ТРЕБИЊЕ │ У оквиру другог дана манифестације „Дучићев дан“, у Музеју Херцеговине вечерас је уприличен разговор на тему „Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа“.

Директор Архива СПЦ Радован Пилиповић је рекао да је било потпуно природно да институција коју води из својих фондова прикаже један дио који историјске грађе која освјетљава живот архимандрита Нићифора Дучића.

„У његовом животу сједињују се духовник, војсковођа, човјек од пера“, рекао је Пилиповић и напоменуо да је архимандрит Нићифор - пет пута одбијао владичански чин, сматрајући да нема довољно монашке преподобности.

„Школовао се на Сорбони, усавршио је византолошке науке, први је написао историју СПЦ, а начин на који је расподијелио грађу и данас је остао непромијењен у црквеној историографији“, рекао је Пилиповић.

Предсједнику Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду Жарко Ратковић истакао је да Херцеговина од искона изњедрава људске громаде, а оне најстаменије у требињској врлети.

Он је то поткријепио именима Светог Василија Острошког, владике Висариона Тврдошког, архимандрита Јоаникија Памучине, архимандрита и војводе Мелентија Перовића, митрополита Серафима Перовића и Леонтија Радуловића, свештеничких породица Стратимировића, Витковића и Даниловића и многих других познатих и признатих божјих посланика.

Један од учесника скупа др Милош Матијевић осврнуо се на устаничку биографију архимандрита Дучића.

„У књизи Петра Карађорђевића Дневни записи једног усташа о босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године остало је записано да би сваки устанак без добрих и искусних војсковођа био осуђен на пропаст. Архимандрит Дучић није био школован војник, попут генерала Фрање Заха или Илије Чолак Антића, с којим је водио Ибарску војску, али је имао оштроумност војсковође и храброст коју је носио у генима херцеговачког крша“, рекао је Матијевић.

Историчар Ненад Идризовић је нагласио да се до данашњих дана није појавила ниједна личност попут Нићифора Дучића.

„Уморан од политичких превирања у другој половини 19. вијека имао је жељу да се повуче на неко мирније мјесто и ту служи своме отачаству. Избор је пао на Народну библиотеку у Београду, а своје расположење, како је написао, 'у коме је сит и пресит шареног свијета' описује у писму које је послао свом великом пријатељу Илариону Руварцу“, казао је Идризовић.

Жарка жеља да буде постављен за управника Библиотеке остварила се 10. октобра 1881. године а неколико дана касније положио је и заклетву.

„Колико је био одушевљен службом управника Библиотеке говори податак да је одбио епископску катедру у Нишу“,  рекао је Идризовић и додао да се Нићифор одмах прихватио посла на изради закона о раду библиотеке и музеја.

Нићифор Дучић је учествовао 1890. године у изради новог закона о црквеним властима, а касније је постао учитељ историје Српске цркве младим краљу Александру.

За редовног члана Српске краљевске академије је изабран 1892. године, а у децембру исте године и за члана Академије друштвених наука.

Своју имовину оставио је српском народу и институцијама, Српској краљевској академији оставља новац за оснивање Фонда Нићифора Дучића, који ће награђивати радове из црквене, војне и политичке историје Србије.

Р.М.