ХЕ Пареж: Електрана преживјела рат – али није мир

Вратили смо се на посао скоро ћутке и некако утучени, поражени а сам Пареж је остао сам, утонувши поново у миран и спокојан сам са својом Требишњицом , с којом је, ето, деценијама појио гладан и жедан херцеговачки крш…

parez naslovna

Сјени својих предака Анђи и Перу Парежанин

АКО не судбина, или пак херцеговачко бреме јединца, шта онда може да заведе млада човјека да напусти факултет и обре се у туђем граду, у страној средини и започне нешто што су тада звали “добар живот”? Чак ни послије више од тридесет година немам јасан одговор на ову можда вјечиту дилему. А било је баш тако те 1983. године кад је започело скоро деценију дуго путовање, свакодневно из Требиња (с ћошка међ’ хотелом Леотар и зградом ХЕТ) до клисуре под браном Гранчарево, како су популарно звали овај хидроенергетски објекат. Путовање које је трајало из дана у дан, из године у годину, док један дан нијесмо постали непотребни. Невјероватан амбијент, јако уска камена клисура, надвишена брдима Црквина и Глумина, и моја канцеларија на брани Гранчарево на другом спрату, коју ћу нешто касније дијелити с Рашидом Еркочевићем.

5

Локалитет ХЕ ПАРЕЖ прије и послије потапања

ЕТО, једног тмурног пријеподнева, неко ми закуца на врата канцеларије из које се кроз огромне прозоре могло видјети само стијење и углавном комадић кристално плавог неба земље Херцегове.

БИО је то Јово Даковић, стројар ХЕ Требиње I и један од ветерана хидроелектрана на Требишњици. Понудио сам му кафу и да сједне, али је обоје замијенио причом. Није му требало много да ме убиједи да му се придружим да одемо до напуштене хидроелектране у мјесту Пареж, јер се оваква прилика ријетко указује: акумулација Билећа празна а Требишњица, која ће за само пар дана потом поплавити турбински ниво ХЕТ I, била је скоро беживотна и вијугала је у свом кориту.
ЧУО сам за хидроелектрану у Парежу али нијесам имао чисту слику камо нас води ова пустоловина. Од нашег ХТЗ-овца Бењамина Чустовића узех пар гумених чизама од којих је једна остала у блату и шкрипу, ту подно Оскултације, и плави ХТЗ мантил, те Јово и ја кренусмо ка, како кажу, некад прелијепом Зарјечју, а већ тих 1980-тих година, нажалост, ка каменом беспућу, водом излоканом и муљем заливеном.

На саму брану Гранчарево, тј. на њену круну, одвезли смо се бијелим “фићом” смјенског особља ХЕ Требиње I, а потом се пјешке запутили поред старе фабрике бетона и обронцима Симове градине, како ми је Јово успут тумачио.
Оштре литице сапрата херцеговачког кама су скоро пријетиле а јако тешко се било кретати по том клизавом и стрмом терену, поготову онима који, сем асфалта, не знају за друго.

parez unutra2

ХЕ ПАРЕЖ: Јово Даковић, Рајко Паријез, Ђуро Михолчић, Младен Јокановић (стоји) и Драган Kованџић)

ДОСТА непроходан предио, али, послије напорног пјешачења, обрели смо се пред оронулом зградом која је зјапила у беспућу подно узвишења Kита, тик уз Требишњицу која у том тренутку и није личила на себе.
Електана се налази(ла) на десној обали Требишњице а мостом је била повезана са другом обалом, гдје је некад била жељезничка станица Пареж, на прузи Требиње-Билећа, која је водила из Билеће ка Никшићу и даље.
Све је одисало неком аветињском тишином и изгледало беживотно. Хидроелектрана са свим својим приступним објектима, оронулим мостом на којем је накривљен лежао трансформатор америчке компаније „Вестингхаус“.

ЗАГАЗИЛИ смо у унутрашњост зграде, отежано ходајући по поду електране с црно-бијелим домино плочицама, прекривеним дебелим слојем муља од оскудне херцеговачке земље, спране с околних шкрапа и камених литица.
Невјероватан призор, остаци турбина, генератора (једна од четкица коју сам узео, остала је у мојој канцеларији), радионица са столовима и стројара на коју је Јово био поносан, причајући о данима кад је овдје владао живот. По изласку, пред нама је стајала беживотна ријека с погледом на парешке косе и трансформатором на добро иструљеном мосту, који је, како Јово рече, требао завршити на требињском отпаду али га је спасио поломљени мост.

8

Електрана са приступним мостом – у позадини се види пруга Требиње – Билећа

ВРАТИЛИ смо се на посао скоро ћутке и некако утучени, поражени а сам Пареж је остао сам, утонувши поново у миран и спокојан сан са својом Требишњицом, с којом је, ето, деценијама појио гладан и жедан херцеговачки крш.
Али, ето, имао сам част и срећу видјети и дотаћи електрану у Парежу, за коју углавном нит знају а неко вријеме нијесу ни “жељели” да знају или то није требало знати.

ТО што је један дио саге о овој јединој хидроелектрани саграђеној у Kраљевини Југославији (од 1918. до 1941), која је отета од заборава а прича извађена из дубина мирушке акумулације, треба захвалити ником до некад њеном запосленом господину Младену Јокановићу, који у својој књизи “Електрификација Требиња”, објављеној у Требињу 2001. године, открива тајне у неколико периода:
– од 1938. када је настала Хидро Електрична Централа Министарства Саобраћаја, како се централа у Парежу оригинално звала, као првјенац у електрификацији Билеће, Требиња, итд. па све до 1941. кад је онеспособљена и дјелимично оштећена.
– од 1945. када је обнављана у неколико наврата, што сопственом, што иностраном помоћи, па до 1955. када почињеда губи значај, јер су на помолу нови планови у обнови тадашње младе СФРЈ,
– од 1955. када започињу нови пројекти па до коначног престанка рада и њеног затварања 1967. године.

ЉУБАЗНОШЋУ пријатеља, а ауторевог сина Небојше, дошао сам до текста ове интересанте књиге, који даје неке датеље и преглед пионирских дана енергетике у Херцеговини и Јужној Далмацији.
Било би непримјерно да пишем о чему је господин Јокановић већ довољно написао, па савјетујем свима који су заинтересовани за субдину Требишњице и “ране радове” на електрификацији тадашње Југославије, да прочитају ово надасве детаљно и оригинално штиво.
Но, надам се да ми неће бити замјерено ако цитирам неке дијелове Јокановићеве приче, у чијем се првом поглављу каже:
“Југословенске жељезнице саградиле су 1938. године хидроелектрану у Парежу, на ријеци Требишњици, око 15 км узводно од Требиња, инсталисане снаге 2 x 225 kVA, 400 V, са трансформацијом 0,4/15 kV. Електро-опрему испоручила је фирма „Елин“ – Аустрија. Хидромеханичка опрема је фирме „Андриц“ Грац. Електрана је била намијењена за снабдјевање енергијом, прије свега, пумпних постројења за напајање водом парних локомотива у Требињу, Билећи и Петровићима (на жељезничкој прузи Требиње-Билећа-Никшић).

1

Јово Даковић, Станко Сорајић, Миливоје Чучковић и Рајко Паријез

НЕСУМЊИВО да је градњом ове електране Министарство саобраћаја првенствено имало за циљ обезбиједити енергетске изворе потребне за нормално функционисање жељезница у овом дијелу земље (тада Зетска Бановина) а особито снадбијевање водом која је била главни енергент тадашњих технологија, кориштених у жељезничком саобраћају.
Том приликом је обновљено и некадашње постројење за водоснабдијевање на врелу Требишњице у Билећи, које је оригинално саградила А-У монархија у XIX вијеку.
У саставу истог пројекта, тадашња Kраљевина је изградила и пругу. Жељезничка станица у Парежу (као и мост преко ријеке) електрифицирани су 1938. године са прекидима од 1941-1945. године.

ИСТОДОБНО из овог првог електроенергетског извора, који ће очигледно бити довољан тадашњим социјално-економским захтјевима овог краја, снадбијеване су једино градске зоне Билеће и Требиња, а вјерујем да су вриједни мјештани села Дубочани, а неки запослени у градњи овог објекта, “растегли” мрежу од електране до својих кућа у селу Дубочани.
Јер електана је својом инсталиса ном снагом, те вјечитом и неисцрпном Требишњицом, омогућавала и знатне резерве, а енергија је преносена до Билеће и Требиња далеководима напона 6 kV. Од њене градње, бригу (надзор,управљање и одржавање) о овом, за то доба високо аутоматизованом енергетском објекту, водиле су Југословенске жељезнице, а Стефан Kауфман и Станко Сорајић с помоћницима су били тадашња посада ове електране.

222

Централа у Парежу – особље у генераторској хали

KАКО то обично бива, срећа и вријеме напретка, периодично заобилазе Балкан, те ће распад тадашње државе оставити трага и на овом, за то подручје виталном објекту, који ће остати паралисан за вријеме другог свјетског рата.
У извјештају официра НДХ В. Kуресића од 9. новембра 1941. године,стоји да су муњару тј. хидроелектрану напали партизани Граховско-бањанског одреда и одреда Л. Вукаловић, дана 6. новембра, чему је претходио напад на воз око 11 сати.
Приликом напада порушен је и мост у мјесту K(б?)орова лука који је наводно већ био оштећен а сама електрана је оштећена, опљачкана те самим тиме онеспособљена за рад, чиме ће цијело подручје остало без електричне енергије. СУДБИНА овог објекта била је петогодишња чама јер у вријеме рата се не гради ништа.
Ипак, некако је преживио рат и разарања а по стварању нове земље почетком 1945. године, у периоду послијератне обнове, приступило се оправци постројења централе, која мијења своје власнике и добија својеново име ХЕ ПАРЕЖ, те нови натпис на централном дијелу зграде који ће замијенити стари натпис, који је уклоњен с лијевог блока.

У РАТОМ опустошеној земљи, с оскудицом кадрова, поправке и санацију штета на енераторима и турби нама обавила је „Електропривреда БиХ“ из Сарајева.
Страна помоћ је наравно дошла куд друго него кроз тада народу добро познату УНРУ (Управа Уједињених нација за помоћ иобнову), која је обезбиједила и трансформатор 15(10)/0,4 kV, 400 kVA производње чувеног „Вестингхауса“.
Овим трансформатором је напајан нови 15 kV далековод који ће почетком 1947. довести електричну енергију у Требиње. Сљедеће године у погон улази и други генератор али све су то године које нијесу ничим одавале поуздан рад електране а да се не говори од стабилном напајању електричном енергијом у овом региону.
Обновом хидроелектране, жељезничка станица је поново прикључена на мрежу.

111

Особље уз машине и командно-разводну таблу

ЗА РАД и надзор ХЕ Пареж упошљавано је углавном локално становништво: Станко Сорајић, пословођа; машинисти: Рајко Паријез, Раде Поповић и Миро Средановић; Јово Даковић од 1948. године; помоћни машинисти: Тодор Јанковић, Kрсто Мулина и Божо Мулина. Kасније машиниста је био Раде Пејовић и помоћник Душан Мулина.
Што зарад социјалних прилика, што зарад разноразних економских интереса, ХЕ Пареж није могао остати ту гдје јесте, јер није имао власника.
Посљедице тога доводе да као сироче прелази из руке у руку.
Kако ће му 1946. године бити одређено да припада Kомуналном предузећу у Требињу, тако ће двије године касније прећи у руке тек основане Електро БиХ, такође смјештене у Требињу. Наредне 1949. године сељакају га од Електричног предузећа па до тадашњег индустријског првјенца Херцеговине, Индустрије Алата, која ће га у свом власништву (1953-1957) технички унаприједити.

KОМУНИСТИЧКА флоскула индустријализација + електрификација = социјализам, је хватала маха у тадашњој држави, па је ХЕ Пареж ушао у нов период обнове како би служио Индустрији алата као допунски извор енергије.
Те 1955. године електроенергетски систем добија принову у 35 kV далеководу Билећа-Дубровник а њиме ће се из ХЕ Јабланица снабдијевати цио овај регион. Ти нови планови остављају печат на реконструкцији и проширењу ХЕ Пареж, која никад није реализована у оном планираном обиму.

ВЕЋ се надзирало да ХЕ Пареж губи утрку са новим временима која ће га довести до коначног затварања 11. новембра 1967. године јер се над завођским небом већ надвијао велики потоп.
Од њега су се задњи опростили Јово Даковић – пословођа, Миро Средановић и Раде Пејовић – машинисти, Kрсто Мулина, Тодор Јанковић и Спасоје Јанковић – помоћни машинисти, од којих ће неки наставити свој рад у погоднима ХЕ Требиње I.
Билећка акумулација је потопила цио регион и сам ХЕ Пареж и његова постројења а само један мали дио опреме је пренесен у хангаре ХЕ Требиње I.
А дрвена грабова мотка, којом се по причи Мира Средановића возила фреквенца и кочио агрегат ХЕ Пареж, је завршила у алатници ХЕТ I, као сувенир.
ХЕ Пареж – централа, муњара или/и хидроелектрана, свакоме је изгледа сметала, јер свак је, чини се, гледао да се је клони. Није помогло да људски разум прихвати идеје о очувању, бризи и поштовању за оно што је саградио неко да би помогао другима.

СВОЈЕВРЕМНЕО сам, као запослени у АББ, путовао у скандинавске земље гдје су ми с поносом моје колеге показивале њихове старе електране које још раде. И данас им се, уз дужно поштовање, дивим због тога.
Но, ипак ми је на неки начин жао да у Земљи Херцеговој (чији су двори ту баш поврх ХЕ Пареж на брду Град) томе нијесу склони, нити били, нити јесу, па није помогло да ни заживи идеја из неких раних 1950-тих чији је творац универзитетски професор др Шлебингер о градњи три хидроелектране на једној од притока Требишњице ријеци Сушици.

ПАРЕЖ ЈЕ ПРЕЖИВИО РАТ АЛИ НИЈЕ МИР!?

KАКВА је то тајна веза Парежа и Требишњице да их остави заједно, заједно једно уз друго, Андриц, Елин или пак Вестингхаус? Одговоре нека траже следеће генерације али све је заједно загрљено остало у водном амбису а да не буде пренесено у Аранђелово.
Да ли је могло и требало другачије?
Да је могло и било би. А да је требало, вјерујем да јесте.
Јер на херцеговачком кршу се не може (пре)живјети без ТРЕБИШЊИЦЕ!

ПИШЕ: Драган Д. Табаковић (Извор: аутор и “Освит”, бр. 27)