У Змај Јовиној улици бр. 5, на првом спрату увијек променада. Највише их је, у једном тренутку, било тринаесторо. „Од свакле“, рече тета Рада. А кад би све сабрала, готово да није било дана да неко ту није ноћивао. Од студената, људи који су дошли на лијечење, оних који путују за иностранство...

„Ма снађеш се, ако ништа на поду. Е, а кад смо прешли у већи стан, патоса колико хоћеш! Лези овдје, ондје, неко у собама, неко у дневном, а можеш и на под. Битно да се има кров над главом“...

 

Судбину нам понекад, иако не желимо да вјерујемо, могу одредити и имена која носимо. Тако ми се, бар, учинило док сам разговарала са брачним паром Радојком и Спасом Боро. Радост и Спас.

У браку су 43 године. Имају двоје дјеце и двоје унучића. Обоје поријеклом из Поповог поља. Радојка из села Чаваш, од Мичета, Спасо из Струјића. Упознали су се тек у Београду, седамдесетих година прошлог вијека. Осим имена, симболична је и њихова животна прича.

Како у селима у којима су одрасли, осим основног, није било могућности за даљње школовање, били су приморани да, силно жељено образовање, наставе негдје друго и далеко од породице. Рада, како је већином зову, са 11 година одвојила се од огњишта, да би основно школовање наставила код тетке и тетка у Орашју на Сави код Брчког. Одатле одлази у Мостар и уписује Учитељску школу. Спасо са 20 година напушта Струјиће. Након одслужења војног рока, одлази код стрица и стрине у Београд, гдје ванредно завршава Пету београдску гимназију и Економски факултет. Жал за Херцеговином остаје вјечна.

„И сада имам јасну слику тог дјетета које из воза посматра како херцеговачка брда, једно за другим, нестају. Било ми је мучно. Пролила сам много суза. Тешко је то за дијете, да се тако рано одвоји од породице. Било ми је лијепо код тетке и тетка, и ђаци су ме тамо прихватили, али сам дуго патила“, говори Радојка, која није могла ишчекати да заврши основну школу и поново се врати у Херцеговину.

Обрела се у Мостару на Учитељској школи. Ту јој је, прича, било лакше.

„И тада су ми моји недостајали, али била сам близу и често одлазила у Чаваш. Било је, некако, другачије. Саосјећала сам са ђацима, који су се тада, први пут, одвојили од дома и сваку ноћ плакали за онима које су оставили. Знала сам како им је, ја сам своју бол већ давно отуговала“.

У међувремену, њени тетка и тетак из Брчког преселили су у Обреновац. Рада, као надарени ђак, опет одлази њима и у Београду уписује Вишу економску школу, коју на вријеме завршава. Конкурише за посао на Жељезницама Србије. А тамо већ дуго ради Спасо Боро.

„Неко се сјетио да ја радим ту, да смо земљаци и њој рекао да ме потражи. Сјећам се, са мном је тада радила колегица инжињер, Београђанка удата за Херцеговца. Кад је видјела Раду, наочиту дјевојку, директно ме питала: 'Видје ли ти Спасо ову цуру?' А мени непријатно. Старији сам од ње цијелих десет година, гдје да на тако младу дјевојку гледам? Али, кад је Рада поново дошла да пита како прође конкурс, позовем је, ипак, на сок. И тако смо почели излазити. У почетку без обавеза, повремено у биоскоп и у позориште, да бисмо се почели забављати, и након непуне двије године, 1975. се вјенчали“, евоцира успомене овај господин, изузетних манира, на сусрет који је одредио њихов животни пут.

Умјесто на „Жељезници“, Рада је почела да ради у општини Обреновац. Сваки дан је путовала до посла и назад. Првих година брака живјели су у гарсоњери на Жаркову на Белим водама. Ту су расла и њихова дјеца, Мирослав и Јелена. Средином осамдесетих година, Радојка са послом прелази у Архив Југославије на Топчидерској звезди и добијају општински, трособан стан. Дио сами доплаћују и селе се у Змај Јовину улицу. Тик уз аутобуску и жељезничку станицу.

Не би ово било ништа нарочито, да ово двоје људи, првобитно гарсоњеру, а потом и велики стан, нису претворили у конак за све невољнике. И оне које познају, породицу и пријатеље, многе Херцеговце, али махом и људе које први пут виде.

„Никад нисмо заборавили како су други нама помогли кад нам је требало. Уточиште које су нам пружили, значило је, не само да се школујемо, него и да живимо. Сагласни смо били у једном – руку спаса је неопходно пружити коме код затреба! Небитно да ли нам је породица, пријатељ или није. На првом мјесту је било да муку, ако ништа друго, олакшамо и наш стан понудимо свакоме док се не снађе“, каже ова шездесет шестогодишња жена и сада пуна живота и снаге да радост улије у свако тужно срце.

Остајем изненађена, док ми прича, како је у 27 квадрата гарсоњере, самој по себи малој и за њих четворо, редовно било мјеста да неко преноћи. Објашњава ми – увијек има патоса!

„Ма снађеш се, ако ништа на поду. Е, а кад смо прешли у већи стан, патоса колико хоћеш! Лези овдје, ондје, неко у собама, неко у дневном, а можеш и на под. Битно да се има кров над главом“.

Најтеже су јој пале ратне, деведесете године. „Гледаш онај народ, туга да те убије. Гдје ће, куда ће? Моји из Чаваша, мајка, стриц и стрина дошли код нас. Родбина из Дубровника и Сарајева. И они код нас. Пријатељи и познаници. Смјестим их све. Има мјеста, само да се преживи. Рањеника по београдским болницама на све стране. Не могу да их обиђу најмилији, зову, питају да одем ја. И одем...“

У Змај Јовиној улици бр. 5, на првом спрату увијек променада. Највише их је, у једном тренутку, било тринаесторо. „Од свакле“, рече тета Рада. А кад би све сабрала, готово да није било дана да неко ту није ноћивао. Од студената, људи који су дошли на лијечење, оних који путују за иностранство...

„Крену студенти да се упишу на факултет или иду на пријемни испит, обавезно њима да се нађем. Знала сам и умјесто те омладине предавати или подизати документа на студентским службама. Да се због тога не муче да долазе. Онда, јаве родитељи да им је сину заклетва у војсци а да не могу дођи, одем ја, да војник неког има. Они војници који су ме знали, кад би ме видјели кажу: 'Одакле ти?' Мени никад није било тешко, испуњавало ме да се нађем људима у невољи. Често би студенти остајали код нас у стану док не нађу смјештај. Дешавало се, док смо били у гарсоњери, да стварно више не можемо сви стати. Е, тада су нам комшије помагале, спавали би код њих они које смо ми примили. А било је и студената, да им је требало за неки испит и 'погурати' мало“, у шали додаје госпођа Радојка.

Воли ова жена друштво, па јој, говори, никад није било напорно да свој дом дијели са онима мање или више, па чак и непознатим људима. Омладина јој је, прича, била право освјежење. Уз двоје, своје дјеце, под властитим кровом, нашла је мјеста и за још двоје студената из најближе породице, данас успјешне пословне људе на које је, додаје, јако поносна. А било је ту још омладине, који су из Змај Јовине ишли на факултет, док се нису снашли за стан или студентски дом.

Живећи живот далеко од родног краја, довољан мотив да некоме помогне, Радојки је знала бити и реченица – Из Херцеговине је! Све друго било је неважно.

Међутим, било је тренутака које није било лако поднијети. Најтеже су јој пале ратне, деведесете године.

„Гледаш онај народ, туга да те убије. Гдје ће, куда ће? Моји из Чаваша, мајка, стриц и стрина дошли код нас. Родбина из Дубровника и Сарајева. И они код нас. Пријатељи и познаници. Смјестим их све. Има мјеста, само да се преживи. Рањеника по београдским болницама на све стране. Не могу да их обиђу најмилији, зову, питају да одем ја. И одем. Није ми било тешко, али је било страшно гледати туђу муку, кад не можеш да помогнеш. Али сам ишла, да бар поразговарају са својим земљаком. Да им на тај начин, можда олакшам“.

Ишла је ова изузетна жена и по Црвеним крстовима и другим установама, тражећи по списковима нестале или погинуле из Херцеговине. Настојала да се у свом стану, и са оним што је имала, нађе свакоме.

„Доста их је прошло кроз наш стан. Нисам водила евиденцију колико нам је Херцеговаца и других спавало. Било је простора за све. Почетком рата, код нас је дошла Спасова родица из Сарајева са породицом. Било нас је деветоро цијелу годину. Дјеца ишла у школу, живјели смо заједно. Данас живе у Београду и јако су успјешни. Онда, дошла и моја другарица из Учитељске школе. Избјегла из Мостара. И она остала који дан, док се снађе. А била тешка времена, шта си друго могао“, прилично скромно о себи и властитим хуманим гестовима проговара ова жена.

Живећи живот далеко од родног краја, довољан мотив да некоме помогне, Радојки је знала бити и реченица – Из Херцеговине је! Све друго било је неважно.

„Десетак породица код нас је преноћило кад су одлазили за Канаду. А потресни су ми били ти њихови одласци за иностранство. Многе сам и пратила. Знала сам по неколико дана да плачем за њима. Али нису ме заборавили. И сад кад се сретнемо, као најближи смо, и ко ми није био род сад ми је род! Зову ме да дођем, неки дођу и овдје у Струјиће љети кад смо ми ту. На послу су ми знали рећи – Ваша кућа је конзулат Херцеговине!“

О хуманости ове храбре жене могло би се испричати још много. Колико настојим што више података да сазнам, толико ми је јасно да тета Рада не жели много о себи да прича. Не одустајем. Молим је да ми исприча о сусрету, који много говори о њеној доброти. И измолих, коначно.

„Путовала сам из Требиња за Београд. Било је то прије неколико година. У аутобусу причам са једним брачним паром. Упознамо се ту. Кажу да су из Требиња, из Горице, иду до болнице на неко снимање. Кажем им да се не брину, да ме муж чека на станици и да ћемо их ми повести. На станици упознајем Спаса са њима и кренемо да обавимо шта треба. Шта ће људи, све им непознато. Београд велики град, још већи кад се не знаш снаћи. Нисам их могла пустити да лутају. Послије су нас звали из Требиња и ишли смо код њих. Дочекали нас ко највеће пријатеље. И шта ми љепше треба у животу?“

И баш тако. Куд код да се окрену ово двоје времешних и племенитих људи, пријатеља имају на све стране. Додају, имају их и њихова дјеца и унуци.

„Пуна кућа. Дјеца студирају. Каже мени кћерка да иде у читаоницу на факултет да учи. Питам је: 'Зар поред своје куће да идеш негдје друго?' У мислима ми навиру сјећања на моје школовање. И схватим. Гдје да учи? Насмије се моја Јелена и каже ми да све разумије, али испит мора да спреми. Не смета јој нико, само тражи мало тишине. А у нас стално галама. И шта ће дијете? Било ми је драго да схватају, и она и наш син, оно што смо чинили. И да су осјећали нашу потребу да то чинимо. Истовремено, и нашу љубав према њима двојема, без обзира на околности у којима смо се сви скупа нашли“, са сузама у очима и овакав тежак моменат прича Радојка.

А онда наставља, онаква каква јесте, у ведријем тону.

„Кад сам се удала, купила сам све што жени, је ли, треба за кухињу. Увијек сам кувала. А имала сам и оклагију, али, искрено, нисам знала за шта ће ми. Е, дођоше тешка времена, пуна кућа људи, треба спремити нешто да се једе. Узми оклагију па прави. Кифлице, пите, проје, погаче, сучи коре... По цијели дан у брашну. Мајка се пријавила у Црвени крст, ни сад не знам колико се џакова брашна потрошило! Увече направим питу, а комшиница каже – што нешто лијепо мирише из пекаре. На то њој њена кћерка – то ти је мама од Бора са првог спрата!“

А Боре са првог спрата инсистирају да се каже да су многима често помагали и њихови пријатељи у Београду. Напомињу, захвалност никад нису тражили. Али било им је узвраћено. Од Требиња и Београда, преко Њемачке до Канаде. Сјете се многи често ових, у данашње вријеме, ријетко хуманих људи.

Радојкине двије Маре

Четири разреда Основне школе Радојка Боро завршила је у селу Орашје. Посебно емотивно прича о својој првој учитељици Мари Вучић. Годинама касније, још једна Мара јој је обиљежила живот.

„Дивна учитељица и жена је била. Много смо је вољели! Пожртвована и брижна за свако дијете. Вољела младост и трудила се да оживи и културно – забавни живот у селу. За дијете које је добро учило, Мара би савјетовала родитеље да га пошаљу на даљње школовање. Један од таквих ђака била сам и ја. Прошло је много година од тада. У Херцеговини рат, избјеглица по Београду на све стране. Покушавам, ако коме могу, да нађем неки посао. Каже ми шефица: 'Ти би Радо цијелу Херцеговину запослила!' Повезала ме је са Маром – Веселинком Абрамовић, правником у Комесаријату за избјеглице Србије. Жена је са Косова и Метохије, херцеговачког поријекла и много јој дугујем. Никад никоме нисам дала да ружно говоре за тај народ који је избјегао. Свакога сам бранила. Онај ко никад није морао да напусти своје, не зна колика је то патња!“

Невјероватна коинциденција

Стан у Змај Јовиној улици бр. 5, у којој је донедавно живјела породица Боро, задужбина је велике добротворке и ктиторке Персиде Миленковић и њеног мужа Риста. Ова хумана жена, сахрањена је, по сопственој жељи, у манастиру Ваведење, смјештеном на Топчидерској звезди, гдје се, налази и Архив Југославије, интересантно, дугогодишње Радојкино радно мјесто.

„На згради, у којој смо живјели, стоји натпис: Дом Персе Миленковић. Испало је, да је наш стан, баш био дом многима. Чудна нека случајност. Потрефило се некако тако, да не звучим нескромно, да су нам се путеви укрстили. А сад смо се преселили. Након 32 године продали смо стан да би дјеца имала одговарајуће. Емотивно сам била везана за тај стан и почесто ми фали она, некадашња гужва. Мада, ни сада нисмо сами, чувамо унучиће, па опет имамо занимацију“, весело прича тета Радојка.

Поклон мостарском Ђачком дому

„Редовно се дружим се Херцеговцима у Београду и члан сам Удружења Требињаца 'Јован Дучић'. Обавезно идемо на вечери Требињаца. Са нама и наша дјеца, али и снаја, родом из Чачка. По природи волим дружења. Код нас је у стан често навраћао и професор Ристо Тубић. Били смо породични пријатељи. Свашта се од њега могло чути и научити. Диван човјек био, скроман. Уз дружења, одувијек сам вољела и да научим нешто ново од свакога ко има шта да каже. Многа лијепа искуства и знања стекла сам још у Мостару у Учитељској школи, а дивне пријатеље у ондашњем Ђачком дому 'Дуле Мучибабић'. Убрзо, након што сам почела радити, купила сам сабрана дјела Ива Андрића и послала им, у захвалност за дивне године проведене тамо. Јавили су ми се писмом и ту вијест, чак је преносио и Радио Мостар. И сада кад одем у тај диван град, прођем том улицом, иако ту више није ђачки дом“, емотивно каже Рада Боро.