Године на два точка: Кацига живот чува!

Тихомир Петијевић је тридесет пет година моториста. Као доказ томе, у руци држи пластифицирану дозволу, која је у бившој нам држави, СФРЈ, била исто што и данашња дозвола за „А“ категорију. На њој пише „Социјалистичка република Босна и Херцеговина. Општина Требиње. Потврда о познавању саобраћајних прописа на путевима за управљање бициклом са мотором, мото-култиватором и радном машином. Септембар 1982. године. Регистарски број 12“. Ту је и црно-бијела фотографија. Тада тринаестогодишњи голобради дјечак, данас породични човјек, супруг Тањин, отац Маријин и Лукин.

Први мотор купио је 1981. године, и вјеровали или не, био је седми разред основне школе. Мотор је био словеначки „Pony Express” од 49 кубика. Произведен у погонима чувене фабрике бицикла „Рог“ у Љубљани.

„Као да га сад гледам. Црвене боје је био. Продао сам бицикл и купио мотор. Разлику у цијени платио је мој отац“, евоцира успомене Тихо на дане бескрајне среће подсјећајући на чињеницу да је Требиње одувијек имало квалитетне мотористе.

„Не могу рећи да их је било доста јер је био ограничен увоз. У то вријеме озбиљни мотористи су возили домаће, те источно-њемачке и чехословачке моторе „Томос“, „МЗ“ и „Јава“. Довијали су се Требињци на различите начине у набавци „јаких машина“ јер су дажбине према држави биле огромне. Нпр. ако је цијена мотора из Француске била 10.000, исто толико се морало платити држави. Тако да је екстремно тешко било доћи до озбиљног мотора“, сјећа се овај искусни моториста да закон у СФРЈ није ишао на руку правим заљубљеницима у двоточкаше.

 „Пјешке“ мотором

Дешавале су се Тиху разне згоде и незгоде током три и по деценије дружења са моторима. Никад неће заборавити кад му се на 12 километру од Требиња у правцу Никшића покварио мотор. Није могао да га поправи, а мобилних телефона није било. Зато је смогао снаге и полако пјешке, поред мотора“, стигао у Требиње.

Некадашња возачка дозвола – А категорија

У то вријеме, под платанима, дјечаци су се дивили, данас нажалост покојним – Мишу Шекарићу и Мирсаду Хабулу – Фисти. Њих двојица су возили чувене марке мотора „Јамаха“ и „Хонда“, што је у то вријеме било као да је свемирски брод слетио под платане.

„Мишо и Фиста би увече паркирали моторе код Његошевог споменика. Отишли или с дјевојкама или с друштвом у оближње кафиће, а буљук нас би окружило моторе и разгорачених очију се сатима непомично дивио моторима. Била је то ’81. или ’82. година“, с дјечачким одушевљењем помиње Тихо и данас момке, који су њему и његовој генерацији били „мото“ идоли.

Врло рано је показао жељу за куповином мотора. Пошто је био малољетан, тек тринаестогодишњак, данима је разговарао са родитељима. Сад, кад је и сам отац двоје тинејџера, не може да вјерује да су пристали да му купе мотор. Свјестан је, тежине те одлуке, али им се од срца захваљује. Јер, да му нису они купили мотор и водили рачуна да тај мотор, у сваком тренутку, буде технички исправан, те да стекне дозволу, сигурно би сјео на туђи, а онда, ко зна шта би било.

Чим је напунио 14 година полагао је возачки испит и полако почео да вози до Ластве, Зубаца, Убала …, а одакле бензин? „Гребали смо се од родитеља, наравно“, кроз грлен смијех одговара и додаје: „Радили смо физичке послове преко Студент сервиса. Истовар утовар, грађевина. Нисмо бирали посао, само да имамо новац за бензин и резервне дијелове“.

Године 1985. купио је први озбиљнији мотор „МЗ“ од 150 кубика, а већ 1987. и „Јаву“ од 350 кубика. Исте године је отишао на одслужење војног рока. Новац, који је добио од рођака и пријатеља, у цјелости сачувао је и послије одслуженог војног рока, купио је додатну опрему за тај мотор.

Дјевојка или мотор?!

Сјећа се Тихо момачких дана. Кроз смијех каже: „Кад бих упознао неку дјевојку, ако би се плашила мотора, нагло бих губио интерес за њу“.

Свјетско првенство у Ријеци Мајо Алексић, Илија Шишковић, Тихо Петијевић и Перо Паликућа

Осамдесетих година је почео да се такмичи. Најпрестижнији, у то вријеме, био је ауто – мото рели „Сутјеска“.

„Рели је био својеврстан испит зрелости, умијећа, спретности, али и брзине. Возили смо између чуњева. Фото ћелије су мјериле вријеме. Циљ је био што брже, али није било опасно јер се све то дешавало на полигону“, присјећа се Петијевић да је први рели „одвезао“ 1986. године и освојио треће мјесто у својој класи, а свака класа је имала прилично јаку конкуренцију, јер су све југословенске републике слале по 50-60 најбољих возача. Прича нам да је мјесецима тренирао на полигону Друге основне школе, као и остали учесници из нашег града: Радивоје Орбовић, Мајо Алексић, Зоран Петровић, Ален Шеховић, Илија Шишковић, Винко Шнепергер, Ацо Иванковић и многи други.

Тих осамдесетих година, требињски мотористи су новине у ауто-мото свијету сазнавали преко словеначког „Ауто-магазина“, а „праве“ моторе уживо су, с дивљењем гледали, на Гробничком пољу поред Ријеке, гдје се одржавало Свјетско првенство. Он, лично, сањао је „Јамаху ФЗР 1000“. Много година касније, негдје 1997. оствари је сан.

Године 1989. Тихо је пао са мотора. Каже да није фраза да се мотористи дијеле на оне који су пали и оне који ће пасти. По њему, то је неминовно. Не познаје ниједног мотористу, који није пао. Међутим тај несрећан случај га није удаљио од двоточкаша. Напротив.

„Десило се и мени. Пао сам. Док сам био у болници у Рисну, одржавало се Свјетско првенство у Ријеци. Молио сам докторе да ме пусте у Кино салу. Дан и ноћ сам гледао слике на ТВ-у. Дошли су ми родитељи у посјету и сатима су сједали крај мог, празног болничког кревета јер нису знали гдје сам. Послије болничког лијечења, послат сам на кућно са савјетом на строго мировање. Међутим, кријући од родитеља, сјео бих на мотор, намјестио ногу која је у гипсу у положај који не боли, а затим спаковао и штаке, како ни сад не знам, и мотором до града на кафу“, правда ове потезе чувеним изразом „младост – лудост“. Данас се не поноси чињеницом да је возио мотор и са ногом у гипсу и поручује млађима да то нипошто не чине.

Никад га нису посебно интересовале моторијаде и велики мото скупови. Воли да сам организује своје вријеме и мотор вози за свој ћеиф. Тренутно вози „Сузуки 650“. Вози, како рече, кад може, колико хоће и колико му могућности дозвољавају. Кад би била боља финансијска ситуација возио би и више и дуже. Поред мотора, Тихо од дјетињства вози и бицикл. И то на дуге стазе.

„Јеси ли питао Тиха“, чује се на сваком ћошку у Виноградима. Јер, нема родитеља који није послао дијете код Тиха да му надува гуму на бициклу или лопту или базен, а недавно су комшије свједочиле да се испред куће Петијевића, појавио човјек који је за аутом вукао приколицу, ни мање ни више, него за коње. Он се смије и каже: „Па и логично је да за све ове године поправки својих мотора, стекнем довољно знања да и другима могу помоћи. Са задовољством помажем млађим мотористима да одрже техничку исправност и сачувају живот. Садашњи мотори су добрим дијелом оклопљени пластикама, пластичним спојлерима… и сваки пад, свако оштећење, превртање, та пластика пуца, ломи се. Поправљајући све ове силне моторе које сам возио, стекао сам помало искуства с том пластиком. То је сазнао човјек из Билеће и довезао ми приколицу за превоз коња“.

Кацига главу чува!

„Увијек сам се трудио да ми мотор буде технички исправан, регистрован, да имам возачку дозволу, да носим кацигу. Кацигу препоручујем свакоме. Кроз све ове године упознао сам доста људи који су прошли са страшним повредама и знао сам неке, који су, нажалост, трагично завршили управо зато што нису имали кацигу“, изричит је овај искусни моториста.

Тихомир, Тања, Марија и Лука Петијевић

Петијевићи су породично заљубљени у двоточкаше. Можда, супруга Тања најмање, али искрено признаје је престала да се плаши вожње на мотору кад је упознала Тиха. Чак је и „довео“ у Винограде на мотору. Данас су родитељи шеснаестогодишње Марије и дванаестогодишњег Луке, за које у потпуности можемо рећи да су татини насљедници. Док се гостимо у дворишту препуном цвијећа, Марија и Лука нас увјерљиво убјеђују да ће ускоро кренути татиним стопама. Марија сања веспу, а Лука је за „јаче машине“. Док их слушају, родитељи Тања и Тихо, питају се да ли дјетету треба купити мотор или не. Свјесни су, да су управо они криви што дјеца воле моторе. Марија је имала свега шест мјесеци кад су је почели возити. Толико је била опуштена да би редовно заспала током вожње. Луку, такође. Читав живот гледају како њихов отац склапа и поправља моторе, од ничега прави нешто. Ивер не пада далеко од кладе.

Јелена КОВАЧЕВИЋ/Глас Требиња