Digli ruke od groba đenerala Draže

327903_1
BEOGRAD | Komisija za pronalaženje groba Draže Mihailovića rasformirana, a Komisija za masovne grobnice bez novca. Neistraženi Lisičji potok i Veliko ratno ostrvo. Druga komisija registrovala je 211 stratišta.
Ni tri godine od „otvaranja potrage“ za zemnim ostacima komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Mihailovića, javnost ne zna gde je pokopan, da li potraga još traje, ako je zaustavljena zašto je zaustavljena, da li su pretražene sve potencijalne lokacije i koliko je to traganje koštalo.
Državna komisija za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Mihailovića, formirana 27. aprila 2009, pune dve godine istraživala je arhive, saslušavala svedoke, kopala po dokumentacijama u Londonu i Moskvi. Pošto je predstavila nalaze 14. aprila 2011, posao preuzima Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje tajnih grobnica ubijenih posle 12. septembra 1944. I ona je počela da radi dve godine ranije. U rukama je imala iskaze više svedoka da je Draža pogubljen kraj zida nekadašnjeg zatvora na Adi Ciganliji. Iskopavanja, koja je vodio istoričar Srđan Cvetković iz ove druge Državne komisije, počela su 18. juna 2011, a prve rupe blizu čuvenog ružičnjaka napravili su upravo Cvetković, Vladimir Todorović iz Tužilaštva za ratne zločine i Blažo Đurović, vlasnik privatnog preduzeća za geodetske radove i rođak ravnogorca Đure Đurovića. Nađeno je više kostiju, ali je ekspertiza na Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, mesec dana kasnije, pokazala da su ostaci – životinjski. Posle toga sve je zamrlo i zavladala je tišina.
Danas, tri godine kasnije, jedini koji je raspoložen da priča o onome što se desilo jeste Srđan Cvetković iz Komisije za otkrivanje tajnih grobnica. On kaže da Državna komisija za istinu o Draži više ne postoji čak ni na papiru, dok Komisija za tajne grobnice formalno postoji, ali faktički su joj vezane ruke jer ne dobija ni dinara za rad. Cvetković ne zna koliko su istraživanja tzv. Dražine komisije koštala, ali objašnjava da je sondiranje terena bilo donacija Đurovića, a njegov angažman volonterski. Takođe kaže da je ta komisija uradila maksimum koji je mogla: pregledala je sve dostupne arhive, saslušala više desetina svedoka i na osnovu poklapanja iskaza njih četvoro locirala Adu Ciganliju kao mesto pogubljenja i potencijalnu tajnu grobnicu.
– Svi svedoci su bili sekundarni, nijedan nije bio očevidac. Zapisnik sa streljanja nije nađen, jer je „šetao“ od jedne političke instance do druge, i na kraju nestao. Arhivski fondovi su iscrpljeni i dok se eventualno ne pojavi nestali, ključni dokument, novih tragova nema, kao ni novih svedoka. Ostalo je samo uverenje da je telo generala Mihailovića posle streljanja ili uništeno ili izmešteno na drugu tajnu lokaciju – objašnjava Cvetković.
Ostala mesta pominjana tokom rada komisije kao potencijalne skrivene grobnice (Lisičji potok i Veliko ratno ostrvo), kako potvrđuje Cvetković, nikada nisu ispitane. Kaže, svedočenja o tim lokacijama bila su „odokativna“.
Što se tiče rada ove druge komisije, ona je napravila veliku bazu od 56.000 žrtava koje su likvidirane mahom bez suđenja, iz političkih razloga, i zakopane u masovne grobnice. Utvrđeno je ko je kada i gde streljan. Locirane i ekshumirane su grobnice u Sivcu, Boljevcu i Gumištu kod Vlasotinca.
– Samo u Beogradu ima desetak takvih stratišta, a u ostalim opštinama u Srbiji po jedno ili dva. Novca, međutim, za dalje istraživanje nema, a Komisija nema ni ingerencije da naloži sondiranje, kopanje, ekshumaciju i veštačenje. To mogu da odrade samo sud i tužilaštvo. Mi čak ne možemo ni da obeležimo mesta egzekucije – tvrdi Cvetković.
Dodaje i da je Komisija popisala 211 tajnih grobnica do sada, iako ih sigurno ima mnogo više. Tridesetak najvećih, kaže, trebalo bi obeležiti. Između ostalih: Lisičji potok, Slavnik kod Leskovca, kruševačku Magdalu, Bubanj kod Niša, Kraljevicu kod Zaječara, Čačak pored Morave i valjevsko naselje Peti puk. Stratište kraj mosta na Savi u Šapcu već je obeležilo jedno udruženje građana.
– Verovatno neće biti nikakvog pomaka dok se ne donese politička deklaracija u parlamentu kojom bi se osudila ova masovna streljanja. To nam je, uostalom, preporučio Savet Evrope 2006. i Evropski parlament 2009. – zaključuje Cvetković.

-Srpski golootočani na Mirogoju

Komisija za tajne grobnice pronašla je dokaze da je nemali broj golootočana iz Srbije sahranjen na zagrebačkom groblju Mirogoj, u neobeleženim grobnicama. Da bi se istražilo ko sve tamo počiva potreban je međudržavni dogovor Beograda i Zagreba. Među onima koji su gotovo sigurno tamo sahranjeni je i Đorđe Mladenović, koji je na paklenom ostrvu bio istovremeno kad i njegov sin Radoslav. Dešavalo se da jedan od njih dvojice bude u „toplom zecu“ i batina drugog. Radoslav je preživeo. Đorđe je nađen mrtav, sa ekserom u glavi! Neistraženih masovnih grobnica ima i oko Prizrena, Dečana, Peći…

-Ključni iskaz snimljen

„Dragoljub Mihailović streljan je 17. jula 1946, u prvim jutarnjim časovima, na Adi Ciganliji, a njegovo telo bačeno je u krečanu pokraj ograde zatvora, koja je posle nekoliko dana zatrpana. Oružjem sa prigušivačem streljana su tada još sedmorica osuđenika, a osmi, Dragi Jovanović, uprkos zvaničnom državnom saopštenju da je likvidiran, živeo je još dve-tri godine i potom ubijen. Tom činu prisustvovali su Slobodan Penezić Krcun, ministar unutrašnjih poslova Srbije, Josip Hrnčević, tužilac FNRJ, pukovnik Miloš Minić, vojni tužilac, Mihajlo Đorđević, predsednik sudskog veća, Slobodan Krstić Uča, funkcioner Ozne…“
Ovo je ključni trag za „Dražinu komisiju“ – iskaz Slobodana Krstića, koji su devedesetih snimili Miladin Gavrilović iz Zadužbine kralja Petra na Oplencu i novinar Mileta Nedeljković.
Večernje novosti