво ниже Музичке школе, а потом Средњошколског центра. Након рата, пјевала сам у  црквеном хору „Свети Василије Острошки и Тврдошки“, једно вријеме била сам члан и Камерног хора Херцеговачке Грачанице. На позив Стојанке Гудељ, прије шест година, придружила сам се „Трибунији“ и нисам се покајала. Оно што нас све ове године спаја и зашто идемо на хор, је чињеница да пјесма опушта. Буде треме и нервозе пред наступе, ситних чарки, које се на крају заврше смијехом. Након наступа увијек одемо негдје да се провеселимо, опет уз пјесму. Мене за хор вежу само лијепе ствари!“

Чланови „Трибуние“, осим што не могу без пјесме и друштва с хора, сагласни су у још нечему – не могу ни без пијанисте и композитора Божидара Боба Вучура. Како нам рекоше, он је незамјењив! А ни маестро Бобо, нема другачије мишљење о њима.

Бобо Вучур

„Увијек сам био у улози аранжера, композитора и клавирске пратње. Заиста осјећам да припадам овом хору. Јесте да сам ја професионалац, а ово аматерски хор, али ја сам дио њих. Прије свега, међу нама влада пријатељство. Иако се доста чланова измијенило, гро хора, од првог дана, је исти. Друга ствар је, што су иза нас дивни наступи, као и путовања. Вриједи бити дио овог састава, и препоручујем свакоме ко воли и осјећа музику, а има слуха, да нам се придружи!“

И тако, у срцима публике, остаде још један концерт за памћење. Мјешовити хор „Трибуниа“, или како га често, кад присвајамо оно што волимо, називамо градски хор, достојанствено и с пуним правом, уписа својих десет година постојања. Ни мање ни више, него на 125. годишњицу хорског пјевања у Требињу. Остаће упамћено, на понос граду и будућим нараштајима, да је од неколицине момака деценију раније, до данас, „Трибуниа“ успјешно наставила да његује хорску традицију у Требињу, дугу више од једног вијека!

Овако је почело....

У жељи да дају активан допринос напорима да Требиње врати стару слику, као град културе и отвореног срца, Милош Чучковић, Небојша Миливојевић, Мирко Вулетић, Љубиша Чучковић, Богдан Прелевић и Предраг Милошевић, покренули су иницијалне активности за оснивање хора, који би наставио традицију бројних требињских хорова. Оснивачка скупштина одржана је 20. јула 2007. године, у малом амфитеатру ХЕТ-а. Скупштином је предсједавао Предраг Милошевић, а чланови су били Стојанка Гудељ, Радмила Анђелић, Љубо Зотовић, Драган Анђић, Бобо Вучур, Миленко Миленковић, Мирко Вулетић, Милош Чучковић, Богдан Прелевић и Нешо Миливојевић. Донесена је једногласна одлука да се хор оснује под називом мјешовити хор „Трибуниа“, изгласан је статут и основан Управни одбор хора. За предсједника хора и Управног одбора именована је Радмила Анђелић, за диригента Стојанка Гудељ, а за секретара Предраг Милошевић. Мјешовити хор „Трибуниа“, 20. августа 2007. године, добија и званично рјешење о регистрацији од надлежног суда, као Удружење грађана. Општина Требиње, препознаје важност активности и одваја дио средстава из буџета, намијењеног удружењима грађана, за потребе „Трибуние“. Прве пробе почињу почетком октобра 2007. У првим данима постојања, хор је окупљао четрдесетак заинтересованих пјевача. Први званични наступ имали су на солистичком концерту Ранка Слијепчевића у Дому културе, 9. новембра 2007. године, док су први цјеловечерњи концерт одржали 10. децембра 2009. године, такође у Дому културе.

Захвалност Граду Требињу и донаторима

„Надам се да су сви суграђани поносни, колико и ми, што наш хор слави овакав јубилеј. То најприје дугујемо Граду Требињу, јер су од првог дана препознали важност поновног оснивања хора, подржали нас и пружају нам финансијску помоћ из градског буџета. Ми долазимо волонтерски, а тај буџет нам омогућава многе активности. Поред њих, значајни су и наши спонзори, предузећа Хидроелектране на Требишњици и Електропривреда. Такође, бескрајно смо захвални што учествујемо на свим важним културним дешавањима у Требињу и ван нашег града. Од Светосавске академије, Дучићевих вечери поезије, мањих манифестација, до наступа у Билећи, традиционално, за Ћоровићеве сусрете писаца и славу општине, у Невесињу, и свакако у иностранству“, истиче Наташа Тучић, предсједник Мјешовитог хора „Трибунија“.

Чланови хора у Прагу

Чоколада за добродошлицу!

Чланови хора „Трибунија“ имали су част да наступају и у иностранству. Прије шест година у Швајцарској и Њемачкој – Цирих, Сен Гален и Минхен, на позив наше дијаспоре, гдје су били изузетно добро прихваћени. Унутар хора, организовали су и путовања за Будимпешту и Праг, за властите душе. Иако анегдоте чувају за себе, открили су нам само неке детаље, оне дјелиће слагалице, због којих је вриједило провести десет година у хору.

„Од губљења по Прагу, у трамвају, па налажење, забављање возача аутобуса да не заспимо док путујемо...ма свега је било. Али најинтересантније, било је када смо пјевали у Цириху. Како је Требиње мали град, људи не очекују да ми имамо један озбиљан хор, тако су у Цириху мислили да им долазе дјеца. Да покажу гостопримљивост, припремили су пакетиће са разноврсним чоколадицама. А кад смо се појавили, ми овако, наизглед озбиљни људи, остали су збуњени. Нисмо одбили поклоне, наравно. Ко не воли чоколаду, још швајцарску?! Била је то, стварно, симпатична добродошлица. Иначе, свако путовање прича је за себе. Држе нас, освјеже атмосферу“, наглашавју чланови требињске „Трибуније“.