Дијего Марадона, златни дечак прљавог града

Ја сам глас оних који немају глас. – Дијего Армандо Марадона

L TXT NP

Била је то загонетка умотана у мистерију унутар енигме, рекао је Винстон Черчил цирка туце миленијума касније, једним сасвим другим поводом. Али за њих, прве људе, стварно јесте било тако. Свет је био тако млад да многе ствари још увек нису имале име (ово је, опет потпуно другим поводом, рекао Габријел Гарсија Маркес, али о њему мало касније). Они су били уплашени и збуњени, ти наши безимени очеви и дедови. Нису знали ништа ни о чему. Али не задуго…

Једне пријатне плеистоценске вечери, први људи су седели на углачаном камењу као на диванима, испред пећине са лепим погледом на помрчину испуњену ваздухом који никада више неће бити тако чист. Управо су завршили са повећим бутом мегалоцероса, када је главни међу њима, са ниским челом и обрвама које су му покривале половину лица, вукући по земљи тољагу са усиреном крвљу на врху, отишао на починак.

Већина је остала још мало на овом импровизованом скупу, претечи свих курултаја, вођена олакшањем које настане сваки пут када надређени оде. Али нипошто нису пландовали. Били су загледани у ватру. Одвећ је било доцкан, када се коначно догодило. Врпољења и пуцкетања буктиње потицала су нешто о њима, све снажније и снажније, као лупање бубња који управља веслачким темпом неке феничанске галије (о галијама и Феничанима они, наравно, такође нису знали апсолутно ништа). Почели су да размишљају. Најбржи међу њима, чија је ментална сонда отишла најдаље и најдубље, изусти да је могуће – чуј могуће, сигурно – да иза долине, а онда поред водопада и потока клизавог дна, па после брда и земље супарничког клана, на једној планини или тек изнад ње, живе врло моћна бића. Она су створила и ту планину и брдо, земљу супарничког клана и супарнички клан, водопад, поток клизавог дна, долину, њих саме, па и ову ватру. Сад се јави и други, који је објавио да је баш недавно дознао да постоје предели са појилима која гасе сваку жеђ заувек и где нико не губи време на лов јер се мегалоцеруси сами набијају на копља, захвални што им је допуштено то да чине. Трећи, који је увек најмање причао и чије је излагање баш због тога било испраћено са највећом пажњом, говорио је да постоји место на које људи иду када умру.

И тако је свет, испуњен божанствима и њиховим тек мало мање чудесним креатурама, очас посла постао мање страшан. Постао је магичан. Настао је на разне начине – од делова раскомаданог дива, из космичког јајета или кроз Ainulindalë, песму бесмртних бића.

Налазио се насред Игдрасила, џиновског дрвета које га је својим стаблом и гранама спајало са осталих осам светова. Планета је била жива, звала се Геја и родила је све што постоји. Пљоснат, свет је јездио угњежден на кркачама четири слона, Берилији, Тубулу, Т’Фону и Џеракину, који су, опет, стајали на оклопу огромне звездане корњаче, Великом А’Туину.

Величанствене и спектралне ствари дешавале су се свуда, од Авалона и Агарте до Шамбале и Шибалбе. Напуљ је, тако, настао захваљујући једној сирени, иако не постоји баш консензус како тачно. Партенопа, ћерка речног бога Ахелоја, није прежалила што није успела да намами својом песмом Одисеја док се овај враћао свом дому из Троје, па се бацила у море и убила (сирене су прво биле бића са телом птица и главом девојака). Близу места где се насукало њено мртво тело, основано је прво насеље. Постоји и алтернативна хипотеза. Колају аброви о љубави између кентаура Везува и наше сирене Партенопе, на коју је Зевс био толико љубоморан да је њега претворио у вулкан, а њу у сам град.

Међутим, магија се није дуго задржала у Напуљу. Сувише је блата на дну италијанске чизме – на ђону, неко би се усудио да каже – да би ту опстала.

Север и југ Италије су, у сваком смислу осим у буквалном, две земље. Mezzogiorno (израз за крајеве који се спуштају од Рима и завршавају са Сицилијом, иначе значи подне) је мање суптропска дембелија или аркадија, а много више предео у коме сваког часа очекујете да сретнете Побеснелог Макса.

Ето, разлика између економија Ломбардије испод Алпа и Калабрије на Јонском мору и Тиренском мору је већа него разлика међу економијама Немачке и Грчке. Бруто домаћи производ по глави становника у Милану је више од два пута већи него у Палерму или Напуљу. Пре четири године, незапосленост у Напуљу међу младима стигла је до 53 одсто.

Материјална назадност Југа није ништа ново и свој прапочетак има у ордијама страних завојевача који досежу све до феудалне Краљевине Две Сицилије, која је тек присилно ушла у уједињену Италију.

L TXT N

Инвеститоре или било кога другог ко би и донео неки новац у јужне крајеве обично одврати једна од две ствари – корумпираност јавних челника или „допринос“ који се плаћа Коза Ностри, Камори, Ндрангети и Сакра Корона Унити, како би се градило или уопште радило у њиховим областима.

И тако док остатак Италије има ботаничке баште, барок и Ферари, Југ има лелеке мафијашких сахрана и жамор деце на улицама – хиљаде деце која се ту налазе јер не иду у школу, која никада нису користила компјутер, која немају топлу воду, редовне оброке… (Уницеф и организација Save the Children говоре о између 1,4 и скоро 2 милиона деце која живе у сиромаштву. Свако четврто дете је на ивици сиромаштва. Та деца, наравно, већином живе на југу.)

Ова подела, на оне који имају на северу и оне који се не усуђују ни да пожеле на југу, прешла је и на фудбал. Од оснивања јединствене италијанске лиге 1926. године, само је један шампион дошао са југа. Био је то Каљари 1970. године, за који је играо импресивни Луиђи Ђиђи Рива. Плутократија је била непобедива.

L TXT NS

Наполи је освојио тек прстохват сребрнине. Два пута је освојио Куп. Шампион никада није био, вицешампион је био такође два пута. Није се имало куд. Култура цвикања и фатализма је била институционализована.

Наполитанци су волели фудбал, и то оном најјачом врстом љубави од свих – неузвраћеном. Али желели су више. Било им је потребно више. Али чему да се надају? Шта се могло урадити? Шта може да се догоди?

Да су само знали…

Ole, ole, ole, oleee… Diego, Diegooo…

Престрашен, једино што је могао да чује био је зов његовог стрица. „Дијегито, држи главу изнад измета“, викао је Сирило, брат његовог оца, популарног Ћитороа (није заправо рекао измет, али то сте и сами схватили). Оно што нисте схватили, али оно што ни Сирило није схватио тада, јесте да је управо изрекао најважнију и најдалекосежнију реченицу свог и живота свих осталих припадника породицe.

Дијего Марадона није још поштено ни проходао, када је, једне ноћи, дезоријентисан, упао у септичку јаму. Стриц Сирило га је спасао дављења и онда предао Доња Тоти, његовој мајци, да га очисти и утеши.

Све ово дешава се у Виљa Фиорити, у глибу предграђа Буенос Ајреса, где је Марадона одрастао са комшијама макроима и пензионисаним убицама. То је место где су улице дуге а животи кратки. Место где се ситни злочини прокламовано не одобравају, али се сматрају еквивалентом уринирања у океану – сви то раде, нико о томе не прича. Био је то крај где су власти одбијале да изграде трајну полицијску станицу, сматрајући просто да нема неке сврхе.

Марадона је порастао и постао уобичајено mestizo дерле. Са осталим дечацима би одлазио на железничку станицу и покушавао да уграби који песос отварајући врата таксија или продавајући отпад који би покупио успут. Када је напунио 13 година, каже, доживео је откровење.

L TXT MA

„Открио сам да моју мајку никада није болео стомак. Желела је да ми једемо. Сваки пут када би изнела храну, рекла би да је мучи стомак. Лаж! То је говорила јер није било довољно за све“, причао је.

Марадона није имао пуно, али је имао кожну лопту, коју му је за трећи рођендан поклонио стриц. Довољно… Био је срећан са њом, а исто и та лопта, ова као и све друге после ње, никада није била срећнија него ли са њим.

Марадона је био pibe, дечак са лоптом, маштом и апсолутно ничим више. У Аргентини су опседнути њима и у њих су скрили готово читав свој етос. Посвећене су им танго песме, а када су у овој земљи размишљали да израде статуу изумитеља дриблинга, замислили су је као рашчупаног дечака изранављених колена. Potrero (празан простор између зграда у граду) је место где они обитавају, у игри, једини савршено слободни.

Возач из околине, са добрим увом за трачеве („Овај мали… Он… Другачији је од других.“ ), спојио је тог неотесанка са формализованим фудбалом када га је одвео у оближњи дечији тим. Још једном, довољно… Са десет година Марадона је већ био блиставо обећање, муштулук надолазеће дивотности. Био је El Pibe de Oro (Златни Дечак).

Иако је прозван Карадоном, услед грешке у куцању или штампању, први новински извештај икада о њему, објављен у највећем аргентинском листу, говори о клинцу у превеликом дресу који је својом тачком омамио све током полувремена једне утакмице Аргентинос Јуниорса.

Десет дана пре свог 16 рођендана, већ је играо прву утакмицу за најјачу екипу Аргентинос Јуниорса. Противник, уколико је то уопште важно, био је Таљерес из Кордобе. Пар месеци касније играо је за изабрани тим Аргентине, а четири године после тога изашао је на зелену поњаву Бомбоњере као домаћи фудбалер. Убрзо је напустио Боку Јуниорс, прешао Велику воду и стигао у Европу, у Барселону.

Он је смртник – уколико смртан стварно јесте – какав није постојао. Није изгледао богзна како импозантно. Изгледао је као џукбокс са црним коврџама. Али радио је ствари левом ногом какве нико није могао десном руком. И то у сну.

Еснафи и гилде фудбала никада тако нешто нису видели. Био је… Заправо, то и није било толико шта је он био, већ шта је урадио. Дијего Армандо Марадона је сломио фудбал.

Позиционо оријентисана зонска одбрана. Зонска одбрана оријентисана на човека. Зонска одбрана оријентисана на простор. Зонска одбрана оријентисана на опције. Колективна стриктна одбрана човек човека. Колектива флексибилна одбрана човек човека. Зонски оријентисана одбрана човек човек. Ситуациона одбрана човек човека. Високи блок. Средњи блок. Ниски блок. Високи нападачки пресинг. Ниски нападачки пресинг. Високи средњи пресинг. Ниски средњи пресинг. Високи дефанзивни пресинг. Ниски дефанзивни пресинг. Контрапресинг усмерен на лопту. Контрапресинг усмерен на линије додавања. Контрапресинг усмерен на простор. Контрапресинг усмерен на противника. Офанзивни контрапресинг. Централне пресинг замке. Латералне пресинг замке. Наглашени фокус на пресинг окидаче – компромитовано поље вида, лош пас, неповезаност нападачке структуре… Лажни пресинг. Одмарајући пресинг. Ритмични пресинг. Вертикална компактност. Хоризонтална компактност. Локална компактност. Реактивни напад. Проактивни напад. Активни напад. Пасивни напад. Проактивна одбрана. Реактивна одбрана. Хоризонтално наглашена игра у поседу. Вертикално наглашена игра у поседу. Дијагонално наглашена игра у поседу. Дефанзивни фокус на крила. Дефанзивни фокус на полупросторе. Дефанзивни фокус на центар. Фокус на зону 14. Фокус на црвену зону. Фокус на опасну зону. Човек човека на дефанзивном прекиду. Зонска поставка на дефанзивном прекиду. Комбинована одбрана на дефанзивном прекиду. Офанзивни фокус на друге лопте. Дефанзивни фокус на друге лопте. Salida lavolpiana или било која друга платформа за прогресију лопте из задње линије. Нумеричка супериорност. Квалитативна супериорност. Позициона супериорност. Три играча у задњој линији. Њишућа четворка. Петочлани ланац у задњој линији. 3-4-1-2. 3-3-2-2. 3-4-2-1. 3-3-1-3. 3-4-3. 3-3-4. 5-4-1. 4-4-2. 4-1-3-2. 4-3-1-2. 4-1-2-1-2 (ромб). 4-2-2-2 (магични четвороугао или carré magique). 4-3-2-1 (јелка). 4-2-3-1. Модерни 4-3-3. 4-1-4-1. 4-1-2-3. 2-3-5 (пирамида). Методо или W-W. W-M. Verrou (1-3-3-3). M-M. Дијагонала или Pela Direita. 4-2-4. Оригинални 4-3-3. Катеначо. Il gioco all’Italiana. Тотални фудбал. Anti-fútbol. Futebol d’arte. Juego de posición. Лажна деветка. Изокренуто крило. Лажни бек. Lateral. Wing бек. Ventilador крило. Tornante. Battitore libero. Quarto Zagueiro. Kettenhund. Pivote. Дупли pivote. Trivote. Interior. Media punta. Trequartista. Regista. Центар халф. Centro mediano. Volante. Ponta da lança. Enganche.

Ништа. Није. Вредело.

Ништа. Није. Важило.

Када би Марадону укључиле силе, какве год силе покретале такве као што је он, био је незаустављив. Није га било могуће пацификовати, анестезирати или умилостивити. Није га било могуће ничему ни прилагодити или у било шта акомодовати. Било је то као да хелебарду покушавате да спакујете у табакеру. Могли сте да радите шта год пожелите на терену, али само је његова воља одређивала шта ће се заиста дешавати и како ће он у томе учествовати. Дијего Армандо Марадона је сломио фудбал.

Али није све било лепо за њега у Каталонији. Пред њим се отворило хиљаду врата. Он је прошао кроз, како их је Олдус Хаксли назвао a онда Џим Морисон опевао, врата перцепције. Почео је да користи дрогу.

У међувремену и људи који су били у близини – пријатељи, родбина, сикофанти и опортунисти – развијали су једну своју навику, а то је наравно узимање новца од њега. У мало даљем међувремену, Марадона је много новца изгубио и на лошим инвестицијама. Нови трансфер му је био неопходан, а, након туче у финалу Купа Краља против Атлетик Билбаоа, њега је и добио.
Серија А је у то време била најбоља на свету. Осам од девет освајача Златне лопте између 1982. и 1990. године играло је у Италији (Карл Хајнц Румениге, освајач из 1980. и 1981. године, и сам је прелазио у Интер). Било је то место за Марадону. Стигао је у Наполи.

У јулу 1984. године, око 70.000 људи је испунило бетонску зделу Сан Паола како би видело долазак Изабраног. Навијачи су током преговора отпочињали штрајкове глађу, неки су се и везивали за конструкцију стадиона. Али сада је био ту. Загрлили су се, Марадона и Напуљ, као Пирам и Тизба тог дана. Веза међу њима била је јака и пре него што је отпочела. Продирала је дубље од епидерма, и то не само зато што је мајка Дијега Марадоне долазила из породице имиграната из јужне Италије.

Golondrinas (ласте), сезонски радници из Италије, називани су тако јер су током зиме долазили у Аргентину како би били присутни на жетви током лета у јужној хемисфери. После би се потрпали у парне трансатлантске бродове и враћали кућама таман за летњу жетву у северној хемисфери. Међутим, временом, многи су и остали у Аргентини, готово искључиво по сиромашним баријима дуж естуара Рио де ла Плате, мењајући је демографски и културолошки занавек.

Дан у коме је дошао Марадона други је најгласнији у историји Напуља (најгласнији ће тек уследити), али испод буке и беса бућкало је тихо разумевање међу њима. Било је то разумевање сапатника.

По реализовању трансфера, један лист је имао да каже да недостатак „кућа, школа, аутобуса, запослености и санитације није важан, јер имамо Марадону“.

Шта су овим мислили – шта су заправо овим мислили – јесте да сви други сада могу да иду бестрага. Ето им њихови грифони, нимфе, наге, валкире, вилењаци, киклопи, горгоне, лешији, орци, гноми, големи, минотаури, феникси, кракени, Тезеји, Анубиси и Беовулфи. Они су имали Марадону и њима је било много боље. Он је убризгао магију у њихове животе.

У суштини, урадио је исто оно, чак користећи и аналогне методе, што су у књижевности већ урадили фабулисти из Јужне Америке. Магични реализам је литерарни жанр, величенстван и хаотичан као и континент са кога долази, у коме се магични елементи убацују у иначе сасвим обичне и прозаичне околности. Све оно што не може да постоји постаје једино што постоји и то делује потпуно природно и никоме чудно.

Тако код Габријела Гарсије Маркеса стари и одрпани човек са великим крилима спава са квочкама, док крв тече по граду, контролишући своје кретање, скрећући под правим угловима, чак обилазећи тепихе како их не би исфлекала, све да би дошла до мајке упуцаног и тако пренела трагичну вест. Хорхе Луис Борхес, са своје стране, пише о књизи која има страна колико у песку има зрна, али и о сфери, тек пар центиметара пречника, у којој се налази све што јесте и која, када се у њу погледа, приказује неумањен читав универзум, истовремено из свих углова.

Заправо, када је Борхес, до данас вероватно једини Аргентинац који није волео фудбал, заједно са Адолфом Биојом Касаресом сарађивао током рада на приповетки Esse est percipi, одабрали су баш фудбал да демонстрирају како је могуће манипулисати перцепцијом стварности (навијач открива да је читав фудбал обмана, са унапред одређеним резултатима и глумцима као играчима).

Аргентински фудбал уистину и јесте амалгам чаробног и приземног. Док је Расинг славио освајање Интерконтиненталног Купа, после победе над Селтиком 1967. године, навијачи Индепендијентеа, њиховог великог ривала из Авељанеде, провалили су у El Cilindro стадион и сахранили лешеве седам црних мачака како би проклели клуб. Да би се ослободили, коначно и освојили неки трофеј, у Расингу су раскопали терен, али су нашли само шест скелета. Тек 2001. године, приликом реновирања стадиона, пронађена је и седма мачка. Те сезоне, 34 године након претходног пехара, Расинг је постао шампион.

И ово је оно што је Марадона донео Наполију, Напуљу и Наполитанцима. Тај амбијент, у коме су границе реалности јасно оцртане али и нипошто непромостиве и несавладиве, сада је био и њихов.

Додуше, почело је јако лоше. Прве сезоне, до Божића, освојено је само девет бодова из 13 мечева (у време када је победа доносила два бода). То и није било толико необично, јер је Марадона стигао у екипу која је у претходној сезони била на бод од испадања, 12. од 16 екипа у лиги. У наставку је Наполи играо доста боље, али даље од осмог места нису могли. Првак је постала Верона.

Током лета, Марадона је захтевао неке промене у играчком батаљону. Критеријум који је представио председнику Кораду Ферлаину био је врло јасан. „Ако додам лопту некоме, а њему трибине звижде, ћао!“. Марадона је одабрао и фудбалере који ће доћи уместо њих. Те сезоне, Наполи је завршио као трећи.

Онда је стигао Мундијал у Мексику. Аргентина је постала шампион света, а Марадона је играо сваки минут сваке утакмице. Али, наравно, четири врло посебна минута, у четвртфиналу и мечу са Енглеском, се издвајају.

Прво је ту био гол постигнут „мало Марадонином главом, мало Божјом руком“. Потом му је десет секунди било довољно да прође 60 метара и пет енглеских фудбалера, да их отресе као назалну слуз и да оде са лоптом и њиховим достојанством, на крају постигне и још један гол. У Аргентини (и Уругвају) је постојала легенда о фудбалеру који је постигао сулудо леп гол дриблајући кроз одбрану ривала, да би онда у повратку обрисао отиске стопала на земљи како нико никада не би поновио његово дело. Тог дана, чинило се, Марадона је коначно у томе успео.

Ипак, од два гола, њему је дражи први. „Било је то као да крадем енглески новчаник“.

А они, као и сви други, покушали су све. Марадона је фаулиран 53 пута на Светском првенству у Мексику. На Мундијалу пре тог, у Шпанији 1982. године, Италијани су га на једној утакмици шутнули, повукли, уштинули, огребали или оборили 23 пута.

Марадона је наставио и у Серији А да игра сјајно (придеви су некад трагично недовољни). Поред њега су кохорте италијанских одбрана изгледале као моржеви са проблемом са дисајним органима. Могли су да носе и џет пекове и опет би били недовољно брзи и сувише трапави, крхки као луткице од теракоте. И тако из седмице у седмицу, све до 10. маја 1987. године, када је Наполију био потребан и бод против Фиорентине на Сан Паолу како би узео први scudetto.

Напуљ се претворио у једно велико ишчекивање. Постоји прича о Ђузепеу, помоћнику продавца рибе, коме је шеф рекао да носи Марадонин дрес читаве седмице пре утакмице. Ђузепе је одбио – а онда је добио отказ.

Било је 1:1. Уследио је урлик који се чуо до Матерхорна, због кога су попадале и поразбијале се млечнобеле вазе са постоља од сандаловине и кованог гвожђа по кућама сињора са севера. Они доле, вазда понижени, са статусом рубеола и филоксера, сада су били први. А када си први у фудбалу, први си у свему.

Напуљ је изгледао као карневал заробљен у пустињској олуји. Заставе, бакље, песме, дим, дуже од седам дана у свим деловима града. Одржане су сахране за Милан и Јувентус. Сто магараца је допремљено са Сардиније (један од надимака северњака за људе са југа јесте и тај, магарци).

На зиду градског гробља, неко је написао: „Немате појма шта пропуштате!“.

Боје су биле светлије, иако су потицале од одблесака празних тањира. Смрдљиве улице су мирисале као да су на њима постројени дрвореди јапанске мушмуле. Подерани дерани су кидали мишиће образа од силног смејања. Тамо где је Марадона био бог, сви су били краљеви.

Бог вам делује као превише јака одредница? Хиљаде деце је добило име Дијего, па чак и Дијега. Направљено је светилиште посвећено њему, у коме се чува прамен његове косе и ампула његових суза.

Масивна индустријализација на северу Италије, заједно са приступом образовању и послу, водили су и довели до социјалне укључености сваког појединца и смањења значаја нуклеуса породице. Управо супротно се догодило на југу. Идеалу породице, који је овде тако снажан, на северу се изругују, називајући га mammismo.

Наредне сезоне Марадона је био capocannoniere – први стрелац Серије А, али Наполи није узео титулу. Пет кола пре краја имали су пет бодова предности, али су до краја узели само бод и Милан је однео пехар.

Веровали су неки (многи заправо) да је Наполи предао титулу због ретко насмејаних младића које зову mafiosi, а који би због илегалног клађења изгубили много новца да је освојена још једна титула. Били су то људи за које се веровало да су платили део трансфера Марадоне, а који су били и његови дружбеници. Марадонин живот, односно онај живот који није директно приањао на фудбал, био је таписерија мафијашких дернека, алкохола, лаких дева, хитрих кола, деце која јесу или нису његова и његовог старог друга и брашнастог крвника, кокаина.

Ништа од овога није спречило Наполи да освоји Куп Уефа 1989. године, победивши притом Јувентус, Бајерн из Минхена и Штутгарт.

Негде у то време, међутим, у једном напуљском магазину појавила се фотографија Марадоне и Карминеа Ђулијана, једног од гласовитијих камориста тог доба. Појавиле су се и гадне гласине, од којих није најгора била она да суделује у кријумчарењу дроге. Марадона, можда први пут сасвим, осетио је страх. У Италију се вратио тек средином септембра, када је већ било одиграно четири кола нове сезоне.

Прва утакмица које је био део била је она против Фиорентине. Почео је на клупи, ушао у игру и промашио пенал. Ниједан звиждук се није чуо. Волели су га и даље, као што је и он волео њих.

Онда је почео да игра све боље. Својим панорамским, камелеонским погледом контролисао је мечеве како и очекујете да више биће чини. Наполи је био шампион наново. Марадона је био екстатичан поново на фудбалском терену. Поново, али и последњи пут.

У марту 1991. године, извршавајући наредбу италијанске фудбалске федерације, Марадона се подвргао тесту на недозвољене супстанце. Пао је. Суспендован је на 15 месеци. Не знајући, утакмица против Сампдорије била му је последња. Наполи је поражен од екипе Вујадина Бошкова, будућег шампиона, са 4:1. Марадона је постигао једини гол, из пенала. Никада није постигао тужнији гол. Питање је да ли је икада ико…

Напустио је Италију, али је у априлу ухапшен у Аргентини. Док га је полиција, која га је извукла из кревета из његовог стана у Кабаљиту у Буенос Ајресу, спроводила у кола, навијачи су чинили све да их спрече.

Суспензија је истекла и он је заиграо за Севиљу, коју је тренирао некадашњи селектор Аргентине Карлос Биљардо, па за Њуелс Олд Бојс. Успео је да оде и на Светско првенство 1994. године у Сједињеним Америчким Државама, али само да би са њега био протеран због позитивног теста на пет врста ефедрина. Вратио се коначно и у Боку Јуниорс, али је 1997. године, после меча са Аргентинос Јуниорсима од свих екипа, пао још један тест на противпрописне супстанце. Последњи меч који је одиграо био је Суперкласико. Бока је победила Ривер Плејт на Монументалу са 2:1, а он је замењен на полувремену. Уместо њега у игру је ушао Хуан Роман Рикелме.

Онда су почела његова лутања. Дебео, желатинастих удова, изгледао је као пињата. Деловао је као да га прогони ђаво којем је обећао душу у замену за дар који је имао. Фарбао је косу у наранџасто (јер, зашто да не?). Носио је маску Осаме бин Ладена непосредно након напада у Њујорку (још једном, зашто да не?).

Осуђен је јер је новинаре гађао ваздушном пушком, притом повредивши четири особе. Прегазио је, а потом и вређао камермана.

У ужасном стању, са проблемима са срцем које је наследио од оца, колабирао је у уругвајском одмаралишту 2000. године. Анализе су потврдиле „претеран унос кокаина“. Преживео је, а готово нико није веровао да ће у томе успети.

Током опоравка у Хавани, код свог пријатеља Фидела Кастра, рекао је и ово: „Дијего Марадона ће отићи на небо тек онда када сва четири Битлса буду тамо да га дочекају“. Боравећи на Куби, стигао је опет да нападне новинаре.

Водио је демонстрације против Сједињених Америчких Држава, а у једном тренутку се о њему говорило и као кандидату за потпредседника Аргентине. Од тога ништа није било, али Марадона јесте постао селектор Аргентине, што је, сложићемо се лако, далеко лепша синекура. Пре него што ће бити именован, за његову ствар и у његово име лобирали су, лично зовући председника Фудбалског савеза Аргентине, председник Венецуеле Уго Чавес, председник Боливије Ево Моралес и председник Аргентине Нестор Киршнер.

Коначно је постао селектор, а онда, некако, одвео Аргентину на Светско првенство у Јужну Африку. У овом процесу је, за отприлике годину и по дана, у национални тим позвао преко 100 фудбалера. Зато на Мундијал није повео Хавијера Занетија, али јесте Аријела Гарсеа, дефанзивца Колона. Један је играч са највише утакмица у репрезентацији, са сезоном у којој је освојио Лигу шампиона, првенство и Куп са Интером. Други је водио клуб из Санта Феа до 14. места аргентинског шампионата. И, онда? Октуд то? Марадона је имао сан, кажу, у коме је Аргентина освојила Светско првенство, а Гарсе је био једини фудбалер којег је могао да се сети.

Поред свега овога (и толико тога другог не побројаног), погледати Марадону и видети само бунило и распамећеност било би врло погрешно.

Он је неко ко је заувек спречен да ради било коју од једине две ствари које они као он имају на располагању – да поново доживи и осети славу ранијих дана или да од ње побегне. Више од свега, он делује повређено. Баш онако, повређено. Изгубио је лопту, прерано, насилно и углавном својом кривицом, и сада је и он изгубљен. За њега, све је само бедна замена и недостојна утеха. Као да жедном понудите фотографију чаше хладне воде. Мора да лута, јер ако стане вероватно ће морати да размишља. Онда ће се сетити да је био El Diez. El Pibe de Oro. Ко зна шта је сада…

Страдалништво се вратило и у Напуљ. Њихов тим је испао из Серије А 1998. године, после сезоне у којој су приграбили само две победе. Вратили су се две године касније, али су се убрзо стропоштали назад. Онда су, 2004. године, банкротирали. Њихово име, Associazione Calcio Napoli, забрањено је и они су морали да се такмиче у Серији Ц1.

Међутим, клуб се консолидовао, променио име у Societa Sportiva Calcio Napoli и већ извесно време игра јако добар фудбал. Ове сезоне, заправо, игра феноменалан фудбал и бори се за титулу са степеном равноправности какав није постојао од времена јасно вам је већ ког. Али и поред тога, поред Гонзала Пипите Игуаина, Лоренца Инсињеа, Пепеа Рејне, Марека Хамшика, можда стварно и новог скудета и неке нове славе, Напуљ је припијен само уз Марадону.

Певају његове песме, носе његове бандијере, окупљају се око његових мурала који се као фреске, међу зарђалим балконима са распростретим вешом и зидовима прошараним рупама од метака, налазе свуда по граду. Одавно су повукли његову десетку. Одавно би и стадион назвали по њему, само да није италијанског закона који налаже да прво мора да буде мртав десет година.

Када је режисер Паоло Сорентино примао Оскара за свој филм „Велика лепота“, није дужио на најважнијем филмском подијуму. „Захваљујем се својим изворима инспирације – Федерику Фелинију, Токинг Хедсима, Мартину Скорсезеу… и Дијегу Арманду Марадони“.

Обележио их је. Све њих. Одредио их је. Све то због тога што им је дао оно што им више нико никада не може дати. Титуле и победе дођу, буду лепе и свима са њима буде лепо свакако, али онда и прођу. Усхит успомене истраје мало дуже, али се временом и он раствори у чаврљање стараца. Када нестану старци, нестане и он.

Не, не. Он је урадио много више од тога. Марадона им је дао магију. Још изнад тога, Марадона је био онај који је држао њихову главу изнад измета.
РТС