Грађани – покретачка снага и главни доброчинитељи у ДОНОРСТВУ ОРГАНА

ТРЕБИЊЕ │ У организацији Клуба ветерана добровољних давалаца крви Требиње вечерас је почео дводневни едукативни скуп под називом „Да крв чека болесника“ и „Да органи чекају примаоца“ , а разговарано је о раду трансфузиолошких служби у Републици Српској, Црној Гори и Србији и поступку донорства органа у региону.

Дугогодишњи добровољни даваоци крви изнијели су своје мишљење о централизацији трансфузиолошких служби у Републици Српској али и Црној Гори.

Михољка Јанковић, предсједник Клуба ветерана добровољних давалаца крви Требиње је истакла да вишеструки даваоци нису за централизацију, па ће у наредном периоду настојати да до тога и не дође.

На предавању о донорству органа своја искуства, током десетогодишње праксе у овој области, пренијели су представници Хуманитарног удружења „Од срца“ из Београда, који су истакли да је веома важно пробудити свијест грађана о важности донорства које је једино подручје медицине које захтијева учешће друштва, односно грађана који су покретачка снага и главни доброчинитељи.

„Тајна донорства органа лежи у успјешности да се препознају потенцијални донори и у обавијештености и подршци јавног мијења“, истакао је Небојша Андрејић, из Удружења „Од срца“.

Он је истакао да на трансплантацију бубрега у Србији тренутно чека 750 пацијената, срца 39, јетре 40.

„У Србији има четири од шест донора на милион становника што је сврстава на европско зачеље по броју трасплантација, док Хрватска има више од 40 донора на милион становника“, навео је Андрејић.

Он је додао да Нацрт закона о пресађивању органа који је ушао у скупштинску процедуру многи пацијенти који чекају трансплантацију виде као шансу за нови живот јер се очекује већи број донора.

Закон предвиђа, каже он, увођење претпостављене сагласности по којој су сви грађани потенцијални донори уколико то изричито не добију и уколико се породица другачије не изјасни.

Требињац Тихомир Деретић је прије 28 година имао трансплантацију коштане сржи. Испричао је своје искуство и борбу са тешком болешћу, чији је крајњи исход била трансплантација.

„Као млад човјек, студент, имао сам здравствени проблем, чији је исход био потпуно неизвјестан. Радило се о акутној леукемији и једино рјешење је била трансплантација коштане сржи. Захваљујући достигнућима у медицини и ВМА која је имала искуства са трансплантацијама овог типа, након трогодишњег лијечења мој случај је окончан трансплантацијом. У том трогодишњем лијечењу морао сам да примам многобројне дозе крви. Те дозе, које су ми даровали, произвеле су касније код мене потребу да се на неки начин одужим добровољним даваоцима крви. Сама трансплантација је могла да се уради само од сродног даваоца, мени је сестра била донор. Још увијек нису постојале банке коштане сржи. Сматрам да сам један од људи који би подржао ту област када су у питању донори органа, ткива, а посебно матичних ћелија и коштане сржи“, истиче Деретић.

Он сматра, да би донорство заживјело, требало би да постоји институција или база гдје би се потенцијални донори могли да региструју.

„Иза тога би требало да стоји један комплекснији дио медицине који би то спровео у дјело. Након свега би требало да као крајњи циљ, буде то – да ја, који сам имао проблем, послужим као примјер другима. Тешко је људе убиједити у нешто, у човјеку треба та жеља да се пробуди“, истиче Деретић.

У оквиру овог семинара, сутра ће бити приказан и филм о донорству органа у Србији.

Д.Р.