Херцеговачко благо у студентском пакету: ЗА ДУШУ САРМА, ДРУШТВУ ТРЕБИЊСКИ ШИПЦИ

Напекла мама три тепсије колача. За своју дјецу, студенте у Београду. Сваком дјетету, ону врсту коју највише воли. Док их предано слаже у пластичне кутије, дође тата и пође руком по слаткиш. Мама се „зблану“ – „Остави! То је за дјецу!“ А тата, ко тата, поуздано знамо није имао лошу намјеру, шта ће човјек, замирисала кућа, на то ће „Е, благо дјеци!“ Те за колач, опет „извиси“.

Наслага она у картонску кутију и свега осталог. До врха! Таман да је „запечати“ и крене на станицу, бану у кухињу баба. „А мој сине, де метни им још нешто, има простора“. „Гдје га видје мајко? Падох више! Журим на станицу“ – рече кћерка усплахирено. Не да се баба смести. „Ево ту, поред сока од вишања. Метни им ови један парадајз из баште, може стати, греота да пропада“. Узе мајка парадајз и рече – „Њих је баба троје, свако на другој адреси, шта ће с једним парадајзом?! Али „де“, метнућу га!“

Ово је само једна, у низу, анегдота на коју смо наишли причајући са мамама, те садашњим и бившим студентима, којима су, пакети са храном жељно ишчекивана посластица. Како и не би били, кад представљају прави празник за непце, очи, али и душу.

Присјећајући се тог времена, неки, данас већ и запослени људи, причају да им је највише пакета стизало у прве двије године студија. Касније су, додају у шали, родитељи слали мање количине – „тек да нешто поједемо кашиком“.

Причају да су се нарочито радовали крсној слави. Е тада би цијели студентски дом чекао да стигне пакет. „Јадни студент није ушао у дом, ни распаковао пакет, а ми смо већ појели до пола“, додају кроз смијех.

Уз, незаобилазно сарму, памте се и поховане шницле, грашак, пасуљ, те наравно херцеговачки пршут, кајмак, сланина, сир и колачи. „Добро се јело, кад се сад мало присјетимо“, додају у шали, а онда се згледасмо и помислисмо исто, није лоше било бити студент!

А како је било студирати и живјети у Београду, од Требиња удаљеном километрима, кад кући можете доћи свега два до три пута годишње, прилично се сјећа Весна Брковић. Данас дипломирани просторни планер, супруга и мајка двоје дјеце, четири године живота провела је у Београду на Природно математичком, сада Географском факултету.

„Живјела сам и приватно и у студентском дому. Београд је далеко па сам у Требиње долазила само за празнике. Недостајало је домаће здраве хране, коју би редовно надомјестили пакети. Хранила сам се повремено и у мензи. Нисам жељела маму много да малтретирам, знала сам понешто и сама да спремим“, прича Весна.

Али, кад би пакет стигао, уз широк осмијех наставља, одушевљењу није било краја!

„Кад данас гледам на то, чини ми се, није то била само жеља за храном, него више носталгија за кућом и породицом. Сам осјећај кад отвориш пакет, мирише на дом! Жељно ишчекујеш на аутобуској. Онда кад га преузмеш, отвориш и прво ти треба времена док разгледаш шта је све у њему. Са цимеркама обавим селекцију намирница! Највише сам се радовала слаткишима. Мама би правила слатке кифлице са шећером у праху, оне старинске! Било је и меса, пита, обавезно сарма у нашем раштану, воће, нарочито шипци, домаћи из баште. Једном приликом, кад сам већ била у дому, стиже пакет. Унутра, пуна кеса шипака. Окупили смо тад, сјећам се, цијело друштво на требињске шипке!“

Пошто је на првој години студија живјела са двије другарице, садашњом кумом и још једном из Требиња, Весна памти да су се у једном моменту њихове маме удружиле и заједно спремале и паковале храну за послати.

„Тада би се живјело царски, уз три пакета сваког мјесеца! Кад би храна стигла, било би свега, од сарме до колача. Говориле бисмо, ево нама славе! Редовно бисмо онда позвале другове из дјетињства, такође студенте у Београду, да све подијелимо. А знали су и они нас да изненаде пакетом, посебно пред крај мјесеца. Рекли бисмо тад, благословене биле наше маме!“

Весна се сјећа да, колико год богат пакет био, увијек „крцат“ до врха, брзо би се испразнио. А осим хране, знало би се наћи и новца, и то увијек негдје добро прикривеног.

„Родитељи би, након што утврде да смо преузели пакет, имали сљедеће смјернице. Рекли би „Тамо код тегле џема има пара, јеси ли нашла?“ Па ја онда тражи, сви прискоче, док не нађемо. Али најзанимљивије је било, како би маме настојале да у пакету случајно не остане празан ни милиметар простора. Шупљине су биле попуњене свим и свачим: орасима, бадемима, кивијем, луком, чесном, љешницима…. обавезно би нам стигао и фртаљ ракије, да се нађе за скидање температуре. Дешавало се да нам неко од друштва то и попије. Шта да се ради, требало је понекад и душу загријати“.

Пакети су стизали, памти Весна, а потврђују и тренутни студенти, некад спаковани у путне торбе, а некад „баш прави пакети“. Све затегнуто, чврсто запаковано дебелим смеђим селотејпом. Поврх свега, завезан канапом! „Док отвориш, добро да се презнојиш!“

Интересaнтним издваја и како су маме, у почетку, храну паковале у фине здјеле. Међутим, како њихову  молбу да пластику врате, никад нису уважиле, маме су брзо схватиле да и оне „коња за трку имају“.

„Храну су почеле да шаљу у кутијама, на примјер од сладоледа, еурокрема и слично. Е сад, ми видимо здјелу еурокрема и обрадујемо се! Краткотрајно. Унутра нешто сасвим друго. Ко нам је крив, не биле вратити здјеле!“

Нису ни маме мање духовите. Једна рече да јој је подрум пун пластике, толико, да би амбалажу могла и да извози. Дјеци пакете са храном шаље свако 15 дана. Од зелени из баште до куваних јела, од којих је сарма број један. Да се без сарме у раштану из Херцеговине не може, било да дјеца студирају у Београду, Бањалуци, Новом Саду, Фочи или као прије 30 и више година у Сарајеву, ова намирница има примат над осталим. Ово нам потврђује мама, којој је сарма стизала у сарајевски студентски дом, а коју она сада шаље кћерки на студије у Београд. Упоредо јој спрема, каже, и оно што је њој  њена мајка: пршут, копсицу од овце, домаће кобасице, џем од кајсија и сок од вишања из властитог воћњака, суве колаче, међу којима предњаче шапе. Пуне се пакети и кајмаком и, наравно, сиром „шкрипавцем“. На листи су и домаћи џемови, сокови, те традиционално, требињска лозовача ракија.

Уз све покушаје, нису жељеле да стану пред наш фото апарат, ни да их поменемо именом. На основу једног коментара, ту њихову жељу и разумијемо: „Мало ли је што годинама и у сред ноћи кувам, онда пакуј, па све носи на станицу, води рачуна коме ће који пакет стићи, свако на своју страну, још и да се сликам за новине! Е не могу Бога ми!“

Мамама праштамо и тражимо даље. Како изгледа те исте пакете допремити до крајњег одредишта, са нама су подијелили возачи аутобуса из Требиња, Борислав Чоловић и  Веселин Алексић.

Веселин Алексић и Борислав Чоловић

„Кад мајка донесе пакет обично каже „Немој ми, молим те, ништа на ово стављати. Ту су ми тегле, овдје здјеле, ма свега има унутра“…Морамо чувати ко највеће благо. Послије славе, сутрадан иде по 50 пакета! Једанпут ме чека човјек на станици. Поред њега пуна врећа кромпира. „Куда с тим?“ Он каже „Студенту, у Београд, може ли?“ „А чу може ли, ако је за студента, нек путује“. Е колико сам врећа кромпира претјерао, па то ни у шлепер не би стало“, смије се Алексић, који је до недавно возио аутобус за Београд.

Обојица кажу да скоро сваки дан неко донесе пакет са храном. Подједнако се шаљу за Београд и Нови Сад. У посљедње вријеме највише за Бањалуку.

„Најчешће је упаковано баш у пакетима, некад у путној торби. Ма то, у пакету, буде увезано толико добро, чини ми се и да испадне из аутобуса не би му се ништа десило“, шали се Алексић.

Чоловић препричава само неке од ситуација које су му се дешавале приликом „транспорта“ студентских пакета.

„Било је свега, од тога да ти цијелим путем мирише сарма, до просипања пасуља. Дешавало се и да студент закасни. Таман прилегнеш да одмориш, а они зову. Некад аутобус остане на сунцу, па им се све поквари. Или, дође студент на аутобуску станицу рано ујутру, подигне пакет, а он се под тежином распадне, пола остаде на перону. Туга ме ухвати, онај весели студент не зна шта да ради….А лијепо је кад их обрадујеш пакетима. Студенти су то, није ни њима лако“.

Обојица тврде да сви возачи аутобуса имају разумијевања кад је ријеч о студентима, те да најчешће не наплаћују пакете. Међутим, родитељи увијек плаћају, па макар и симболично, најчешће око 10 КМ. Такође, наглашавају, да су им најбољи путници, управо студенти.

„Они никад ништа не траже, не зановијетају, њима је све потаман. Најсимпатичније је кад нас у граду поздрављају! Све нека дјеца, појма немамо ко су! Касније се сјетимо, па то су наши студенти! Буде нам онда криво што им се не јависмо. Временом постанемо пријатељи с њима“, кажу Чоловић и Алексић.

Ако смо добро схватили, без сарме у раштану, кајмака, шипака, сира, о сувом месу да не говоримо, студентски пакет нема смисла ни слати. Истина, поклону се у зубе не гледа, па је зато, ваљда, сваком његов најдражи. Како и не би био, кад је препун исконског требињског блага.

Може бити, да је управо сад, негдје, на неком перону, неко бескрајно срећан!

„Замирисало ме је!“

Од бројних догодовштина „гладног“ студента, Весна препричава још једну. „Пакет нам већ давно поједен. Пошла цимерка да купи хљеб. Напомињем, био нам је неопходан! На располагању нам свега неколико евра. Враћа се, сретна, са куленом у руци. „А гдје је хљеб?“ Она, сва озарена – „Замирисао ме кулен!“ Други пут, оде она поново, и донесе индијанере. Ми опет немамо хљеба, а она ће: „Али, замирисало ме је!“

Сир из мјешине – може, ал’ добро запакован

Возити пакете са храном није проблем, увјерава нас Веселин Алексић. Ипак, додаје, да није комично, било би „трауматично!“ – „Ма све је лако возити, и кад се проспе, очистићемо. Али сир из мјешине! То је стварно катастрофа! Цијели аутобус се осјети. Нико жив не оста! Али, опет, жао ми вратити, шаљу људи дјеци. Након неколико „тура“, анализирао сам како га запаковати да „без посљедица“ по чуло мириса издржимо 12 сати, и ја и путници. Разрадио сам систем. Врећа од брашна. И то добро стегнута!“

Маја Бегенишић/Глас Требиња