Стоје: Бошко Гаџа, Дражен Шепаревић, Игор Шкеро, Марко Дучић, Видак Вучковић, Алекса Николић, Жарко Вучић Чуче: Оливер Говедарица, Милан Прелевић[/caption]

Децембар 2004. Суво и хладно зимско јутро. Стари град. Камион пун робе, свештеник који је позван да окади омалени простор и њих осморица. До тог момента заједно су конобарисали, радили за другога и опипавали пулс један другом. Питали се могу ли остварити снове, направити прекретницу, обезбиједити егзистенцију и на крају крајева, радити сами за себе. Бити истовремено и власници и радници.

Децембар 2017. Суво и хладно зимско јутро. Дупке пун кафић Azzaro, њих петорица и безброј лијепих тренутака спакованих у албум успомена. Тринаест година је прошло, а Марко Дучић, Оливер Говедарица, Жарко Вучић, Игор Шкеро и Милан Прелевић доказали су да се снови понекад и остваре. Тек је десет и по. Отварам врата. Запљусну ме топлина. Рашири руке стари добри џез. Све позната лица и понека бивша симпатија. Зид са разгледницама. Уоквирене фотографије дјечака – успомена из школе. Провукох се до шанка, а они као да је сасвим нормално што се за тринаест година нису посвађали и затворили кафић, згледаше се и углас се запиташе: „О нама да пишеш?“

„Да. О вама. Зар није чудно да кафић има пет власника? Дошло је вријеме да два брата не могу један с другим, а ви опстајете?“, запитах се и ја наглас док се удобно смјештам у барску столицу. Они опет, у глас, али овај пут кроз грлен смијех, одговорише: „Па проблем су двојица, али кад нас је пет све функционише беспрекорно!“ и направише ми нес од чоколаде. Прича је могла да почне.

Њих осморица. Радили су заједно и заједно остали без посла. Сналазили су се како су знали и умјели. Покушавали да се запосле, али безуспјешно. Истовремено годинама се крчкала идеја о заједничком кафићу. Ипак, требало је направити први корак. Потајно су се надали и бојажљиво тражили адекватан простор. Двоумили су се између некадашњег Бежиграда и култног Azzara. Бежиград им се више свиђао јер има велику башту, али преовладао је култ који је још осамдесетих година минулог вијека створио Мишо Гудељ отворивши у овом простору кафић Azzaro. Остала је легенда о најбољој музици у граду, најтоплијој атмосфери и незаборавним дружењима за шанком тих давних година. Само осам дана, али како рекоше даноноћног рада, требало им је да иоле среде простор и заиграју се. Као змија ноге крију албум са старим фотографијама. Смију се и помало диве себи и својој лудости. Из ове перспективе им надреално изгледа тадашњи шанк или гајбе на њему, а тек звучник који стоји на тим гајбама. Уложили су новаца колико су имали. Изнајмили простор, средили папире, покренули посао. Уз мало среће и домишљатости, те пуно труда и рада, остварили су свој сан. Инвентар и робу су им дали познаници, на ријеч. Да плате кад буду имали. И платили су послије само мјесец дана. Никад се нису расипали и бахатили. Не чине то ни данас. Они нису отворили кафић да би се приликом удварања цурама хвалили да су газде. Они су отворили кафић да имају нешто своје, нешто што ће им обезбиједити кору хљеба и пристојан живот. Нешто гдје ће они успоставити рад, ред и дисциплину. Поносни су на претходних тринаест година. Уредно измирују обавезе према држави. Пријављено је њих пет и четири конобара, који су с њима скоро од самог почетка. Првих десетак дана борили су се за опстанак. Зима је била хладна. Гријање слабо, а привући људе уистину им је изгледало тешко. Понаособ сам их питала који дан у Azzaru никада неће заборавити. Сви су, као да су се договарали, узвикнули: „Инспекције. Бар пет пута годишње. Свака је стрес!“ а затим су се уозбиљили и искрено и помало тихо проциједили кроз зубе: „Прву Нову годину!“

Боро Булајић - редован гост Azzarа[/caption]

„Зима у свом најгорем облику. Дува леден вјетар. Код нас слабо гријање. Све је натегнуто и преспојено и некако мизерно. Седам сати. Никога у кафани. Осам сати. Нигдје живе душе. Девет сати. Пролазе људи, код нас нико не свраћа. Ја већ мислим шта је ово мајко мила, нигдје никога, пропали смо, кад одједном навали народ. Већ у девет и петнаест била је права правцата журка. Лудило. Најбоља журка на којој сам икад био“, евоцира успомене на прве пословне кораке Милан Прелевић док диктира Жарку Вучићу „мала до пола шоље, у велику с хладним, еспресо обични, макијато, шљива, вишња ...“, који помно слуша наш разговор у шанку. Жарко у свом стилу добацује: „Боље да ти ја испричам виц да запишеш. Нису наши почеци за причу!“

Плашили су се те зиме и како ће кафић радити кад прођу празници. Били су свјесни требињских улица које у фебруару спавају зимски сан. Без обзира и на то, нису ниједног тренутка помислили нити пожељели да одустану. Њихова идеја је била да направе мјесто гдје ћеш се осјећати као у дневном боравку. Ниске столове су врло брзо избацили у башту и направили полу барску варијанту.

Лако су се договорили ко ће шта радити јер су сви радили све. Као што су радили код ранијих послодаваца. Мада се временом искристалисало ко је бољи у шанку, ко је најспретнији као спољни конобар у башти ... Кажу да су се од почетка добро слагали и не лажу да се некад споречкају, али све су то ситнице. О „капиталним“ инвестицијама одлучује већина на гласању.

„Посвађаш се са укућанима два пута дневно, а не са колегама. Међутим, нису то свађе него само супростављена мишљења. Нас је непаран број и онда увијек постоји већина. Ако су тројица за, то се ради. Мада се најчешће деси да је одлука једногласна. Чињеница је да ми ево улазимо у четрнаесту годину сарадње и да и даље беспријекорно функционишемо и то из године у годину је увијек једна блага узлазна путања. Нон стоп улажемо у кафану. Стално се нешто троши, хаба и хвала Богу да је тако и да сваке године морамо освјежавати простор. То је, заправо, знак и да смо добро радили. Велики су трошкови, али не одустајемо“, анализира Игор Шкеро рад кафића и скреће ми пажњу на један како га назва „видљив требињски проблем“, а то је чињеница да је животни вијек требињских кафића пет шест година. Ни сам не зна шта се дешава, али то покушава објаснити жељом за брзом зарадом: „Првих мјесец дана добијаш чоколадицу уз кафу. Затим више не. Послије два мјесеца шоље су окрњене. Послије пола године осјети се тоалет и ето суноврата. Гости сами оду“.

Да ли наши суграђани неозбиљно улазе у посао са кафићима, кафанама и ресторанима власнике Azzara много и не интересује. Они сами не могу замислити да њихов локал не ради један дан, као што ни не могу замислити да им плата касни један дан. Сами је себи дијеле и увијек je на вријеме.

„Плата је фиксна. И од првог дана је тако. Уредно смо пријављени. Плаћамо све порезе и доприносе. Тешко ћете у Требињу наћи мањи простор и више пријављених радника“, тврди Марко Дучић који у шали, а зашто не би било и у озбиљи, каже да би се радо запослио у некој озбиљној фирми, али опет никад не би напустио Azzaro.

Као и у сваком послу и њима дође жута минута. Некад досаде једни другима, а опет кад некога нема три дана – пожеле се па се питају шта се дешава, што тај неко не долази. Исто је и са гостима. Људи који овдје долазе су њима као једна велика породица. Свјесни су да постоји једно 20-30 људи који само овдје излазе. Цијене ту чињеницу и зато се свим силама труде да што љепше услуже своје госте.

„Ово је мјесто на коме нико неће бити закинут на рачуну, а ни на квалитетном пићу. Трудимо се да гостима послужимо домаће. Зато нудимо жилавку, шардоне и дуњу из Придвораца, лозу из Полица, медовачу и јабуковачу из Попова, вишњевачу из Љубиња, траварицу из Петровог поља“, прича ми Оливер Говедарица и потврђује да је истинита прича која кружи по граду да је у фебруару све „мртво“ и да једино „Аззаро“ меље. Свјестан је да су за то заслужни сви подједнако. Не само власници већ и четири конобара која су с њима скоро од првог дана: „Некад су они газде. Гласају с нама, а слушамо их све. Они нареде кога треба частити туром пића. Што је и нормално, јер за толике године осјећају како локал дише“.

Стрпљиво се чека на мјесто у Azzaru[/caption]

Заштитни знак овог кафића су три ствари. Разгледнице које им свакодневно стижу из различитих дијелова свијета од људи који су макар једном попили кафу у њиховом друштву, мурал на зиду горњег спрата који им је урадио академски сликар Горан Кнежевић, а ликови су погађате власници и конобари и натпис „стрпи се“ који свако мало свијетли црвеном бојом и упозорава кад је тоалет заузет. Овај изум који изазива салве смијеха, али и дивљење сталном госту Бору Булајићу која га је поклонио. Његово објашњење је било: „Да се не мучим и провлачим кроз гужву па онда чекам у реду испред тоалета. Овако само бацим поглед...“

Дуг радни стаж им је, тврде, омогућио да постану психолози. Сагласни су да на лицу мушкарца кад закорачи у кафић стопроцентно могу погодити каква је мука у питању, а да жене не могу „провалити“ до смрти.

Смијемо се заједно док признају да постоје гости којима се увијек обрадују, али и они којима би платили само да оду на друго мјесто. Ипак та различитост даје чар кафићу, као што му дају и четири различита дијела. Централни дио у коме увијек можеш погодити ко гдје сједи и које вријеме долази, сепаре са четири стола за којима су обично парови, спрат гдје се крију средњошколци док пале прве цигарете и башта у којој се љети „бијемо“ за мјесто, а зими сједе само најхрабрији који се често скину у шортс и кратке рукаве, фотографишу и Босанцима шаљу „топле поздраве с југа“. Ништа није чудно ако у Azzaru сретнете три генерације једне породице. Свако за својим послом.

Сједим за шанком, у трку интервјуишем Милана док разноси кафе, јер је пауза, а ја увијек дођем у „право вријеме“ и наговарам Жарка да ми прича анегдоте из неких прошлих времена. Он неће жив да цинкари људе, открива тајне, објелодани шта све види док онако висок стоји иза шанка. У том препуцавању зачу се са звучника „нека стара добра ствар“. Сва петорица се једногласно сложише да музика одређује клијентелу.

„Музика је душа кафане. Музиком се тјерају људи. Да ми пустимо турбо фолк, сви би отишли кући. Овдје се зна шта се слуша и овдје на првом мјесту тешко прихватамо промјене. Можда је то и добро. Не трчимо за свакодневним трендовима, него пустимо да све „одлежи“ па чак и музички албум по двије три године па онда почнемо да га пуштамо“, рекоше ми и присташе да испричају једну анегдоту.

„Једног поподнева у Azzaru кафу је лагано испијао Никола Пејаковић, глумац и редитељ. Одједном је устао, дошао за шанк и питао може ли он мало пуштати музику. Пустили смо га. У том тренутку у кафићу је била група Београђана. Упорно су коментарисали како је музика сјајно одабрана. Један од њих је пошао до тоалета и пролазивши поред шанка угледао Николу Пејаковића у улози ди џеја. Вратио се за сто и испричао осталима, а онда су они, као по команди, устајали један за другим и загледали у шанк да ли је то стварно он. Нису могли вјеровати да у тамо неком Требињу и њима непознатом Azzaru музику пушта познати Коља“, задовољно се смију и у свом стилу поручују гостима да кад пођу у кафану смисле шта ће да пију, јер конобари не читају мисли.

Док други безуспјешно покушавају да их ископирају, они раде пуном паром, на свим пољима. Посебно су поносни на четворо дјеце коју су добили од остварења кафанских снова. Радо се шале на рачун супруга и дјевојака да су долазиле док их нису „смувале“, а да их сад нема за лијека у кафани.

Пауза је одавно прошла, а и даље је као у кошници. Гасим диктафон. Не дају ми да платим нес. Док ходам кроз Стари град, размишљам како онај ко их не познаје може помислити да су заједљиви и крути, неочекивано амбициозни и понекад чудни, али свако ко их упозна схватиће само једно - они играју искључиво по властитим, неписаним правилима, дружељубиви су, отворени и увијек добро расположени. Довољно да пожелиш бити њихов гост.

Клуб – Културни центар Azzara

Некад Лав, па Клуб умјетника „Атанасије Поповић“ и на крају Клуб био је ... нажалост о овом култном мјесту већ пишем у прошлом времену. Нама који смо бјежали с часова (ако се смије признати да смо сви то понекад радили, прим. аут.) „заразно одјељење“ остаће у најљепшем сјећању. Ту смо учили. До изнемоглости се преслишавали лекције. Ту су нам се прве симпатије удварале. Ту смо скупљали сву сићу из џепова да платимо капућино с много пјене. Ту смо јели чоколадну Саветину торту. Ту смо долазили на изложбе. И они који нису били посебно заинтересовани за умјетност, колико су времена ту проводили морали су научити нешто. У Клуб су излазили исти људи као и у Azzaro. Шалили смо се да се овамо „културно уздижемо“ па смо Клуб и звали Културни центар Azzara. С прољећа бисмо уживали у башти. Љетне вечери у миру проводили ван градске вреве. С јесени жалили за љетом и полако се припремали за хладне зимске дане и унутршњу варијанту Клуба.

На рад своје експозитуре огласили су се недавно и из овог култног кафића. На фејсбук страници освануло је обавјештење:

„Другари, ево једна тужна вијест. Вјероватно већина Вас већ зна а ево да обавијестимо и оне који можда не знају. Наиме, наша "експозитура" на главној улици од почетка овог мјесеца не ради. У плану је рушење старих зграда гдје је био наш кафе бар "Клуб". Градиће се нови стамбено- пословни блок. Вјерујемо да ће нам свима недостајати овај по много чему специфичан кутак у нашем граду“.

Извор добрих идеја

Идеја о оснивању П.Д. „Вучји зуб“ потекла је 2006. године у овом локалу, а у дијелу преко пута шанка основано је Друштво у марту 2007. године. За ових десет година у Azzaru сте могли срести бројне планинаре прије и послије успона, али и учеснике вертикалне трке на Леотар. Треба ли рећи да је идеја и о њеном организовању потекла на истом мјесту, као и организовање трке „За сирац сира“?!

Барка за душу, а у кафани – распашој!

И Милан, Игор, Жарко, Оливер и Марко имају душу и пожеле да се одморе и вријеме проведу с породицом. Тада сви заједно одлазе на барку у Боку или на сплаварење на Тару. Позову дјевојке и супруге, а често и велики број редовних гостију. За све то вријеме кафић не затварају него позову конобаре из других кафића да раде. Понекад се конобари и шанкери сами јаве да раде. Тада настане распашој. Бесплатно раде и направе одличан штимунг. Тако у шанку памтимо кошаркаша Ђурасовића, данашњег начелника Одјељења за урбанизам и просторно уређење Рикала, а међу гостима чак и предсједнике држава.

Јелена Ковачевић/Глас Требиња (децембар 2017.) Фото: Славенко Вукасовић

* Текст поново објављујемо поводом смрти Жарка Вучића, једног од омиљених ликова наше свакодневице, који је бројним генерацијама наших суграђана, који су "одрастали" у култном требињском кафеу - добротом, другарством и духовитошћу живот чинио љепшим.