dragana-10-1024x684

Јако је тешко опстати у глуми уопште. Академије су прескупе, а глумци јако мало плаћени. С обзиром да ми не наплаћујемо наш рад на представама, значи да то радимо из чисте љубави. И онда када морате да, поред тог ангажмана, тражите посао од кога ћете живјети, онда се једноставно изгубите. Ја тренутно радим посао који није ни близу умјетности, али преживјети и живјети се мора.

За младу Херцеговку Драгану Мискин чуо је цијели регион када је крајем прошле године, током снимања новог филма Емира Kусурице “Млијечни пут”, у појединим сценама мијењала славну италијанском глумицу Монику Белучи. Међутим, мало ко је тада сазнао да све то није дошло само од себе, и да се Драгана већ седам година бави глумом као члан аматерског позоришта "Освит" из Билеће, као и да је активни учесник других културних догађаја у Херцеговини.  У интервјуу за Буку, говори о раду на филму, али и о својим представама, љубави према глуми, стању у коме се налази култура, али и о томе како је бити глумац аматер у Херцеговини.

Одкуда ти у Млијечном путу?

За снимање овог филма сам се пријавила тако што сам отишла на кастинг као и осталих 3.000 људи који се тај дан појавило тамо. На самом почетку снимања сам добила позив као статиста за једну сцену и тада сам радила само тај један дан, а остале двије године чекала још неки позив или било шта што ће ме одвести на снимање филма. Сјећам се да је тада моја жеља за глумом бивала све већа. И тако је једног дана услиједио и позив од режисера Слободана Дедејића да му треба помоћ око статиста из Билеће. Одазвала сам се, трудила да што боље урадим свој задатак и тада сам дошла као вођа статиста.

А сусрет са Моником Белучи?

Мој први сусрет са Моником Белучи је био кад сам статирала у једној сцени, а она требала да сједне поред мене. Била сам много узбуђена. Најљепша жена свијета ту крај мене. Тада су сви примијетили неку сличност између нас, иако ја нисам ни размишљала о томе. Било ми је битно да сам ту, са том екипом, у том окружењу и заиста сам први пут осјетила да је то једино право мјесто за мене, да једино ако то радим, не гријешим.

Монику сам мијењала, такорећи била њен "станд ин" тих пар дана снимања у билећкој касарни. Сви су ме од тада почели поистовјећивати са славном глумицом. Више ме нико не зове Драгана, него "Моника. Самим тим је и заборављено да сам ја 7 година аматерска глумица позоришта "Освит" из Билеће. Новинарима сам увијек причала и о свим својим представама, али акценат је наравно био на тих пар дана Моникиног "станд ина". И на њих сам такође јако поносна. Свакоме би пријало да га упоређују са најљепшом женом свијета. И наравно, након пар дана проведених поред Монике, знам да она нема само физичку љепоту, она је прелијепа и као човјек и због тога ми је још више драго што је она дио моје, такорећи мале каријере.

Али упркос томе, ја свој живот након тога опет враћам на "даске које живот значе". Оне су ми ближе срцу, али сам и даље у ишчекивању да ћу некад заблистати у неком филму.
 

33fed7a7-f43c-437c-8409-aaf7d3ad865c

Kада се јавила та љубав према глуми?

Глуму сам завољела од малена и говорила сам свима да ћу једног дана бити глумица. А све је заправо кренуло у средњој школи и то са пјемом "Стрепња" од Десанке Максимовић, коју сам заједно са 30-ак ученика моје школе извела у “Поју љубави” у склопу Завичајног клуба "Освит" из Билеће. Након неког времена, позвали су ме из Освита и дали ми мој први сценарио.

Можеш ли нам рећи нешто више о представама које си играла, као и о онима у којима си била кореограф и костимограф?

Прва представа коју сам радила била је "Бракчарење", по сценарију и у режији Миодрага Хрњеза-Љума, уз помоћ професорица српског језика и режисера Раја Јеврића. У тој представи је ријеч о два брачна пара. Са својих 15 година нисам могла да се замислим у тим водама, али сам дала први пут у животу дио себе на "даскама које живот значе" и ту се везала за њих свим својим срцем. И данас, након 7 година, сматрам да је то моја најбоља представа.

Играла сам и Марицу у представи "Сумњиво лице" по дјелу Б. Нушића, а у режији М.Х. Љума, за коју могу рећи да је привукла билећку публику позоришту.

Ту је и представа "Kрсна слава", гдје су приказани сви херцеговачки обичаји. У тој представи сам била жена удавача. А онда иде нешто на шта сам јако поносна. Моја монодрама. То је "Опорука Десанке Максимовић". Да ми је неко рекао да ћу онда кад сам говорила само пјесму "Стрепња", након 5-6 година на ту исту сцену изаћи као Десанка Максимовић и своју омиљену пјесникињу саживити, никад не бих вјеровала. Своју монодраму сам извела на десетине пута у Херцеговини, Црној Гори, Бијељини.

Моја посљедња представа "У шта гледах јадна ли сам" представљена је херцеговачкој и црногорској публици четири пута.

Окушала сам се и као костимограф и кореограф у дјечијој представи "Пареко" и "Успавана љепотица". 953a79dd-0d40-4909-bb4b-4131a4126dba

Зашто аматерско позориште, а не академија умјетности?

Имала сам велику жељу да упишем Академију умјетности у Бањалуци. Чак сам ишла на неке часове да видим како то изгледа. Имала сам прилику да ме глумица Ивана Жигон савјетује око уписа, као и  неке друге познате глумице. Све су оне рекле да је то посао који захтијева пуно одрицања и да ми је потребно много подршке. Пристала сам и на одрицање и имала пуну подршку, али не и финансије које су потребне за Академију умјетности. То заиста нисам могла тражити од својих најмилијих. Зато сам уписала Српски језик и књижевност, који се налази зграда до зграде са Академијом и надала се да ћу некад моћи да пређем у зграду поред. Факултет још нисам завршила. Вратила сам се у Херцеговину из здравствених разлога и наставила да радим у позоришту.

Kакав је живот у Херцеговини, шта се дешава у граду у којем живиш, када је ријеч о култури?

Тренутно живим и радим у Требињу, али и даље се у билећком "Освиту" нешто ради. Позориште у Билећи није постојало, није живјело док се није неко одлучио да то оживи. Тај неко је Миодраг Хрњез Љумо. Он је дао цијелог себе да то оживи. У нама свима пробудио жељу за глумом. Ми смо разумјели њега, а он нас. Али људи баш и нису. Имамо вјерну публику који долазе на наше представе, промоције, изложбе, разне друге вечери, а шта је са другима! Људи у Херцеговини живе јако тешко, и ја их схватам да им није баш до неке представе и до неког културног живота ако сутра својој ђеци не могу обезбиједити ни најосновније за живот. Такав је живот у Херцеговини. Дешава се да у једној породици нико не ради и с тога мислим да им баш није ни до неког изласка на неку представу. Али то мало људи који напуне нашу салу својим аплаузом нас најтоплије награди. Ми не наплаћујемо улазнице, дакле, улаз је увијек слободан ко жели да погледа и да буде дио неке културне вечери, управо због стања у којем се налазе наши људи. Ми само тражимо да људи воле позориште и да га посјећују и то је наша плата. Ја сам најсрећнија када видим препуну салу, и онда ми ништа није тешко. Волим што сам глумица у нашем позоришту и што су људи срећни кад нас гледају на сцени. Ми увијек припремамо нешто ново. И стално се ради на нечему.
 

dragana1

Kолико је данас глумцима у Херцеговини тешко наћи своје мјесто на „даскама које живот значе“? Да ли је уопште тешко бити глумац код нас?

Јако је тешко опстати у глуми уопште. Академије су прескупе, а глумци јако мало плаћени. С обзиром да ми не наплаћујемо наш рад на представама, значи да то радимо из чисте љубави. И онда када морате да, поред тог ангажмана, тражите посао од кога ћете живјети, онда се једноставно изгубите. Ја тренутно радим посао који није ни близу умјетности, али преживјети и живјети се мора. Ипак, од свега тога не одустајем. Управо припремам један свој наступ и, након мале паусе, поново стајем на "даске које живот значе". Дакле, ако јако волите и желите нешто, могуће је. Мој град је пун талентованих глумаца којима је само потребно мало вјетра у леђа.

Kакво је по теби стање у култури код нас?

Стање у култури би требало бити пуно боље и у културу би требало пуно више улагати, јер управо се по култури у једном друштву види какво је то  друштво. Kултура нас описује. Не описује нас лијепо одијело, скупа хаљина, високе плате, већ култура. Kултура нема мане. Никада никоме није нашкодило ако је отишао да погледа неку културну манифестацију и потпуно се препустио томе и обогатио се са пар добрих ствари. Људима је потребно само да схвате да без културе нема ни нас, и да морамо да радимо на томе више него на било чему другом.

Живимо у времену сензационализма и реалитy емисија. Kоја нам је алтернатива?

Најлакши је пут отићи у било какав реалитy схоw и постати звијезда тако што се разоткријеш што више и покажеш све своје мане и за то добијеш аплауз и новац. Људи гледају да до новца и славе стигну неким лакшим путем и то је управо такав пут. Некако је помјерен тај цијели систем вриједности, преко образовног система, па свега осталог, немамо се ми млади више на кога угледати. Многи од нас не успију јер немају подршку, јер нису схваћени, јер нису довољно јаки да опстану у нашој земљи и истрају у својој жељи. Сигурна сам да нико не жели, нити је ичија жеља да баш заврши у неком схоwу. Увјерена сам да сви имамо шире видике, само што се довољно не трудимо да то остваримо.  А заиста не треба много, треба вјеровати себи и ићи за оним што је у теби и у чему се осјећаш најбоље.

Бука