ГИЉФЕРДИНГ (2): У требињском граду, оронулих, сивих кућа…

У ствари, Требиње или требињски Град (тврђава), обухвата свега 50 прљавих и полуразрушених муслиманских кућа, чији камен (једини грађевински материјал у Херцеговини), као допуна, својом сивом бојом даје овим кућама нарочито тужан тон. Град опасује разрушен бедем и шанац (хендек). Улице су тако уске да личе на дворишта. На многим мјестима куће су повезане прелазима подигнутим изнад улица. Ван градског бедема смјештена је прљава чаршија са око 70 дућана и ту, у предграђу, живи неколико хришћана трговаца (свега 5 породица) и 12 породица Цигана муслимана…

 

Требиње није далеко — свега сат и по до два. У почетку смо јахали узвишењем између поља и винограда, а затим се спустили на Требишњицу. Ова ријека, широка као Москва, тече врло брзо, „из вира у вир“, како то каже народ. Извире из пећине (код Билеће) близу Грахова и понире у другу пећину (у доњем дијелу Попова поља, близу села Хутова). Овакве понорнице су једна од специфичности херцеговачког краја. Када у свом току наиђу на каменит терен планинског гребена, протичу испод њега и многе поново избијају на површину с друге стране гребена. Народ тврди да је ријека Омбла, која као бујица извире из велике пећине близу Дубровника и улијева се у море послије тока у дужини од три врете, у ствари та иста Требишњица. Како не знам геолошки састав тога краја, не могу поуздано тврдити да је оно тачно.

Цркве, огољене и мале, стале би у обичну собу…

На путу смо ту и тамо наилазили на скупине сеоских кућица, које овдје називају селима. Неке од њих су на манастирском земљишту, а друге на турском. У Дражин-Долу, једном од таквих села, видјели смо оно што се у Херцеговини назива сеоском црквом. То је мала просторија од камена која би се код нас, без тешкоћа, могла смјестити у обичну собу ма које куће. Гола дашчана преграда замјењује иконостас. Царских двери нема. Обична камена плоча на малом ступцу служи умјесто олтара. У цркви нема ни крста, ни икона, ни књига, ни богослужбених предмета. Све то чувају по својим колибама сељаци из околине. Ствари се доносе у цркву само онда када се одржава богослужење. Кад би неки предмет остао у цркви, Муслимани би га сигурно однијели. У новије вријеме власт је дозволила да се цркве закључавају. Прије су оне морале бити стално отворене, без врата, па су хришћани, долазећи на богослужење, често налазили у њима много нечистоће.

Претпостављам да ће ове биједне колибице, посвећене Богу у земљи гдје је хришћанство сурово угњетавано, да ће те уџерице, које позитивно дјелују на православни живаљ, и на крају, да ће ова здања, Богу исто тако угодна као и велељепни храмови у којима смо се навикли молити, изазвати саучешће многих мојих читалаца и читатељки, па ће се неко и сјетити да их помогне пошиљком каквих једноставних богослужбених предмета, одежди или књига…

У југоисточном дијелу Херцеговине има врло много оваквих малих цркава. Све су оне, изгледа, зидане у почетку турске владавине. Ма колико неугледне и биједне, оне свједоче о ревности требињских хришћана када је у питању богослужење. У Босни и сјеверозападној Херцеговини готово и нема сеоских цркава. Многе од ових цркава порушили су недавно Турци. У некима је срушен олтар. Уз оне у којима се врши богослужење или, како то Срби чудно кажу, „које поје“, нема свештеника. О њима воде бригу сељаци. Како је већина сељака у таквој биједи да се овим послом не може бавити, иако за то не треба много времена, ову обавезу прима имућнији човјек и тим се бави „ради спасавања душе“.

У Дужима сам срео једног таквог сељака из Попова који је водио бригу о четири цркве. О већим празницима, четири до шест пута годишње, долазе у ове сеоске цркве наизмјенично калуђери из једног од околних манастира, тј. из манастира Дужи, из Завале, у Попову, или из Добрићева, у Зарјечју. Ако монаси не понесу јеванђеље, служабник и друге потребне богослужбене књиге, тада се користе некаквим поцијепаним комадићима рукописа из XVI и XVII вијека или штампаном србуљом, које чувају сељаци. Па и такво богослужење, које се одржава 4—6 пута годишње, од велике је помоћи становништву. На овај начин сваки требињски хришћанин може, мада ријетко, да слуша ријеч божју, што би било немогуће кад би се вршење богослужеља ограничило само на манастире. Због непроходних планинских путева и биједе у којој хришћани живе (умрли би од глади кад би само неколико дана напустили посао), манастирима долази врло мали број људи, и то махом сељака.

У цркви нема ни крста, ни икона, ни књига, ни богослужбених предмета. Све то чувају по својим колибама сељаци из околине. Ствари се доносе у цркву само онда када се одржава богослужење. Кад би неки предмет остао у цркви, Муслимани би га сигурно однијели.

Позитиван утицај ових сиромашних сеоских црквица огледа се у склоности требињских хришћана ка просвјети, у њиховој ванредној бистрини и свјесном осјећању вјере, особинама по којима се они одвајају од сељака сјеверозападне Херцеговине и Босне, гдје сељак расте, остари и умре не присуствујући никада богослужењу.

Претпостављам да ће ове биједне колибице, посвећене Богу у земљи гдје је хришћанство сурово угњетавано, да ће те уџерице, које позитивно дјелују на православни живаљ, и на крају, да ће ова здања, Богу исто тако угодна као и велељепни храмови у којима смо се навикли молити, изазвати саучешће многих мојих читалаца и читатељки, па ће се неко и сјетити да их помогне пошиљком каквих једноставних богослужбених предмета, одежди или књига…

У Беговој кући код требињског мудира

Пређосмо Требишњицу (називају је, изгледа правилније, и Требињшицом, Требињштицом, Требињчицом) примитивним широким чамцем; прво превезоше нас, а затим коње. Пут је и овдје био врло лош. Неочекивано и на наше велико изненађење, указа се и комадић калдрме. Заинтересован њеним поријеклом, добих овакав наиван одговор: „Пут је и раније овдје био до те мјере лош да је један Турчин сломио врат на њему. Послије тога случаја његови синови, по завјету, калдрмисаше овај комад.“ Ипак ми је било необјашњиво зашто су на неколико мјеста дуж овог пута намјерно разбацане гомиле камења тако да се човјек и овдје може спотаћи и сломити врат као и онај Турчин о коме су ми причали. Кад се приближисмо Требињу, калдрма се заврши.

На многим мјестима испред града стајале су групе хришћана очекујући наш долазак. На уласку у град дочекао нас је требињски мудир (окружни начелник) Хаџи-бег Ресулбеговић. На дивном арапском пастуву, праћен многобројном али врло одрпаном свитом, мудир нам је понудио смјештај у своме љетниковцу. Не намјеравам детаљно описивати турску кућу. У овом типу зграда наилазимо увијек на два потпуно одвојена одјељења: мушко и женско.

Мушко одјељење састоји се од празног, прљавог предсобља и веће, ћилимима застрте собе. У соби, уз њена три зида, постављено је узвишење од дасака (обично до 1/4 аршина), са размјештеним јастуцима, на којима се сједи. Уза четврти зид, онај на коме се налазе врата, причвршћен је поширок заграђен простор, начињен такође од дасака, који висином не допире до таванице. У том простору су уграђени орманчићи, који имају враташца и полице за кавено посуђе и шољице, покаткад чак и купатила, и друге кућне просторије. Овај заграђени простор протеже се дуж цијелог зида, с испустом у облику свода више врата. Ово је неопходан инвентар турске собе.

Друга је њена карактеристика, уколико се претендује на елеганцију, таваница обојена свијетлим бојама: жутом, зеленом, црвеном и др. Турска соба има, по правилу, само једна врата. Унутрашњи саобраћај у кући не постоји. Из собе се излази или на диванхану, која окружује горњи спрат куће гледано из дворишта, или на веранду. Све друге собе налик су на ову описану. Оне су само мање, ћилими у њима лошији и прљавији, а на таваницама нема сликарија.

Хришћанске куће по градовима до детаља су уређене на исти начин. Таваницу зову шише. У богатијим кућама његова конструкција је ванредна. Средина (розета или орта) богато је украшена резбаријама. Диванхана је затворена са три стране зидовима, док је веранда, у ствари, дрвени наткривени балкон или тријем, који се слободно истиче ван, из саме масе куће, али га прекрива заједнички кров.

Слаткорјечивост и свирепост

Требињски мудир Хаџи-бег Ресулбеговић необичан је човјек и њега познаје цијела Херцеговина. Потомак једне од водећих породица домаће муслиманске аристократије, он је, заједно са столачким мудиром Хамза-бегом Ризванбеговићем, кога ћу ускоро представити поштованом читаоцу, данас једини потомак оног слоја домаћег племства које је стољећима насљедно управљало Херцеговином и Босном. Пошто је угушила буну босанскохерцеговачких Муслимана 1851. године, централна турска управа срушила је власт те аристократије и, умјесто насљедних домаћих управитеља, поставила за окружне начелнике цариградске чиновнике. Хаџи-бег Ресулбеговић, у Требињу, и Хамза-бег Ризванбеговић, у Стоцу, успјели су да се прилагоде новонасталој ситуацији и постадоше чиновници тамо гдје су њихови очеви и дједови владали попут полунезависних средњовјековних барона.

Штавише, Хамза-бег је обукао и мундир, ствар омрзнуту код Словена Муслимана, док је требињски старјешина сачувао прадједовску чалму и кафтан са дугим скутима, обиљежја учењака „улеме“. Он је, наиме, ишао у Меку, научио напамет Куран и ужива глас таквог мудраца коме нема равна у цијелој Херцеговини. Пружила ми се прилика да у овој двојици племића упознам два специфична типа некадашње херцеговачке муслиманске аристократије. Столачки мудир Хамза-бег представник је њене племените стране, поред оне сурове: њене храбрости, искрености и добродушности (којој, уосталом, није сметала повремена свирепост). Требињски мудир је примјер њеног фанатизма и систематске суровости. Чак му је и лик груб и непријатан. Међутим, примио нас је врло љубазно упућујући нам обиље сладуњавих ријечи. Говорио нам је о својој праведности према хришћанима, „власима“ (како Словени Муслимани називају своје поданике хришћане) и истицао пријатељство са калуђерима манастира Дужи.

Касније смо дознали да га сви хришћани требињског краја једногласно називају својом крвопијом. Он је организатор систематске пљачке у своме округу. Ауторитетом свога званичног положаја заташкава најтеже суровости Муслимана спахија и настоји да спријечи сваку могућност упућивања хришћанских жалби паши или влади. Ако је, мимо њега, допрла каква тужба до Мостара, парализовао је сваку интервенцију под изговором да се прикупљају подаци на лицу мјеста и да се води истрага. Он подстиче Муслимане у фанатизму против хришћана одобравајући њихово прогањање. Овај исти Хаџи-бег је, на концу, толико изазвао хришћане да су се они, на заједничком састанку прошлог децембра (децембра 1857. године, прим. прир.), одлучили да колективно моле владу за заштиту. Хаџи-бег је тада дао требињским Муслиманима знак за подмукао напад на овај хришћански скуп и тако постао један од узрочника устанка, који је опустошио овај несретни крај и прекрио га пепелом и крвљу. Говорило се да је влада одлучила да овога фанатика смијени. Али, ако га и не удаљи из Требиња, хришћанима неће бити лакше, јер он, и без званичне функције, по своме аристократском положају и богатству остаје и даље муслимански главар у цијелом требињском крају.

На дивану, у облацима дима…

Заинтересован Хаџи-беговом личношћу, не поменух лица која смо затекли у његовој кући. Она су нам се учинила врло карактеристичним; али их нећу опширно описивати. Ту је био суторински мудир (Суторина — мала тврђавица на оном уском појасу турске земље који клинасто залази у аустријски посјед и избија до обала Которског залива), суторински мудир, кажем, типични чиновник Османлија, – коме су пружили једну једину столицу у Хаџи-беговом дому и који нам је на почетку разговора ставио до знања да не једе прстима, јер у Суторини има виљушку. Обична кукавица, као и сваки чиновник Османлија. На прву вијест о хришћанском устанку у Херцеговини, он се до те мјере препао да је напустио своју тврђаву и побјегао у Црну Гору, увјерен да ће једино под заштитом црногорског кнеза бити ван опасности од прогањања побуњене раје. Овдје је сједио и натмурени, ћутљиви Албанац орловског носа, жуте коже и јастребових очију. Био је то бимбаша (мајор), старјешина башибозука (нередовне милиције) Тоска, који држе карауле према црногорској граници.

Заиста је непријатна ствар сједити три сата у облацима дуванског дима и бити предмет пажње с којом се проматрају прекоморске ријеткости, а истовремено одговарати на бесконачна глупа питања. Нарочито ако човјек није навикнут на овакве ситуације.

Када у разговору поменух име „Геге“, он се одједном тргао из апатије као под дјејством чаробне ријечи. „Геге!“ узвикну он, а очи му сијевнуше и необично се насмија. „Геге, па то је најподлији народ на свијету: немају мозга у глави ни вјере ни правде у срцу. Стално размишљају о томе како би убили или опљачкали човјека.“ Многи можда не знају да је албанско становништво подијељено на двије основне племенске групе: на сјеверу живе Геге, а на југу Тоске. Они говоре нешто мало модифицираним дијалектима. По мишљењу овога мога бимбаше можете закључити колико Тоске воле Геге. Ако, пак, упитате Геге за Тоске, чућете готово исти такав „пријатељски“ суд.

Остала лица овога друштва нећу вам ни представљати. У жељи да виде Москове, дошло их је толико да на дивану није било довољно мјеста за Мухамедове следбенике. Москови су се, пак, скривали од њихових радозналих погледа у непробојним облацима дуванског дима. У соби је био непрекидан покрет: сваког часа улазио би понеки Муслиман са чалмом и у „широком одијелу“, учинио би „селам“ (тј. поздрав) домаћину приносећи руку грудима, устима и челу, збацио с ногу обућу, прикупио скуте одјеће и, скачући вјешто на диван, спустио се па њега прекрштених ногу под собом. Послије ових радњи, које се обаве у трен ока, обнављају се „селами“, и то не само домаћину него и цијелом друштву по реду. На концу се обраћа и мени питањем: „Како си?“ „Јеси ли добро путовао?“ „Јеси ли рахат?“„Је ли ти необично у нашој земљи?“ и слично. Затим би у миру запалио лулу и у тишини, ријетко прекиданој новим питањима, попушио дуван, скочио, вјешто навукао обућу и, не говорећи ништа, без икаквих „селама“, напустио просторију остављајући своје мјесто новим посјетиоцима.

Из једне чиније, дрвеним кашикама…

Заиста је непријатна ствар сједити три сата у облацима дуванског дима и бити предмет пажње с којом се проматрају прекоморске ријеткости, а истовремено одговарати на бесконачна глупа питања. Нарочито ако човјек није навикнут на овакве ситуације. Од те гозбе је мога сапутника ужасно забољела глава и нерви му попустили, док сам ја показивао, ни сам то не очекујући, дјелић оне стоичке хладнокрвности којом се у вјеликој мјери одликују животиње навикле на менажерију. Но, пред вече домаћин одлучи да прекине ову представу. Он се повуче, и тиме је дат знак да се може вечерати.

Турци сматрају да је неуљудно сједити са гостом за столом док он руча или вечера. По њиховом схватању, некултурно је чак и присуствовати таквом обједу. Ако то морају учинити, онда се обавезно претходно извињавају за своју неуљудност.

Прво су нам донијели умиваоник и кад опрасмо руке, простријеше нам по кољенима дуг заједнички пешкир умјесто салвета. Затим принесоше низак шестоугаони сточић (до пола аршина висине) и смјестише га између нас. На сточић поставише калајни послужавник са здјелом водњикаве чорбе и комадима плоснатог, сипкавог, сивкастог (али пшеничног) хљеба, који зову „погачом“, и са дрвеним кашикама, попут наших сељачких кашика.

Тањира нема, него се једе из заједничке чиније, увијек мале, округле, начињене од калаја, са калајисаним поклопцем. Таквих чинија износило се много, понекад двије до три истовремено. Ту се сервирала говедина ситно исјечена и пржена на маслу у тигању и јело од млијека. Затим опет ситно изрезана говедина печена на роштиљу и густо кисело млијеко, па поново јело од млијека и слаткиши, и опет нове посластице, па браветина и обавезан завршетак турског обједа — пилав.

Свега 50 прљавих и полуразрушених кућа…

Послије оваквог гурманског биланса, шта ми још остаје да кажем о нашем боравку у Требињу? Заиста, потребно је описати сам град, толико познат у цијелој Херцеговини. Њега помиње и византијски цар Константин Порфирогенит у Х стољећу. Требиње је било пријестоница засебне српске кнежевине.

Посматрано из даљине, Требиње има изглед дугачког насеља смјештеног у подножју планинског гребена Гљива и на ивици богатог поља, које натапа Требишњица. Одвојене скупине кућа носе посебне називе и третирају се као насеља ван града.

Требиње је, са својом ближом околином, главни бедем ислама у источној Херцеговини. Али источно од Требиња и његове најближе околине простиру се области у којима живе православци без икакве туђе примјесе. То су: Зупци, Крушевице, Драчевица, Љубомир и у њима је народ свјеж; здрав и ратоборан. Иако малобројан, овај народ нашао је начина да до данашњег дана не прими Муслимане у своја насеља.

У ствари, Требиње или требињски Град (тврђава), обухвата свега 50 прљавих и полуразрушених муслиманских кућа, чији камен (једини грађевински материјал у Херцеговини), као допуна, својом сивом бојом даје овим кућама нарочито тужан тон. Град опасује разрушен бедем и шанац (хендек). Улице су тако уске да личе на дворишта. На многим мјестима куће су повезане прелазима подигнутим изнад улица. Ван градског бедема смјештена је прљава чаршија са око 70 дућана и ту, у предграђу, живи неколико хришћана трговаца (свега 5 породица) и 12 породица Цигана муслимана.

По околним насељима има приличан број хришћана, али их поред Требиња има мање него Муслимана. Требиње је, са својом ближом околином, главни бедем ислама у источној Херцеговини. Али источно од Требиња и његове најближе околине простиру се области у којима живе православци без икакве туђе примјесе. То су: Зупци, Крушевице, Драчевица, Љубомир и у њима је народ свјеж; здрав и ратоборан. Иако малобројан, овај народ нашао је начина да до данашњег дана не прими Муслимане у своја насеља.

Какав би се красан хотел Bellevue могао ту подићи!

Од Требиња смо кренули на сјевер и сјеверозапад. Како се рачуна, до Љубиња има 8 „лијепих“ (руски дословно „прекрасныхъ“ у значењу „добрыхъ“) сати, тј. колико се год журио, нећеш стићи прије десеточасовног хода. Лошим друмом морамо се попети врло високо на гребен Гљиву, а затим на Кличање. Када се са Кличања осврнеш и погледаш назад, сам призор ти пружа накнаду за сву муку поднесену успињањем на толику висину, на којој је и тога топлог љетног дана (у Херцеговини је мај — љето) било хладно. О, кад би ово било у Њемачкој, помислисмо. Какав би се красан хотел Bellevue могао ту подићи!

Пред нама се протеже планински ланац који одваја Херцеговину од Далмације. Десно и лијево назиру се у даљини мрачни и тмурни планински масиви, а под нама зелено Требињско поље, којим се вијуга плава трака — ријека Требишњица. Мало ниже планине око Требињског поља изгледају с ове висине као брежуљци, а иза њих назиру се долине. Под нашим ногама, баш тамо гдје ријека чини окуку, види се насеље са већом рушевином. То су остаци некад чувеног манастира Тврдоша (године 1694. Млечани су га дигли у ваздух приликом повлачења испред Турака, прим. прир.) Пењемо се још више и видик нам заклонише неправилни облаци планинских превоја. Излазимо на висораван на врху Кличања.

На овом непривлачном предјелу, који се зове Требијови, наилазимо само на камен. Кршевите рудине оивичавају скоро потпуно необрађене вртаче и образују, са лијеве стране, дуг и по својој неприступачности страшан планински сплет (Сиљевац, мало даље Радовина и Бјелашница), који дијели плодно Попово поље од љубинског краја.

У једној од многих долина под тим вијенцем наилазимо на сиромашно хришћанско сеоце Грбеши. Изненадили смо се необичном каменом стубу поред пута. На њему је грубо исклесан облик људске главе, али без фиксираних црта лица, нешто попут камених „баба“, кипова обилно разбацаних по јужној Русији. Још више смо се изненадили причи наших пратилаца о томе како су ти стубови (или „биљези“, како их они зову) ударени у непрекидном реду све до мора, као и томе да су те биљеге постанили Грци, који су овдје живјели у стара времена.

Грчка гробља у Загори

Још није крај нашем путовању по овим рудинама. На реду је опет пењање, а иза новог планинског гребена показа нам се мала општина Загора, концентрисана у хришћанском селу истога имена, које се види у долини. Поред пута видимо само колибе у којима љети живе (или су обавезни да живе) пандури, чувари безбједности путева. Пошто су чули за наш пролазак, сви су били на својим мјестима.

Наши тјелохранитељи — пјешаци, који су нас пратили из Требиња, опростише се овдје с нама захваливши се на бакшишу, а као њихова смјена приђе нам 6 пандура. Изванредно чување безбједности путника! Два пандура иду пјешке испред вашег коња пребацујући се или скачући с камена на камен и на рамену носе напуњену пушку окрећући, са несхватљивом равнодушношћу, цијеви право на ваше чело. У почетку ненавикнут, чим погледаш цијев, осјетиш се врло непријатно: шта би било да изненада, при невјештом пандуровом скоку, одапне ороз на пушци? Касније путујеш по неколико часова не обраћајући уопште пажњу на хладнокрвне ликторе. У Турској је ваздух такав да човјек, хтио-не хтио, мора постати фаталиста.

У Загори може археолог наћи занимљивих детаља: на два мјеста на узвишењу разбацано је мноштво огромних камених плоча, правилно и брижљиво отесаних (ово су, вјероватно, средњовјековни надгробии споменици — стећци, прим. прир.).

Предање о Грцима, народу који је раније живио у Херцеговини, све док нису дошли Срби и одузели им земљу, врло је живо у овом крају… Те су приче увијек исте. О тим старим Грцима нисам чуо никаквих детаља, а ни о томе куда су се они склонили када су дошли Срби. Прича се само да су били огромног раста и необично снажни.

Оне су дијелом положене, а дијелом, особито оне крупније, стављене су непосредно на земљу. Очекивали смо на њима натписе, али нисмо нашли ниједан. Пратиоци нам рекоше да је и ово гробље остало од Грка, ранијих становника земље. Оваквих некропола има врло много по цијелој Херцеговини, а нарочито на Поповом пољу, гдје, изгледа, има и споменика са натписима.

Предање о Грцима, народу који је раније живио у Херцеговини, све док нису дошли Срби и одузели им земљу, врло је живо у овом крају. Ово предање су ми непрестано понављали и Муслимани и хришћани дуж цијелог пограничног херцеговачко-далматинског рејона: у требињском округу, око Мостара и у ливањској и гламочкој нахији, које припадају Босни, али су по своме положају и природи продужење Херцеговине.

Те су приче увијек исте. О тим старим Грцима нисам чуо никаквих детаља, а ни о томе куда су се они склонили када су дошли Срби. Прича се само да су били огромног раста и необично снажни. У источном дијелу Херцеговине, који граничи са Босном, и у Босни (изузев поменуте двије нахије) нисам чуо та предања. Тамо, колико ми је познато, нема таквих споменика…

Таквих плоча и стубова видјели смо стотинама на путу од Требиња до Мостара, а онај ко их буде тражио ван пута, набројаће их хиљадама. Нису сви ови споменици без украсних знакова. На некима смо видјели грубо скициране фигуре људи, коња, стријела и некаквих фантастичних уобличења…

Послије напорног путовања, које нам је изгледало бесконачно, опустисмо се у лијепо, добро обрађено поље, у коме су нас очекивали на окуки под шумом. Ту је, наиме, изишао љубински мудир-векил, тј. намјесник окружног начелника…

Приредио: Раде Савић

ГИЉФЕРДИНГ (1): Требиње из 1857. у записима руског конзула