Дојче веле: Земљама западног Балкана се свети промашена политика приватизације из деведесетих

Земље западног Балкана могу превазићи кризу само ако удвоструче привредни раст, а за то су неопходне промјене у политици проширења ЕУ, пишу Тобијас Флесенкемпер и Душан Рељић у анализи за Фондацију за науку и политику, преноси „Дојче веле“.

„Економије земаља западног Балкана морале би годишње да расту за најмање шест одсто како би крајем четврте деценије овог вијека достигле просјек Европске уније, каже се у анализи Свјетске банке. Након деценије без раста, данас стопа износи једва три одсто годишње. Тако се не може достићи уједначење економија које је, међутим, неопходно за јачање демократије и правне државе – а то је услов за приступ ЕУ. Умјесто тога продубљује се јаз у животном стандарду у односу на западну Европу што земље западног Балкана чини још подложнијим популизму, национализму и другим антиевропским струјањима“, стоји у анализи коју преноси „Дојче веле“.

Даље се наводи да је видљив изостана успјеха политике проширења Европске Уније, иако су недавно отворена нова поглавља у преговорима са Србијом и Црном Гором.

„Не може се реторички уљепшати изостанак успјеха политике проширења ЕУ иако у Бриселу подсјећају да су недавно отворена нова поглавља у приступним преговорима са Црном Гором и Србијом те да се у оквиру ‘Берлинског процеса’ у Трсту 12. јула одржава четврти самит водећих држава ЕУ са приступним кандидатима. Многи људи у региону вјерују да им ЕУ поклања пажњу само када се западни Балкан уочава као кризно жариште које скрива ризике за ЕУ: као коридор за миграције, легло организованог криминала, уточиште исламистичких насилника или споредна арена сукобљавања Запада са Москвом“, истичу аналитичари.

Напомиње се да су државе западног Балкана спровеле реформе које су Европска Унија, Свјетска банка и ММФ тражили од њих у оквиру Вашингтонског споразума.

„Отвориле су тржишта за ЕУ, приватизовале и либерализовале привреду и држе се политике штедње која је од њих захтјевана. Циљ Консензуса је да реформе – у садејству са постепеним прилагођавањем законодавног оквира и политичким смјерницама и активностима ЕУ – доведу до настанка тржишних привреда и политичке оспособљености за чланство у ЕУ. И заиста, ‘невидљива рука тржишта’ је осјетна, али не онако како је то предвиђено у упутствима за транзицију. На многим мјестима непотизам и неефикасна јавна управа спречавају прилагођавање политичком и економском окружењу у Европи. Свети се промашена политика приватизације из деведесетих година током којих је друштвена својина најприје национализована да би на послијетку завршила у рукама такозваних ‘тајкуна’, малобројних и по правилу политички умрежених. Од тада траје пљачка националних економија – текућа суђења око мега-холдинга ‘Агрокора’ у Хрватској и ‘Делте’ у Србији су тек два најпознатија примјера“, стоји у анализи, а потом се додаје: „Међутим, главна препрека је структура економских односа региона са језгром ЕУ. Финансијски и трговински односи, географски положај и политичка везаност за ЕУ одавно западни Балкан чине фактичким дијелом Уније – додуше без права гласа и уз бројне негативне посљедице. Не може се уопште говорити о томе да регион сустиже ЕУ: индустрије су нестале јер нису могле да издрже конкуренцију из ЕУ; спољни дуг расте, незапосленост остаје превисока, малтене свака друга особа млађа од 30 година нема посао. Даље се надувавају јавни и услужни сектор који производе низак вишак вриједности. Уз то се недовољно инвестира, прије свега у образовање, науку и развој. Тако нити може да се произведе довољно добара и услуга који би могли да се извезу, нити да се одржава постојећа инфраструктура попут аутопутева који повезују јужне чланице ЕУ, Турску и Средњи исток са језгром ЕУ. Млађи, активни и боље образовани људи су под притиском да се исељавају у средишне земље ЕУ“.

Аутори анализе наводе да је спољни дуг, уз све своје посљедице, „производ дефицита трговинског биланса од укупно 98 милијарди евра који су ове мале отворене економије нагомилале у размјени са ЕУ само између 2005. и 2016. године“.

„Како би покриле тај мањак, земље западног Балкана су се енормно задуживале у иностранству – опет прије свега код банака у ЕУ. Оне ионако контролишу највећи дио банкарског сектора у региону, тако да не зарађују само на кредитима које дају државама већ и на привреди и становништву. У таквој ситуацији даље европске интеграције људима у југоисточној Европи више не дјелују као изгледна перспектива. Поглед на сусједну Грчку додатно храни њихове сумње у то да ли је модел садашње ЕУ прави образац за њих“, наводе Флесенкемпер и Рељић.

Ова двојица аналитичара истичу да би интеграција западног Балкана могла да буде добит за ЕУ.

„Земљама западног Балкана које желе да приступе ЕУ хитно су неопходне развојне перспективе и више јавних инвестиција, како би удвостручиле годишњу стопу раста на најмање шест одсто. Стога би им што прије требало дати приступ структурним фондовима ЕУ, дозволити учешће у механизмима финансијске стабилности ЕУ и третирати их као дио интеграционог пројекта ЕУ у сваком другом погледу. У економском је интересу саме ЕУ да овај регион постане атрактивнији за трговину и инвестиције те да срасту саобраћајне, енергетске и дигиталне мреже у југоисточној Европи. Тиме би и миграциони притисак из овог региона попустио. Могућа политичка добит је очигледна: јачање регионалне безбједности у југоисточној Европи би побољшало углед ЕУ у временима у којима геополитика поново добија на значају. Модел демократије који пропагира ЕУ поново би ојачао своју привлачност и тиме сузбио утицај других актера попут Русије, Турске или исламских држава – као и непредвидљиве Трампове администрације“, стоји у анализи.

На крају се наглашава да се с новим дефинисањем политике ЕУ према југоисточној Европи мора одмах започети.

„Јер 2019. почиње нови ‘институционални’ циклус ЕУ који укључује изборе за Европски парламент, нову Европску комисију и нови буџет ЕУ. Излазак Велике Британије би могао да створи простор за активнију структурну и кохезиону политику. Циљ 27 чланица клуба треба да буде интеграција Западног Балкана. Успјехом свог привредног и социјалног модела у том региону, ЕУ би добила нови сјај као играч који стратешки размишља и дјелује, актер који је заиста способан да уједначи животне услове у Европи“, закључује се у анализи коју преноси „Дојче веле“.

(Дојче веле/Независне новине)