Интервју – АЛЕКСАНДАР РАДУЛОВИЋ: ФЕСТИВАЛУ ТРЕБА ЈЕДИНСТВЕНИ СЕЛЕКТОР

sasa radulovic

АЛЕКСАНДАР РАДУЛОВИЋ, првак Драме и умјетнички директор Народног позоришта Пирот

Господине Радуловићу, Фестивал фестивала пратите од обнављања смотре 2002.године. Како, из угла професионалног глумца, оцјењујете његове овогодишње домете?

– Овај фестивал је од обнављања имао узлазну путању, све је наговештавало да ће да прерасте у заиста велики фестивал, на свим нивоима, и продукционо, финансијски и тако даље, али се моји снови, жеље, надања нису остварили. Задовољан сам што овај фестивал постоји у Требињу, разлог не треба тражити, видимо га у пуној сали свако вече, у ентузијазму младих људи који долазе да представљају своје градове и своје државе. Ипак, у организационом смислу, по мом мишљењу, овај фестивал има велике проблеме. Ми смо на овом фестивалу, из мог професионалног угла, видели само три добра остварења – из Старе Пазове, Чаковца и Врања. О бриљантној представи из Врања сам чуо, али је вечерас први пут гледам. Ту се види прави позоришни рад. У осталим трима до сада изведеним представама треба свакако поздравити апсолутну енергију јер, као неко ко ради у професионалном позоришту, знам колико је данас тешко имати макар и аматерско позориште, и зато цијеним и њихов труд и ентузијазам. Али, не можемо се играти позоришта. Годинама скрећем пажњу да се аматери прихватају задатака којима ни поједини професионалци нису дорасли. И онда добијамо неке представе гдје се, ма колико то грубо звучало, просто питамо – зашто постоје. Бојим се да смо показаном продукцијом ове године подбацили, и зато Фестивал фестивала треба подићи  на далеко виши ниво.

Који су начини превазилажења квалитативних неуједначености?

– Као глумац а потом и као уметнички директор Народног позоришта Пирот – знам колико је труда потребно за озбиљан позоришни чин и не дозвољавам да се неко једноставно игра са називом позориште. Сматрам да овај фестивал има организациони проблем који се може решити увођењем јединственог селектора. Концепт овог фестивала јесте да у Требиње долазе најбоље представе са регионалних смотри земаља екс Југославије, али те регионалне смотре нису уједначене. Зато имамо представе које пролазе више рангова такмичења и које једноставно „одскачу“, а  то су ове године представе из Србије, а са друге стране су представе које су хиљаде степеника испод. Сматрам да је неопходно увођење селектора без обзира која је представа победила у државама учесницима Фестивала. Има доста аматерских позоришта, позове се селектор, који се сваке године може мењати, селектор направи селекцију и ми онда гледамо шест, седам уједначених представа. Треба строго радити а не затварати очи. У крајњем, нека фестивал траје свега три дана, нека то буде реално стање, да гледамо заиста репрезентативне представе старе Југославије. Тако ће се позоришта дозвати памети и биће то подстицај за њихов квалитетнији рад. Ове године на Фестивалу смо, осим ансамбла из Берана који тек вечерас наступа, видели три савршене и три лоше представе. Мислим да је то лоше за фестивал и зато треба увести селектора.

И водитељ разговора о фестивалским представама, драмски писац и директор Народног позоришта Београд Жељко Хубач се запитао по којем основу су поједине представе изабране за најбоље на регионалним смотрама?

– Ја се искрено надам да то није реалан приказ стања аматерске продукције, јер, ако јесте – онда су те регионалне смотре и та позоришта у великом проблему. Не можете лошу представу правдати лошим условима рада, слабим финансијама и слично. Узмимо вечерашњу представу „Вођа“ за пример. Изгорело им је позориште, дакле – немају свој простор, играли су представу која уопште није скупа, на сцени смо видели само кутије и поцепане костиме. Позориште није ни сценографија, ни костими, позориште је добар педагог и редитељ, који ће радити са овом децом, што је дивно јер су сви ансамбли овогодишњег Фестивала заиста млади. „Вођа“ је много веће позориште него је „Хасанагиница“ или „Дома“. Позориште из Врања само могу да похвалим, јер се ту види такав рад и дицсиплина, да је то за сваку похвалу. На жалост, данас је дискутабилно и ко се све бави позориштем. Понављам, представе из Старе Пазове, Чаковца и Врања су тачно мерило како треба радити у позоришту, што се видело и по реакцији публике.

Иза Народног позоришта у Пироту је успјешна сезона, а од прошлог Фестивала ваша биографија богатија је за значајну награду „Јоаким Вујић“?

– Иза нас је још једна у низу успешних сезона. Доста успеха је било, још од  славног „Малог Гезе“, који је од 2013.године побрао све могуће награде на бројним фестивалима, гостовали смо овим комадом и у иностранству. Ове године нарочито истичем рад са истим редитељем Стеваном Бодрожом, који  ради и у Црној Гори, Хрватској, Бечу… костимиграф је Татјана Радишић, цела та екипа сјајно ради. Нааправили смо представу „Животињска фирма“, млади драматург из Београда Јордан Цветановић написао је нови текст по мотивима „Животињске фарме“ Џорџа Орвела, то је плејада ликова који раде у једној фирми – две свиње које се боре за власт, коњ који вечито ради, расна ждребица…  Да би се модернизовао давно написан роман, радња је измештена у фирму и борба је, наравно, око власти, слично као у вечерашњој „Вођи“. То нам је била последња представа, ми смо са тим комадом учествовали на Фестивалу „Јоаким Вујић“, који се ове године одржавао у Грачаници. Заједница професионалних позоришта Србије, којој припада 13 позоришта јужно од Београда има тај фестилв који сваке године мења место одржавања, увек је неко други домаћин. Ове године то је било Народно позориште Приштина, које је смештено у Грачаници. Ми смо хтели да нашем српском народу пружимо мало радости, нечег другачијег. Лепо смо примљени, са тог фестивала вратили смо се са две награде. Ја сам добио награду за најбоље глумачко остварење фестивала, а награду су добили и Стеван Бодрожа за најбољу режију, као и Тања Радишић за сценографију.Почели смо да радимо „Малог принца“ са младим редитељем Давидом Алићем, тек је завршио новосадску академију.

Похвално је што радите са младим драматурзима и тек стасалим редитељима!

– Ми смо са Аном Григоровић прошле године радили дивну представу „Рађање једног записника“  Борислава Пекића. Она је сјајан редитељ, ви у Требињу, чини се, не знате да „искористите“ тако квалитетне ствараоце. Ми бар једном у сезони узмемо једног од тих младих људи. Младом Давиду Алићу ово је прва режија и поносни смо на нашу сарадњу.

В.М.