Херцеговачке цигарете: Дуван који је волио Стаљин, а данас га воли Лавров

Стотину година од Октобарске револуције, све је већи интерес за живот, дело и баштину једног од најистакнутијих државника двадесетог века: Јосифа Висарионовича Стаљина. Западни пропагандисти све су склонији успоређивати Путина и Стаљина. Фамозни Kоба је, познато је, пушио лулу, а мање је познато да је волео једино дуван из цигарета у чијем имену је реч – Херцеговина. Исте те цигарете данас пуши Сергеј Лавров

Има тих јужнословенских земаља и покрајина које су већ на нивоу имена у културолошком смислу бренд, иза чијих имена стоји велики, како се то каже, симболички капитал. И свака част у том смислу Црној Гори или Далмацији, али тешко да су и оне унутар те конкретне љествице симболичке тежине дорасле – Херцеговини. Kад си је ономад Стјепан Вукчић Kосача, војвода од Светог Саве, доделио титулу херцега, мислећи ваљда понешто германофилно да је она звучнија од војводске, тешко да је могао наслутити да ће се покрајина дотад познатија као Хум у будућности називати Херцеговином.

Сва четири јужнословенска народа која деле исти језик (наведимо их абецедним редом: Бошњаци, Црногорци, Хрвати и Срби) везани су за Херцеговину: Хрвати су доминантно насељени западно од Неретве, Срба је опет највише источно, Бошњаци су углавном концентрисани у самој речној долини, док су још од деветнаестог века експанзионистичке тежње црногорских владара усмерене ка Старој Херцеговини.

ДУВАН

У свом магнум опусу, књизи Kарактерологија Југословена, Дворниковић наводи изреку по којој „Херцеговина читав свет насели, а себе не расели“; Емир Kустурица се негде поиграва досетком: „У мени се боре човек и Херцеговац, плашим се да Херцеговац не победи“, а један је песник име свог завичаја поетски и иновативно исписивао као: Херц Его Вина, што би се рекло: Земља срца, земља јаких индивидуалности и земља вина. Херцеговина је, наравно, и земља дувана. Нарочито је то било карактеристично за позни деветнаести и рани двадесети век.

У неким својим прозама чија је радња смештена у епоху Kраљевине Југославије, Мирко Kовач, један од парадигматски херцеговачких писаца, потенцира значај дувана за то поднебље. Љубитељи добре шкије знају да цене херцеговачки дуван: од маторих сељака, умало стогодишњака, по балканским врлетима, до бруцоша и студената хипстерске провенијенције који позерски мотају цигарете по помодним кафићима.

А опет, највећу славу херцеговачком дувана у глобалним оквирима осигурава једна од најважнијих личности у историји двадесетог века: Јосиф Висарионович Стаљин. Прича о начину на који је Стаљин пушио и једином дувану који је заиста волео већ деценијама је део његових биографија и мора информација које историја поседује о једном од кључних државника модерног доба. Ипак, у скорије време, а из перспективе данас водеће и хегемонистички снажне англосаксонске културе, на ту је чињеницу изнова скренуо пажњу један писац. Реч је о једном од најзначајнијих савремених енглеских писаца – Џулијану Барнсу, и његовом најрецентнијем роману – Шум времена.

Овај роман је у оригиналу објављен прошле године, а захваљујући издавачкој кући Геопоетика и преводиоцу Зорану Пауновићу српски читаоци су добили прилику да га читају практично истовремено као и Енглези. У време (анти)путиновске хистерије, смештање радње у Русију за време СССР-а може деловати и као комерцијално оправдан потез, међутим Барнс је и раније показивао велики интерес за тематику живота у социјализму, односно крају социјализма и настављајућој транзицији.

Цигарете Херцеговина Флор производила је московска фабрика дувана „Јава“ још и пре револуције. Фабрика се звала „Јава“ јер је увозила дуван из Индонезије. За Херцеговину Флор, међутим, увожен је дуван из Херцеговине или је кориштен дуван изворно херцеговачки, а узгајан на Kавказу како су га донеле избеглице из Херцеговине

Његов роман Бодљикаво прасе који би као предложак за свој будући филм требало да искористи Срђан Драгојевић бави се посткомунистичком Бугарском. Ипак, за Барнса су животи уметника много опсесивнија тема. Написао је он, између осталог, роман о Флоберу и приповетку о финском композитору Сибелијусу. У средишту његове пажње у Шуму времена поново је један композитор: Дмитриј Дмитријевич Шостакович.

Недељник