Фељтон ПЧЕЛАРСКЕ ПОРОДИЦЕ (8) – Радивоје Максимовић: ПЧЕЛАРСТВО ЈЕ ИПАК СПОРТ

Савез удружења пчелара Републике Српске основан је 1993. године, а регистрован је 31. маја 1994. године са сједиштем у Бијељини. Током рата и првих послијератних година асоцијација пчелара Републике Српске је имала веома скромне резултате у раду. Први предсједник Савеза био је Драго Марјановић, афирмисани пчелар из Бијељине. Послије њега, на дужности предсједника Савеза, смјењивали су се: Петар Савић и Будимир Гаврић из Бијељине и Бранко Кончар из Приједора. Прије осам година за предсједника Савеза удружења пчелара Републике Српске изабран је Радивоје Максимовић, један од водећих пчелара источнохерцеговачке регије.

А Радивоје је само један у низу Максимовића из села Вучија, на граници Херцеговине и Црне Горе, који воли пчеле и бави се њима. Доказује то генерацијски надимак породице Максимовић – Роји. Роји, јер су увијек имали ројеве. Мада, Радивоје је отишао корак даље од својих претходника. Од пчеларског хобисте постао је професионалац у пчеларству. Тврди да су за све ‘криве’ двије дивне жене. Прва је била Радивојева бака по оцу – Зорка, а друга његова мајка Славојка. Обје су се разумјеле у пчеле. Памте мјештани Вучије да је прва пчеларила примитивним кошницама – дубинама, а друга скупљала и по двјеста матица дневно.

„Пчеларим од седме године. Вјеровали или не?! Одрастао сам са пчелама. Баба ми је пчеларила. Патим њен стари пчелињак у Главици, под Гредом. Имала је и по 70 друштава у примитивним кошницама. У том периоду није била присутна вароа па су те пчеле опстајале. И тако негдје до 1979. године кад је баба преминула, а већ 1980. године и у наш крај је стигла вароа. Пчеле су настрадале. Није било лијека против варое. Остало нам је само једно друштво. Као дјечак сам, са мојим кумом Благојем Средановићем који је такође имао пчеле, ишао у пчелињак и гледао како он ради. У то су дошла и прва средства за заштиту од варое. Ускоро сам набавио пар савремених кошница. Биле су то Јовановићке. Доспио сам до десет, али ми је брзо страдало пет и онда ми је неколико комшија дало још по коју и од тада озбиљно пчеларим. Сваке године сам повећавао број и данас имам око 400 пчелињих друштава. Послије средње школе сам отишао у војску, а онда и на Пољопривредни факултет, који сам и завршио и постао дипломирани инжињер пољопривреде. Затим сам специјализирао на пчеларству па магистрирао на економији“, започиње наш разговор први пчелар Српске.

Љубав према пчелама, али и еминентни професори на предмету Пчеларство на трећој години студија, у Радивоју су подстакли жељу за усавршавањем и примјењивањем савремених достигнућа на личном пчелињаку. Опредијелио се да пчеларство буде његов животни позив и посао од кога ће хранити своју породицу.

„Пчеле су ме одшколовале. Кад сам дошао са факултета, уз мајчину свесрдну помоћ, наставио сам пчеларити и већ 2005. године достигао цифру од 400 кошница. Од тада се стално вртим око 400 друштава. Некад имам коју више, некад мање. Од кошница имам и Јовановићку и ЛР и Дадан-Блатову, а од ове године имам и АЖ кошницу. Чак имам и примитивну кошницу дубину. По мени, за наше поднебље и пчеларе који иду искључиво на производњу меда, најбоља је Јовановићка са 10 рамова. Мада је одлична и Дадан-Блатова. Ове двије кошнице имају јако плодиште и пчела се доста развије. Касније, ко од пчелара користи полунаставке сигурно може добити и сортни мед и мед врхунског квалитета. ЛР кошнице највише користим за производњу матица и ројева. Највећи дио пчелињака ми је у селу Вучија, мада имам пчелињака и у Црној Гори и око Требиња и у Билећи на неколико локација“, приче овај супруг и отац три цурице, на чији помен му заигра осмијех на лицу, а ми додајемо да ће се историја поновити и жене у породици Максимовић наставити традицију пчеларства.

И Максимовић, као и велика већина херцеговачких пчелара, као главни проблем у пчелињаку наводи недостатак радне снаге приликом селидбе. С тога је прибјегао набавци контејнера. Прича нам да је први контејнер купио 2012. године у Хрватској. По његовој процјени био је јако скуп, око 12.000 конвертибилних марака.

„То је контејнер за 56 ЛР кошница. Могу да иду три наставка и полунаставак у два реда. Ко није навикао да ради у затвореном и скученом простору, онда не треба да се упушта у рад са контејнерима. Мени не смета, јер има добру вентилацију. Такође, пчеле доста добро зимују у њему. У земљама Европске Уније сам видио још једно добро рјешење, а то је постављање по четири кошнице на палете, а онда се механизацијом те палете подижу на камионе. Нисам пробао, али ми се чини као одлична идеја. Такође, странци доста праве мање ауто-приколице гдје може да стане од 30 до 34-36 кошница, у зависности од аута и терена. Те приколице имају платформе па можемо користити једну приколицу са више платформи. Рад је на отвореном. Закачите ауто и превезете на другу пашу“, истиче Радивоје добра искуства које је видио путујући у разне студијске посјете у познате пчеларске центре широм свијета – од Аргентине преко Ирске, Њемачке, Холандије, Француске,.. па све до Кине и Кореје.

Подстакнут виђеним и оним што раде озбиљни пчелари, Радивоје Максимовић је направио и први селекцијски центар у Босни и Херцеговини. Послије његовог је отворен још један на Озрену.

„Мој селекцијски центар је имао за циљ производњу пчела и заштиту аутохтоне пчеле на овим просторима, латинског назива Apis mellifera carnica. То је аутохтона словеначка раса пчела, поријеклом из Крањске области. По својим особинама спада међу најбоље расе медоносне пчеле. Припада групи тамних пчела, тијело јој је црне боје, обрасло сивосребрним длачицама. Ради се о прилично мирним пчелама, а матица је добре плодности. Пчеле радилице ове расе имају добро изражен инстинкт за сакупљање хране. Добро подноси промјене климе, па се тако добро прилагодила и нашем поднебљу, нашим условима, јаким вјетровима, специфичној медоносној флори и треба радити на њеној заштити. Доста сам истраживао ову врсту пчеле и написао велики број радова о њој“.

Од 2004. године Максимовић ради у Министарству пољопривреде, у јединици за координацију, на пројектима Свјетске банке. У претходних 15 година, сматра, урађено је много у сектору пчеларства наше регије. Од формирања пчеларске задруге „Жалфија“, успостављања савремене линије за прераду, стерилизацију и пресовање воска, ангажовања Жила Ратије, предсједника Свјетске пчеларске асоцијације који је урадио комплетну технологију за производњу погача. У поменутом периоду доста пажње се посветило обукама пчелара, организовању малих и великих школа пчеларства за хобисте и професионалце…

„Мислим да је преко хиљаду пчелара прошло кроз разне обуке које сам водио. У том периоду смо одрадили и прву брошуру која се тицала добре пчеларске праксе. По мени, све те активности, дале су резултате, да се поправи ситуација у пчеларству, да се повећа број и пчела и пчелара у источној Херцеговини. Кад погледамо на нивоу Републике, пчеларство је у херцеговачкој регији најбоље организовано. Баратамо подацима у Савезу, да на подручју источне Херцеговине, има око 40 000 кошница и близу 1500 пчелара. Што се тиче Савеза пчелара поносан сам на постигнуте резултате.  За два мандата, објединили смо 56 чланица у Савез, организовали бројна студијска путовања за пчеларе, урадили анализе узорака меда у земљи и иностранству, држали школе пчелара,… било је много семинара, предавања,… У том периоду Савез пчелара РС је постао члан Свјетске пчеларске асоцијације – Апимондије. Уз све то, морам признати да ми је лично био циљ да се докаже да је мед са наших подручја изврсног квалитета. У мандату предсједника Удружења пчелара РС циљ ми је био да су ураде законски и подзаконски акти. И изборили смо се за закон о пчеларству, затим правилник о производњи матица, правилник о селидби пчела, о обиљежавању кошница“, набраја овај пчеларски заљубљеник све урађено свјестан да су људи у Савезу пчелара, ових дана, изборили још једну побједу – пчелари више не морају да се региструју у Апифу; исплата подстицаја ће ићи преко удружења која подносе захтјеве, а затим ће Агенција за аграрна плаћања дотирати  подстицајна средства удружењима, а удружења пчеларима.

Радивоје Максимовић има много планова за будућност. Апитерапија је један од њих. Сан му је да направи апи –комору. То је имао прилику видјети у Швајцарској и Аустрији, а у Бугарској је прошао обуку. Увјерен је да нисмо ни свјесни резултата који се могу постићи апитерапијом. На основу апитерапије би започео и развој пчеларског туризма. И све то у његовој Вучијој. Мјесту гдје је поникао и коме се свакодневно враћа. Највише је посвећен производњи чистог меда, али годишње скупи и три до четири килограма матичне млијечи, прополис, полен и мању количину перге.

„На селу сам направио и објекат, у чијем склопу имам регистровани подрум, погон за паковање меда и ту је од 2014. године регистрована фирма ‘Натура лајн’. То сам учинио како би заокружио сав мој досадашњи рад. У граду сам отворио и продавницу у којој се продају и пчелињи производи, али и сва опрема неопходна за пчелињак. Имам три стално запослена радника и циљ ми је да у наредном периоду почнем откупљивати мед од пчелара и извозити га. Пробне количине смо већ извезли за Србију и Црну Гору. Међутим папирологија је доста компликована, а доста су и скупе анализе. Морамо се  на све начине борити да буде добра цијена и за пчелара, али и да будемо конкурентни на тржишту. Морамо сви заједно радити на маркетингу, на брендирању меда са овог простора и једна наредна фаза је да се уђе у програм органског пчеларства, али баш органског. Колико је то изводљиво?! Пчелари треба да буду свјесни да је изводљиво, али да постоји много већи ризик. И много више треба уложити и труда и рада. Мада је мед који ми производимо овдје у Херцеговини доста приближан органском. Показују то анализе, али да бисмо сертификовали органски мед, кошнице не смију бити офарбане, матице се не смију производити вјештачки него природним путем, нема љепила, нема уљаних боја, нема жице… Имамо сертификоване куће које су свјетски признате и сигурно такав мед мора проћи детаљну анализу. Ако се потврди да је мед органски, лако га је пласирати и на свјетско тржиште“, увјерава нас овај доказани пчелар.

И овај, као и сви претходни пчелари са којима смо разговарали, тврди да пчелињак захтијева доста рада и труда, можда и више него што лаици могу да замисле. И то током цијеле године. Ипак, Радивоје кроз осмијех каже да је та свакодневна физичка активност у пчелињаку за њега – спорт! Тако да свима препоручује бављење спортском дисциплином – пчеларством.

Вријесак неправедно запостављен

„Вријесак је неправедно запостављен и мислим да није довољни цијењен. Лично обожавам мед од вријеска. Вријесак је страшно љековита биљка и дефинитивно може бити бренд као што је већ бренд – мед од кадуље. Колико имам информација у наредном периоду вријесак ће се плантажирати. Од вријеска се, кад замеди, може произвести одличан сортни мед“, истиче Максимовић.

Мајчина подршка

„Моја покојна мајка Славојка је стварно била вриједна жена. Некад је радила у Задрузи у Ластви. Прве кошнице ми је она купила од мајстора Сабрије у Ластви, негдје 1982. године. Пет нових Јовановићки, а мени је у глави био само мотор. Желио сам да имам мотор, али ме је она посавјетовала да прво купимо кошнице. Тако је и било, а онда сам ја касније од зарађених пара купио и мотор. Кад сам отишао на студије мајка је радила око пчела. Скупљала је по 200 матица дневно. Матичњаке дијелила. И послије факултета, могао сам да одем било гдје и да не мислим. Знао сам да ће све бити беспријекорно одрађено. Нажалост, она је преминула 2010. године, у 62. години и морам вам признати да сам тада изгубио најбољег помоћника у пчелињаку“, прича, док му заискри суза у оку.

Урбано пчеларство

„У Француској је развијено урбано пчеларство. Значи имате мед из Париза, мед из Лиона, мед из Марсеја…. људи држе пчеле на зградама, на небодерима и солитерима и тај мед је скупљи него мед из руралних крајева. Французи су радили анализе и резултати су показали да је тај мед чистији и у њему је мање пестицида него у меду са поља лаванде која се третира огромним количинама пестицида“.

Јелена ДАНИЛОВИЋ/Глас Требиња