Дјечак од 12. године надничи за породицу

765-430-c859ed666cab2a27d8fdbb23e6260f84

НИКШИЋ │ Дјечак из Кличева код Никшића Божидар Никчевић надничи и данас, као и прије четири године, како би прехранио породицу.

Иако су многи „устали“ да помогну породици када су „Вијести“ 2012. објавиле причу, а свом великом навијачу помогао је и ФК Партизан, након чега је организован и хуманитарни концерт за дјечаково срећније дјетињство, Божидар и данас ради тешке послове.

У међувремену, преминуо му је отац Милош, а сестра Јелена се удала, па Божидар брине о млађем брату Јовици и болесној мајци Светлани.

„Тешко нам је пала очева смрт. Није лако бринути о мајци и брату, али мора се. Радим све живо. Питање је шта не радим. Одем на Жабљак код сестре, која је тамо љети, и берем боровнице. Могу зарадити дневно 20 до 30 евра, а толико зарадим и када радим око сијена. Кад ме зовну ови што шегају (резање дрва), додајем им дрва, и зарадим евро од метра. Сав новац иде мајци. За мене не узмем ни цент, нити ми треба“, каже тихо дјечак.

Ваљда му је сиромаштво уништило снове, па каже да једино размишља гдје ће зарадити који евро и помоћи болесној мајци и брату.

Никчевићи су живјели од 179 евра пензије коју је покојни Милош наслиједио од оца.

Његовом смрћу остали су без тог новца и сада живе од 190 евра накнаде, колико има Светлана по основу троје дјеце.

„Причају да ће ту накнаду укинути послије Нове године и не знам шта онда. Још нијесам платила трошкове за погребне услуге који износе 715 евра. Не знам шта бих радила да није Божидара и Јеленине породице, која ми помаже“, прича Светлана.

Каже да су им многи помогли прије четири године и колико-толико олакшали живот. Било је и неиспуњених обећања, али никоме не замјера.

„Помогли су људи колико су могли, неки и више од тога. Купатило и даље није завршено, али навикли смо без њега. Од концерта смо годину и два мјесеца мјесечно примали по 190 евра. То нам је значило. Сада смо остали без Милошеве пензије. Ишла сам у Социјално и рекли су ми да је Милош био пензионер и да немамо никакво право на помоћ од њих. Из Фонда ПИО су ми рекли да би могли да заврше дјеци неку минималну пензију од 130 евра да је Милош имао пет година стажа. Али он је имао 3,8 година. Питала сам приватнике код којих је радио, а није био осигуран, да ли би му доплатили то годину и два мјесеца, али нико неће“, каже Светлана.

Тврди да не може да ради због лошег здравља и да се сналазе како знају и умију.

„Тешко је, али само да су ми ова дјеца здраво, па ће бити боље“.

Божидар је прошле године завршио основну школу, али није наставио школовање. Обећао је мајци да ће то урадити ове.

„Да будем искрен, није се ни могла уписати школа. Нема се, а мора се радити. Мора се од нечега живјети. Волио бих да завршим за месара, али тога нема у Никшићу. То сам радио са покојним оцем и то сам заволио. То бих волио и ванредно да завршим, али нема се новца, а некако сам сигуран да бих био добар месар. Али, уписаћу нешто. За кувара или конобара. Мора се нека школа завршавати“.

Јовица ће, са годином кашњења, кренути 1. септембра у први разред. И док би његов старији брат волио да постане месар, Јовица машта о другом бијелом мантилу – волио би да буде доктор.

Вијести.ме