ХЕРЦЕГОВАЧКА ПАТА: Шкундрићи чувају први требињски Кувар

Године 2004. у априлском броју, дугогодишњи уредник „Гласа Treбиња“ Неђо Марић је, опраштајући се од угледног Требињца и сталног сарадника Душана Шкундрића, написао текст под називом „КУВАР 1912.“

Душан Шкундрић био је засигурно један од највећих требињских колекционара, а Кувар који се брижљиво и дан данас чува у његовој породици представља доказ да је Херцеговина имала адекватну ривалку Спасенији Пати Марковић.

За оне који не знају, ако уопште има таквих, Спасенија Пата Марковић написала је „Велики народни кувар“, који је доживио чак двадесет издања. Генерације у свим крајевима Југославије одрастале су уз њега. Тумачењем „Патиног кувара“ Славонци су савијали сарму у раштану, Херцеговци се одважили да пробају куглоф, Македонци сазнали за ћуретину с млинцима и тако у круг. Ако је Пата „рекла“ шипка ваниле, стављала се шипка ваниле. Без поговора.

Скоро у исто вријеме, у Требињу је штампан „Велики српски кувар“ ауторке Зорке Бабић рођене Митровић. Прво издање свјетлост дана је угледало у „Народној штампарији Јевте Дучића и друга“ 1912. године у нашем граду, а друго у „Штампарији Трифка Дудића“ 1923. године у Мостару.

Читајући текст Неђа Марића, заинтересовао ме је лик Зорке Бабић рођене Митровић, која се на неким мјестима потписивала и као Зорка Ј. Бабић.

Ко је била жена која је почетком 20. вијека куварским рецептимa крчила пут ка еманципацији Херцеговки? Безуспјешно трагање пробала сам зауставити молбом упућеној Станислави-Сташи Иванковић, кћерки покојног Душана Шкундрића, да ми још једном покаже Кувар. Заједно смо га прелистале.

Верзија која је у власништву њене породице, што и стоји у „Гласу Требиња“ број 922 има: „581 страницу, непагиниран садржај и исправке, као и шест рекламних страница. Неке странице су оштећене, на некима недостају краћи фрагменти текста, а могуће је да су неке странице нестале приликом коричења (или нису дочекале коричење). Ипак највећи дио књиге је у добром стању и потпуно је читљив. Корице нису оригиналне. Вјероватно су рад неког требињског књиговесца“.

Станислава Сташа Иванковић потврђује ријечи свог покојног оца да је кувар припадао Ружици Шкундрић, а то доказује и натпис на првој страни. Мастиљава слова смеђе боје и име Ружица Шкундрић, која очигледно Кувар поклања својој снахи. „Драгој снаји Станислави – Ружица“, пише плавим мастилом између натписа „ВЕЛИКИ СРПСКИ КУВАР“ и „НАКОН ДУГЕ УПОТРЕБЕ И КУШАЊА РЕЦЕПАТА“.

На првој страници и даље је јасно видљив правоугаони печат са засјеченим ивицама књижаре Стева М. Грковића у Требињу. Поред печата пише да је „издање пишчево“, а испод њега стоји оштећена двобојна етикета (подлога тамноцрвена, слова и оквирна линија жута) мостарске књижарнице Трифка… (презиме оштећено, али треба да стоји Дудића; прим. аут.)

Врло детаљно, као да је, а вјероватно и јесте, јер је на насловној страни и написала „након дуге употребе и кушања рецепата“, сваки рецепт више пута испробала, Зорка Бабић даје упутства за справљање традиционалних херцеговачких јела, али и аустријских, чешких, руских, далматинских… Оно што упада у очи је да се ауторка изражава искључиво у декаграмима („20 дека брашна“, прим.аут.).

Примијетио је и Марић да се у Кувару налазе рецепти за млијечни хљеб, гурабије, цицвару, попару, урмашице с кајмаком, киселим млијеком, вином… Ту је и цариградски рахат-локум, па кобасица од рахат-локума, јеж пудинг, пудинг од кафе, торта од рогача…, али и јела чудног назива као што су ваздушна пита, женски каприц, владичин колач.

С посебном пажњом Зорка савјетује домаћице како да направе слатко од трешања бјелица, зелених смокава, диња… те да своје укућане обрадују специјалитетима попут сира од јабуке, чаја од кукуруза, ракије од руже…

Заиста импресивно дјелује податак да је једна жена 1912. године имала сакупљено 199 врста само торти и око 40 врста сладоледа.

На самом крају Кувара је рекламни простор. Њему Неђо Марић посвећује посебну пажњу јер много говори о том времену. Стога тај дио у потпуности цитирам:

„Удружена гвожђарска радња Докић, Билић и Пешко подсјећа на велико стовариште од портланд и роман цемента. Ту је и складиште од свијух врсти лакова и боја, велики избор од емаилираног и алуминум посуђа и кухински потребити ствар. У Кувару се представља и босанско стовариште перја и завод за чишћење перја са парним стројем Клементине Каспарек у Сарајеву. Штампана је и реклама прве српске творнице искључиво свих српских црквених ствари, пјевачких, соколских и свих других друштвених застава и барјака (свете иконе, историјске слике, одежде, кумовске траке, ексере спомен клинце). Браћа Финци нуде комплетне спаваће, визитне, једаће и господске собе, јамче солидну израдбу и умјерену цијену, цијенике дају бадава и франко. Браћа Додер из Мостара нуде златни накит и разне врсте сатова. Мостарац Трифко Дудић нуди српску и страну литературу, хартију, прибор за писање, цртање, фотографирање и писаће машине, велики избор соколских и историчких дописница, лагер свих врста значака, пафта, соколских торби израђује штамбиље од каучука и месинга, ради као штампар и књиговезац, а бави се и претплатом на све листове и савремене часописе. Ту је и реклама „сафуна“ Кежић и син, реклама франковог додатка за кафу, али и пространа реклама Српске банке у Мостару, која има акциони капитал од 1 милион круна (основана 1903.) прима новац на приплод, есконтује и реесконтује мјенице, даје зајмове по текућем рачуну (конто корент), купује и продаје сваковрстне папире од вриједности, девизе, ковани новац, прима на чување златан  и сребрен накит, драго камење, вриједоносне папире, полице осигурања, разне списе – ове касе које се уз умјерене цијене издају под кирију, смјештене су у трезору сазиданом на најмодернији начин из бетона и жељеза“.

Док Сташа и ја затварамо и посљедњу страницу Кувара, у мени тиња нада да ћу пронаћи нешто о ауторки овог, за Херцеговину с почетка 20. вијека, необичног и вриједног издања.

Читам, истражујем, распитујем се… под руку ми долази прво часопис „Босанска вила“ од 30.6.1912. године гдје се између осталог наводи: „Велики Српски Кувар. Већ је у штампи Велики Српски Кувар, који је средила Зорка Бабић, рођена Митровић. Изнијеће 30 штампаних табака на финој хартији. У њему има 2.500 рецепата разних јела. Ту је босанска и србијанска кухиња. Цијена је фино увезаном 5 К“.

Даље трагање ме доводи до књиге „Монографија Босанског Шамца (од најранијих времена до 1945. године)“, које је изашло у Шамцу 2011. године. Аутор Никша Незировић, у више наврата, помиње име Зорке Бабић рођене Митровић илити Зоре Ј. Бабић (Слово „Ј“ је додавала не по оцу како је то увријежено већ по супругу Јову Бабићу, прим. аут.).

У истој Монографији проналазим податак да је породица Бабић живјела и у Градачцу и Босанском Шамцу. Наиме, угледни трговац Јован Бабић из Градачца је своје синове слао у Шамац да тргују, јер је то било живо извозно-увозно мјесто, да би се на крају и он сам преселио у Шамац.

„Јован и Милена Бабић су имали:

*сина Јову ожењеног са Зорком Митровић (њена сестра удата за Божу Поповића, а Зорка је аутор оног кувара о чему смо већ писали),

*сина Ристу оженио Ану Ћесаровић (њихова кћер Милица је удата за др Јевту Дедијера 1910. године са којим има дјецу: Стевана (1911-2004), Владимира (1914-1990) и Боривоја),

*кћер Дару удату за Кратохвила (њихов син је Јован Кратохвил академски вајар у Београду),

*сина Константина школског друга Гаврила Принципа (учествовао у свим биткама 1914-1918. године и погинуо као 18. годишњи поручник српске војске од стране Бугара),

*сина Александра (1879-1936. љекар, хирург у Сарајеву. Посланик Босанског сабора и пријатељ Петра Кочића, Шантића и др Лазе Димитријевића),

*сина Николу (отишао са 17 година и никада се за њега више није чуло),

*сина Стевана оженио Зорку рођену Писаревић (њихове кћери:  Јевросима „Цица“ (на Сорбони студирала филозофију и модерни француски. Због несрећне љубави дигла руку на себе. Милица (костимограф, прво супруга адвоката Ненада Јовановића из Тузле, а затим и супруга нобеловца Иве Андрића). Данка (супруга потпоручника краљевске војске Павла са којим има кћер Милицу и сина Бориса. Милица је филолог, театролог, балетски критичар и савјетник Савезног секретаријата за информисање у Београду. Борис живи у Загребу, има сина Павла који је познати млади виолончелиста).

У породици су, као што наводим биле двије Зорке Бабић. Обје снахе. Прва је „наша“ Зорка Митровић, аутор Кувара и супруга Јова Бабића, а друга је Зорка Писаревић, супруга Стевана Бабића. Обје Зорке биле су жене напредних схватања за Босну с почетка 20. вијека.

Такође, можемо примијетити да је Зорка Бабић рођена Митровић, била стрина Милице Бабић супруге писца Ива Андрића и Милице Бабић супруге Јефта Дедијера.

Сви чланови породице Бабић били су врло угледни и образовани. Школовали се и градили каријере широм Европе. О Зоркиним Митровићима података немамо. Само пар редака о њеној сестри Савки и сестрични Даници.

На 190. страници поменуте Монографије, у одјељку „Ристићи“, аутор помиње породицу Ристић као стару и богату породицу шамачког краја. По њему извјесни Илија и Анђелка у браку су изродили осморо дјеце, а најстарији син Чедомир (1886-1944.) трговац ожењен је Даницом Поповић (1900.) из Градачца кћерком Божа Поповића и Савке рођене Митровић. Дакле, сестричином Зорке Бабић. Чеда су усташе убиле као жртву фашистичког терора 1. 12. 1944. године на ријеци Сави. Његово име се налази на споменику у данашњем парку у овој општини, али и у „Великом српском кувару“ у IV издању Штампарије Трифка Дудића из Мостара 1923. године. На 609. страници налази се „Зет Чедина торта“ у знак сјећања на рано преминулог зета. Зоркина сестрична Даница је тај кувар продавала по свим виђенијим кућама Шамца.

Да је Зорка Бабић била напредна у мисли и дјелу говори ми натпис о оснивању „Добротворне задруге Српкиња“ у Босанском Шамцу, а који налазим у „Босанској вили“ из 1905. године:

„Основна намјена ове организације је приређивање јавних предавања,сијела и других сличних забава и састанка у поучној, моралној и просвјетној намјери. Наравно и приређивање јавних изложби женских ручних радова и подстицање радиности и штедљивости на дому и друштву. Ова задруга је у плану имала отварање добро уређеног дјечијег обданишта и основне женске стручне школе, што је обоје учињено од стране ове установе. Ова организација је поставила правила рада ове женске организације Земаљској влади за Босне и Херцеговине. Основни мото је био старање да сиромашне Српкиње добију поштену зараду за своје ручне радове и да се за то нађу купци. Тако би се помогло сиромашним и обољелим Српкињама да не дођу у ситуацију да просе на улици. У националној библиотеци Србије у Београду налази се један примјерак тих ‘Правила Добротворне задруге Српкиња’ у Босанском Шамцу 1910. године. Правила су штампана на 17 страница. Ова задруга је стипендирала средњошколце, хранила сиромашне, а за вријеме Балканских ратова њене чланице су шиле рубље за рањенике. Једна од чланица друштва је Зорка Ј. Бабић“.

О члановима ове угледне трговачке породице, понаособ се могу написати бројне приче. Међутим, о самој ауторки Зорки Бабић рођеној Митровић ауторки првог, а можда и јединог требињског кувара, нисам успјела наћи више података. Нажалост. Негдје пише да је рођена у Мостару, а негдје у Требињу. Херцеговка је сигурно, а од којих Митровића је поријеклом, до даљњег остаје непознато. Бар мени. Ако неко од вас има више података, са нестрпљењем очекујем писмо редакцији.

Штампарија у Требињу

У књизи „Штампарије у БиХ од 1529. до 1951.“ пише: „За вријеме Аустрије у Требињу радила је ‘Штампарија Јевте Дучића и друга’. Штампарија је била омањег капацитета. Штампала је већином разне канцелариске формуларе и тисканице. Од књига штампала је ‘Велики српски кувар’ од Зорке Бабић-Митровић. Године 1913. престала је да ради. Послије Првог свјетског рата продана је и пренесена је у Сарајево гдје је прорадила 1920. године под именом ‘Радничка штампарија Јована Шмитрана и друга’. Затим је промијенила име у Радничка штампарија ‘Звоно­’ па у Штампарија ‘Петра Гаковића’“.

Први кувари код Срба

„Први српски кувар“ саставио је и штампао јеромонах Јеротеј Драгановић у манастиру Крушедол, на Петровдан 1855. године. У Новом Саду је из штампе 1877. године изашла „Стара и нова куина“ Катарине Поповић Миџине, а у Великом Бечкереку 1914. штампан је „Кувар заборављених јела“. Куварске књиге које су се на српском језику појавиле у другој половини XIX вијека заправо су преведени њемачки и мађарски кувари. Најстарији кувар Јеротија Драгановића преведен је са славеносербског заједно са свим архаизмима. Ту се појављују старе мјере: лот (17,5 g), олба (0,7 l), фунта (560 g), сатлик (280 g), а од „Старе и нове куине“ почињу да се биљеже нове мјере, с тим што се све буквално множи, без заокруживања. Рецимо: ако нешто тежи три лота, пише да би требало узети 52,5 грама.

Рецепт из Зоркиног кувара – Београдска торта

„Умути добро 13 жуманаца са 271/2 дека шећера; к томе додај 27 дека с љуском самљевених бадема, 13 1/2  дека резаног на ситно ушећереног јужног воћа, 31/2 деке ситно резаног цитроната, 1 комад рибане чоколаде, 2 кашике брашна, снијег од 10 бјеланаца. Све лагано измијешај, саспи у подмазану модлу и пеци на бољој ватри. Кад се испече и охлади прели са остаклицом (преливом) од ликера“.

Јелена Ковачевић/Глас Требиња