Фељтон КРАЉИЦЕ СИРА (13): Услови за нови производ ДИМЉЕНИ СИР

На породичном имању Кисјелица у селу Ограде на Зубцима, шесточлана породица дословно живи од свог рада. Узгоја стоке, пољопривреде и прерађевина од млијека. Слађа и Саво, његова мајка и њихово троје дјеце заједничким снагама постижу незамисливо.

Њих двоје у браку су осам година. Најстаријој кћерки Милици је седам, најмлађој Јовани четири, а Михајлу пет година. Дјеца, здрава и срећна, окружена природом и правим животињским царством, поред времена за игру, имају сви и своја задужења. Нико им их није наметнуо, већ, како нам раздрагано рекоше, баш воле да помогну родитељима око животиња и припремања сирева.

Најревноснији у раду око стоке је мали Михајло. У стопу га прати Милица, док Јована, када не гледа цртаће, радо помаже мајци у кући.

„Имамо пуно мачака и цука. Све их ми чувамо, а највише волимо телад, јагњад, јариће и коке да хранимо. Љепша су јагњад, а јарићи су слатки. Помажемо мами и тати све што треба“, спремно нам рекоше ови малишани, док Михајло додаје да своју телад никада неће продати и да једва чека да му стигне важан поклон, магаре.

Нова животиња, изгледа, никоме неће бити на терет. Како нам кроз смијех кажу Слађа и Саво, уз стадо од 130 коза и оваца, крдо од око 50 говеда, бикова, телади и јунади, затим кокошака и свиња, једно магаре само ће употпунити фарму, а дјеци пружити додатну радост.

На сав посао око стоке и имања, ови људи ни једног тренутка се не жале. Њихова кућа ори се смијехом и дјечијом грајом па је онда, причају нам, много лакше и радити. Пустити стоку на испашу, нахранити, очистити и посебно бринути о младунцима.

„Свако јутро устајемо јако рано. Саво намири стоку, ја помузем млијеко и припремим за сирење. У међувремену се позабавим дјецом. Кад двоје старијих оду у школу, мене чека посао око сира. Није ми ништа тешко. Волим село и природу, а није да нисам навикла на рад“, започиње Слађа, која је и сама одрасла на селу, ни мање ни више него у супруговом комшилуку, у Поткрају.

Остајемо изненађени када нам каже да за 45 минута усири девет груда сира! Нашу реакцију пропратила је смијехом и испричала нам како до удаје ништа везано за овај посао није знала.

„Као сеоско дијете помагала сам родитељима заједно са браћом и сестром у разним пословима. Али да музем краве и правим сир никако ми није ишло. Моја мајка је правила, ја сам гледала и на томе се завршавало. Али, ваљда је у животу овако требало да буде. Толико сам се испраксирала да све брзо завршим. Имам лонац у који стаје 20 литара млијека. Усирено и млако млијеко стављам ситку, кроз коју сурутка излази вани, а сир остаје на дну шерпе. Од те количине добијем три груде, које онда стављам у калупе и тако редом. Једни иду на сушење, други остају фришки. Процес понављам док, за један школски час, не направим свих девет сирева. И тако редом до 15 груда, колико их направим сваки дан“. 

Захваљујући свом раду, у Оградама се данас могу купити свјеже и просушене груде, сир у сурутки, уљу и из мјешине, а планирају да започну производњу и димљеног сира. Услове за процес димљења имају, а не фали им ни сира.

„Некада давно Саво је димио сир. Размишљам у посљедње вријеме да се озбиљно позабавим овим начином производње. Добије се јако укусан сир, специфичне боје и изгледа. Ни процес рада није тежак. Груду прво мало просушим, потом ставим у мрежасту врећу и окачим у сушницу да се дими док потамни. То траје пар дана, не смије дуже јер онда изгуби нека битна својства. Буде изванредан, промијени и боју и укус и има посебан шмек“, објашњава Слађа, чије сиреве, ако вас пут нанесе, изузев на кућном прагу, можете купити и на пијаци у Херцег Новом.

Цијена груде је седам конвертибилних марака, док је килограм сира из мијеха, кога претежно праве зими, 15 КМ. Колика би била цијена димљеног сира, још није одлучила, али вјерује да би имала муштерија.

Изузев крављег, на имању Кисјелица, у јесен се може купити и козији сир. Како нам кажу, потражњу не могу задовољити.

„Да можемо, козије сиреве правили бисмо цијеле године. Нема одакле нам га не траже. Али, правимо га само у јесен јер је тада млијеко изврсног квалитета, а и буде га у великим количинама. Траже нам некад и козије млијеко и сурутку. Здраво је и сви козији производи нам се не окрену. Засада ћемо наставити овако, а видјећемо шта ће будућност донијети“.

Слађа нам прича да јој муштерије из Требиња, Дубровника и Херцег Новог редовно наруче и сир у сурутки. То је каже изванредан производ, освјежавајућег укуса, а пошто стоји у сурутки и веома здрав.

Да би огроман посао ишао брже, купили су музилице. За исхрану стоке, такође, купују храну, а сијено косе и са закупљене ливаде. У обиљу плодне земље око куће, за своје потребе саде кромпир и, наравно, чувену зубачку мркву и цвеклу.

Помажући једни другима, ускачући кад и гдје коме треба, овај уиграни тим постиже све. На наше питање да ли би се, да добију посао, преселили у град и живјели другачије, лагодније, одговарају весело и са жаром у очима да је њима овако потаман.

„Без обзира што зна бити тешко, нама се овако и овдје допада. Не знам како бисмо све ово оставили, да пропадне. Савов отац је ово започео, мајка сирила сир, а нас двоје смо наставили и проширили. Нама је лијепо и не видимо се у неким другачијим условима живота. Живот младих људи на селу није лаган, али се нама свиђа. Мени дан брзо прође, имамо посла, живимо лијепо. Једино ми је жао дјеце јер немају овдје другара, сами су. А онда опет размишљам, нису они научили на затворен простор већ на ширину“, каже Слађа, чије троје дјеце су једини мали становници Ограда.

Па ипак стиче се утисак да овој дјечици то не смета. Њихова мила лица зраче и они искрено кажу да им никад није досадно. Да на ливадама уживају у друштву највјернијих пријатеља, пет паса и преко 15 мачака.

Док је зима сваке године непредвидива и носи многе ненадане изазове, са надолазећим прољећем и живот у овом кршевитом крају биће лакши. Да немају изнова проблема са вуковима зими, односно несташицом воде љети, причају, не би имали на шта да се пожале.

„Вукови су нам велики проблем. Направили су нам штету, за пет година заклали су 20 говеда и 60 оваца. Не смијемо их убити јер су заштићени, а пошто су гладни стално нападају стоку. И не само стоку, недавно су нам два била у дворишту, устријемили се на псе. То није пријатан призор“, углас говоре ово двоје супружника и истичу да се понекад плаше дивљих животиња, највише због дјеце, којима су, с друге стране, овакви блиски сусрети занимљив догађај за препричавање другарима из града.

Кад мину зимске суровости, наступе љетње суше и живот без воде, који није једноставан. Сналазе се како знају и изнова наглашавају да им све то није разлог да село замијене градом. Сложни су у ставу да се исплати живјети од пољопривреде и производње млијечних намирница. Такође, и да здравље своје дјеце и њихово одрастање уз животиње, због којих се развијају у људе са емпатијом према сваком живом бићу, дугују управо селу, гдје се живот одвија у вјечитој хармонији с природом.

Сир с аромом дима

Земља поријекла димљеног сира је Финска. У далекој прошлости Финци су сир димили како би осигурали да им ова намирница дуже траје. На овај начин, димљење сира постало је традиција ове земље, коју су временом усвојиле и многе друге. Како правило каже, једини прави димљени сир је онај који се припрема на природан начин, уз дрва, ватру и дим. Тако настају димљени сиреви, који се због специфичности ароме дима складно комбинују са разним врстама хране и веома често су незамјенљив састојак на менијима чувених ресторана.

„На нашем имању имамо идеалне, природне услове за процес димљења. Имамо и воље и жеље да направимо нешто сасвим ново у Требињу. Још увијек је све идеја и надамо се да ћемо је реализовати“, кажу Слађа и Саво Кисјелица.

Маска за лице

Све што се преради од козијег млијека изузетно је здраво. Међутим, на имању Кисјелица, гдје се годинама праве крављи и козији сиреви, сазнали смо да свјеже помужено козије млијеко, крије још једну тајну због чега се сврстава у прави еликсир.

„Кад се помузе, на врху се створи пјена, која је веома здрава за кожу лица. Нанесена, треба да одстоји десет минута на лицу док се не осуши. Након тога лице се испере топлом водом и буде као у бебе. Затегнуто и подмлађено. Нема за шта се све козије млијеко не употребљава као прави лијек из природе“.    

Пси и мачке заједно

Како нам причају Слађа и Саво, кокошке храни Милица, а Михајло скупља јаја. Њих двоје имају и по своју краву. Јована више воли мачиће и кучиће. Имена различита, не могу се набројати, а све животиње имају посебан третман. Цијелој породици најомиљенији је турски пастирски пас Кангал.

„Дали смо му име Муња и заиста осликава његове особине. Брз и спретан. Много добар пас за породицу јер обожава дјецу. Изузетан чувар стада и дома. Прави је господин. Сви га обожавамо. Стар је осам мјесеци и с њим је јако забавно. Воли да се игра, али и зна када треба да буде на задатку. Добро се уклопио са осталим псима и другим животињама. Ма овдје се сви добро слажу, и пас с мачком, мачка с телетом, теле са јарићима и јагњадима… ужитак их је све гледати!“

Маја БЕГЕНИШИЋ/Глас Требиња