Фељтон – пчеларске породице (1): КАД НЕМА ДАЈ – КАД ИМА ВАДИ!

„Не могу вам тачно одговорити на питање откад ова кућа има пчелињак. Једино вам могу рећи да је ђед Милош имао пчелињак ту горе, изнад породичне куће, отац Јово овдје поред, ја ето ту по читавом врту, а сад је и мој син Синиша наставио и све се то дешава у кругу од 50 метара. Увијек је у породици био један који је радио само о пчелама, а остали су сви имали неки други посао. Причао ми је ђед да су, кад је он био младић, негдје 1875. године овдје на Цибријану остали без пчела, али су отјерали неколико друштава у Леотар гдје смо имали колибу. Кад су се вратили, нашли су те пчеле живе и опет су обновили пчелињак и наставили пчеларити“, започиње наш разговор 91-годишњи Веселин Трапарић, који пчелари чак 71. годину.

У седам деценија дугом пчеларском стажу, Веселин Трапарић је по сопственом признању направио прекид од једно шест година. Четири године факултета, годину дана војске и година дана рада у Високом.

О тренутку кад се лично он посветио пчелињаку више сазнајемо од његове супруге Мире, која је очигледно задужена за смијех у кући.

„Није ми рекао да је пчелар. Да сам знала да јесте, не бих се усудила ни кафу с њим да попијем. Сазнала сам кад је било касно. Шалим се наравно, али вам морам испричати кад је у Дубровнику умро неки пчелар, а његова удовица одлучила да прода друштва, Веселин је купио три кошнице и донио их у врт испод стана гдје смо становали у Полицама, у улици др Левија. Задужио је мене да их чувам да се не роје, а ја појма нисам имала шта то значи. И да су се ројиле, не бих знала…. и даље бих их чувала… Тако је почело“, врло духовито евоцира успомене госпођа Мира, која вас прво натјера да попијете кафу и лимунаду и пробате „бакин“ колач, па тек онда можете прионути на посао.

„Пчеларство ми је у исто вријеме била забава и лијепа корист, а да бих имао корист морао сам добро радити око њих, много читати, много се интересовати, бити радознао, а и вриједан. Јер, пчела је несхватљиво сложено биће. Она кад долази на свијет већ је пројектована да зна сваког дана шта треба да ради како би њена природа опстала и како би њена заједница напредовала. Прва три дана она чисти себе, наредна два дана храни најмање ларве млечом, од петог до осмог дана припрема храну за старије ларве, од осмог до осамнаестог дана пчела обавља кућне послове (чишћење кошнице, крпљење кошнице,…) да би им тамо негдје око 16, 17. дана нарасле млијечне и воштане жлијезде и почеле лучити восак. Наредна три дана чувају кошницу, а послије 20. дана постају излетнице и почињу летјети у поље. Тако се код пчеле све одвија онако како је предвиђено па испада да је пчела мали мотор који ради према ономе што је пројектовано. Треба напоменути и да је карактеристично да је прва половина године код пчеле наклоњена брзом развоју пчелиње заједнице, а друга половина године – сакупљању храну за презимљавање“, наставља Веселин Трапарић, професор математике који је пензију зарадио у Индустрији алата Требиње као један од руководилаца.

Данас у пчелињаку породице Трапарић преовладавају кошнице познате као Јовановићке, али није одувијек било тако. Од Веселина сазнајемо да су прве кошнице које он памти у пчелињаку биле Дубине и Штичарице (Дубина је био издубљени комад дебла црнограба дужине 80 cm. У Дубину су се унакрс стављале двије даске горе и двије доле; прим. аут.). Затим је његов покојни отац купио једну кошницу Југословенку која је са величином оквира 40 пута 20 cm замијенила Лангстротову, а онда је Веселин радећи с њим дошао до идеалне кошнице.

„На конгресу пчелара у Осијеку 1934. године предложена је кошница која има три тијела, а у сваком тијелу по десет оквира. Величина једног оквира је 40 пута 25 центиметара. Та је кошница процијењена као најбоља на југословенском, ондашњем краљевском простору, и названа је конгресовка. Ову кошницу је Јован Јовановић, школски надзорник, који је уједно 14 година био одговорни уредник ‘Пчелара’, први лансирао. У градњи му је помогао један професор са Више педагошке школе у Београду. Та кошница се мени посебно свидјела, јер сам прочитао да је за једну добро развијену заједницу потребна површина саћа од минимално 280 квадратних дециметара. Кошница са три тијела даје 300 дециметара квадратних. Та кошница је код нас остала до дана данашњег и то је Јовановићка. Она једним дијелом замјењује Дадан-Блатову кошницу, али је мало лакша и погоднија за руковање. Права Јовановићка има десет оквира, а не дванаест“, подсјећа нас супруг Мирин, отац два сина и дјед шесторо унучади, на историјски развој кошнице.

У десетој деценији живота, врло јасно, прецизно и концизно Веселин Трапарић приповиједа о пчелама. Дијели савјете шаком и капом. Напомиње шта му се показало као добро, а шта као лоше искуство и тврди да се у пчеларству појављује оних „несретних“ десет година које упоређује да Библијском причом о потопу и додаје да у тих десет година једна година није дала ништа, али су двије дале по двадесет килограма, а оне остале – између једног и петнаест килограма па просјек излази негдје десетак килограма и тврди Трапарић – „са десетак килограма с године на годину може се фино живјети“.

 Највећи проблем свих пчелара данас је болест позната као вароа. Сјећа се добро Веселин да се она на нашим просторима појавила у Даниловграду 1967. у године.

„Године 1974. ми, требињски пчелари, ишли смо у Мостар на предавање о варои које нам је држао човјек који је само из књига научио нешто о варои. Ни он је до тада није видио и сјећам се да нам је рекао да се она не може видјети голим оком, али може. Онда није било ни лијекова. Негдје сам прочитао да је нистатин јако добар и одлучио да га испробам. Одселио сам пчелињак у Будоши и насуо по њима нистатина и видио да бјеже варое из кошнице. Толико их је било. Одатле сам одселио у Гацко и кад сам их опет доселио овдје, размишљао сам у себи како сам добро обавио посао. Јаооо. Кад сам ја дошао, сутри дан, било је 50 ројева по овим шљивама, све је изашло, све… ја побјегао, ником не говорим, ћутим, не причам ни фамилији својој, мргодан ја … одем сутрадан, видим вратиле се, негдје има пчеле, негдје нема… Углавном ту сам изгубио једно двадесетак матица, али опет је остало доста“, са осмијехом се присјећа и грешака и муке коју је видио у борби са вароом, али и тренутака среће кад је приликом посјете брату, у Француској, купио лијек за прскање јабука, којим је истребљивао вароу. Но, срећа је била кратког вијека. Вароа је послије неких десет, дванаест година постала резистентна на лијек.

Осим варое, Трапарић се једном у свом пчелињаку срео с другом болешћу – мјешинастим леглом, али није имао веће штете. Озбиљније болести пчела као на примјер Америчку трулеж „срео“ је једне године у Гацку, у селу Лукавице.

„Нешто радим по пчелињаку, кад дође човјек. Фин, пријатан и каже ми да селим пчеле. Велим, побогу, шта су учиниле па морам ићи. Каже да је Капетановић, да живи у Сарајеву и да се ту у селу, у његовом пчелињаку, појавила америчка трулеж. Питам га шта ће сад. Он каже да их мора претрести. Па велим били примио кога у помоћ. Он једва дочека те Мишо Васковић и ја одемо и све претресемо. Сутрадан му аутобусом пошаљем лијек и све је успио излијечити“, прича нам за наук овај немили догађај, јер тврди да је сарадња међу требињским пчеларима увијек била на завидном нивоу. Дружили су се, мијењали информације, прискакали у помоћ један другом, а Веселин Трапарић је дуги низ година био и предсједник Удружења пчелара у нашем граду и све их је савјетовао само једно – да не држе слабо друштво у пчелињаку!

Трапарић не вјерује много природним лијековима кад су болести пчела у питању. Каже да је пробао све и свашта, од чесна, преко кантариона…. као што и каже да се све болести могу излијечити сем варое, али се нада да ће ускоро бити дата сагласност за лијек који ће је потпуно истријебити. Прије двије године у часопису „Пчелар“ је прочитао обавјештење да је пронађен лијек који се у виду праха ставља по грам у литар сирупа. То пчела поједе и која год вароа уједе пчелу она угиба.

На питање колико данас има друштава, кошница, Веселин Трапарић спремно одговара: „52! Било је и преко стотину, али се морало смањити! Некад се радило много. Продавао сам и ројеве и матице. Желим поручити свим пчеларима да је Никот апарат много добра ствар. Нажалост, код нас га мало ко зна користити. И ја сам два – три пута имао лош резултат. Прво, треба знати да је Никот апарат најефикасније користити у периоду мај-јун док још има иоле нагона за ројење у пчелињем друштву. Први пут кад сам га користио било је то у јулу. Очекивао сам бар 20 матичњака, а била су само три-четири. Питао сам се шта се десило и схватио да је у питању ‘невријеме’. Други пут  сам ријешио да то урадим рано и добио сам тридесет матичњака и то све великих, по десет нанизао у три лајсне које сам убацио. Све пренио и све их похватао и формирао матице и тада сам видио да је то јако добар апарат и користан, али зато треба добар вид да се видјела јаја. У апарату кад су јаја најпогодније је дићи из матичњака оним преносником тек кад је млеч стављена поред јајета да од првог дана буде са млечом“, објашњава поступак добијања матица човјек који је своје огромно знање и искуство преточио у књигу “Како пчеларити“.

У причу се опет укључује Мира, Веселинова супруга, са којом је у браку већ 57 година.

„Књигу је написао због Синише, да га заинтересује, да настави традицију“, а Веселин потврђује њене ријечи.

„Тачно је. Књигу сам почео писати кад сам видио да све мање могу да радим. Одлучио сам да напишем књигу па ако Синиша одлучи да пчелари да има све записано. И Бога ми, Синиша се вратио из Канаде и одлучио да се придружи. Данас је он главни, а ја сам савјетник“, прича нам један од најискуснијих требињских пчелара срећан што је „слатка“ традиција настављена, али нам и шапатом додаје: „Ова и 1976. године. Како су замедиле?! Можда ће ова бити и рекордна!? Те 1976. године купљена су два велика бурета и ове године су напуњена плус додатне канте. Док смо изврцали, добили смо четири канте воска. Синиша је то препрао и онда сам савјетовао и њега, а поручујем и осталим пчеларима да у то додају један према један шећера и из три или четири пута до јесени врате пчелама“.

Несебично дијели савјете чика Весо, како га зову млађе колеге, и не скрива понос што је старији син Миленко, који са супругом и четворо дјеце, живи у Француској узео годишњи одмор и дошао да притекне у помоћ млађем Синиши, који са супругом и двије кћери живи у Требињу, како би изврцали мед.

„Четворо старијих унучади су нам у Француској. Фале нам. Пожелимо их се. Овдје су нам Дуња и Леа. Посебно је ђед слаб на Леу коју зове Зеко, а и Леа ‘брани’ ђеда својим загрљајима. За сад воле да једу мед, а не љуте се ни кад пчелице зује“, углас закључују овај разговор Мира и Веселин Трапарић док нас чика Весо напомиње да напишемо да су пчелари медари велико зло за пчеле те да по њему, онај ко не воли пчеле, не треба ни да пчелари, као ни онај који само жели корист од пчела.

ВРЦАЉКА СЕ ЗА ТО НЕ ПРЉА!

„Једног љета у посјету нам је дошла рођака из Србије која се данима жалила како се уморила, јер је у Срему помагала ујаку око врцања меда. Синиша је лежао на каучу и читао књигу и само у једном тренутку упитао: „Па колико је то меда?“. Она је одговорила: „Па 150 кила“, а Синиша јој је на то одговорио: „Ми за то не прљамо врцаљку!“ и наставио да чита књигу“, наставља да ниже занимљиве тренутке госпођа Мира.

ХАНИМАНОВА РЕШЕТКА

„Већина пчелара не користи Ханиманову решетку. Селећим пчеларима она није ни потребна. Код стојећих пчелара, стационираних пчелињака, нужно је потребна Ханиманова решетка. Она има велике предности. Прво: пусти се легло у наставак и она залеже пет шест оквира у наставку, стави се Ханиманова решетка, матица прелази у плодиште, има добар простор за лежење, а како у наставку излази легло, ако има у природи ишта, она све то пуни и ти су рамови пуни к’о око од врха до дна“, тврди Веселин Трапарић и руком показује на своје Јовановићке са Ханимановом решетком.

СТОГОДИШЊАЦИ

Пчелари су стогодишњаци. То је доказано у СССР-у. Кад су научници окупили 130 људи који су у том трену имали 100 и више година и испитивали зашто су доживјели те године, утврдили су да је њих 108 пчелара. На ту тврдњу, Трапарић додаје Питагорину теорему која за пчеларе каже: „Да нисам јео меда колико сам јео, ја не бих живио онолико година колико сам живио!“

Јелена ДАНИЛОВИЋ / Глас Требиња