Интервју – ЖЕЉКО ХУБАЧ: „ДЕРВИШ И СМРТ“ НА ОТВАРАЊУ НОВЕ СЦЕНЕ ТРЕБИЊСКОГ ПОЗОРИШТА

hubac

ЖЕЉКО ХУБАЧ, драмски писац, драматург и директор Драме Народног позоришта Београд

Жељко Хубач водитељ је овогодишњих разговора о представама Фестивала фестивала. Паузу од итекако успјешне сезоне у Народном позоришту у Београду (преко 30 награда, прво гостовање на средњеевропском фестивалу у Будимпешти „А“ категорије, прво гостовање овог позоришта у Загребу након 30 година, најављени пријем у Европску театарску конвенцију крајем јесени…) проводи на релацији црногорско-хрватско приморје уз боравак у Требињу, гдје се, уз дружење са фестивалцима, радо одмара у Јазини и ужива у неодољивом раштану на сувом месу и црном вину, сањајући позив из Јапана за присуство премијери представе која се за наредну годину припрема по његовом вишеструко награђеном тексту „Бизарно“.

У разговору открива да би, по свему судећи, комад „Дервиш и смрт“ могао играти на отварању нове, рекоструисане позоришне дворане Културног центра Требиње у децембру, отворено оцјењује домете досадашњих фестивалских представа и указује на начине унапређења смотре најбоље аматерске позоришне продукције у нашем граду.

„Веома се радујем што ће Дом културе бити реновиран, јуче смо, у разговору са градоначелником Славком Вучуревићем понудили помоћ око консултација из позоришне праксе. Градоначелник је то радо прихватио, данас је Егон Савин отишао да погледа те радове, чули смо се и са Милетом Бутуровићем, техничким директором Југословенског драмског позоришта, који ће такође помоћи. Имамо потребу да те неке ситнице из праксе пренесемо у тај простор, да Требиње добије сцену на којој ће моћи да гостују позоришта из ширег региона. Мислим да је то најбољи начин да се просто упореди нека пракса драмског аматерског театра који овде постоји и професионалних театара. Ја сам обећао, ако Бог да, да ће позоришна сала, чија ће реконструкција бити завршена до децембра, бар је тако планирано – да ће бити отворена једном од продукција Народног позоришта у Београду, мислим да је то некако најприродније“, прича Хубач.

Још кад би у том комаду играла наша Требињка Наташа Нинковић, која је члан ансамбла Драме!

– Онда смо се договорили – „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића, Егонова режија, ето, решили смо чиме ћемо отворити сцену!

Као успјешан, вишеструко награђиван драмски писац и неко ко се, између осталог, професионално бави и режијом, колико сте у додиру са драмском аматерском продукцијом, да ли сте сарађивали са позоришним ентузијастима у Србији и Републици Српској?

– Велики број аматерских позоришта играо је моје комаде, добар део тих представа сам видео, имали су потребу да ме позову на премијере, нисам никада био у процесу рада са њима, никада нисам режирао у аматерском позоришту. Виђао сам различите представе, имате озбиљне аматерске трупе у Србији, попут Врања, Прокупља, у Војводини такође неколико места, у Ваљеву… има добрих школских позоришта као што је гимназијски у Горњем Милановцу. Са друге стране, има заиста и покушаја да се само транспонује текст без неког редитељског рукописа. Мислим да је ту најважније, а то сам говорио и кад сам бивао на тим представама, и људима који се баве позориштем, најважније је да направите одређене професионалне услове када се бавите позориштем као аматери. Морате имати добар драмски текст, добру полазну основу коју можете да подржите без великих компромиса, да је подржите са глумцима, ансамблом који имате, веома је важно да имате доброг позоришног редитеља који је приде и педагог. Ако се бавите аматерски режијом и, посебно, ако то радите са изразито младим људима, онда их доводите у странпутицу, доводите их у неку заблуду да је добро то што они показују на сцени, деру се без покрића, без односа, без било чега, и онда је тај судар са уметничком реалношћу јако суров. Мислим да је веома важно да у тим аматерским позориштинма раде професионални редитељи, студенти режије, не морају то бити афирмисани, велики редитељи, могу да буду квалитетни студенти режије, којег препоручују. Некада је на академији била обавеза студената режије на другој години – рад у аматерском позоришту, мислим да је та пракса потпуно нестала, што, по мени, није добро. Егон Савин нас је скоро подсетио да је на другој години студија режирао представу у Ваљеву, која је отишла на МЕС и победила овде у Требињу 70-тих година. Дакле, то је добар пут. Ви лако можете младог човека завести позориштем на погрешан начин, на странпутицу, и онда сте у њему за цео живот угасили позоришног ентузијасту. Уколико то урадите неком талентованом човеку, онда је то још већи грех.

Ваш драмски текст „Бизарно“ је прави примјер шта режија учини од добре основе. На вашој званичној интернет страници стоји да је представа рађена у БИХ по вашем драмском предлошку доживјела фијаско на гостовању у Београду, док је исти драмски текст, у рукама доброг редитеља, доживио и 50. извођење и уврштен је чак и на репертоар једног јапанског позоришта. Је ли, уз свакако, добру глумачку игру, редитељски рукопис онај тас на ваги који одређује да ли ће представа, у коначници, бити добра или лоша?

– Врло је важно да победите ту врсту сујете као писац – драмски текст је аутохтоно уметничко дело, оно је само повод за позоришну представу. Позоришна представа је уметничко дело, које је базирано на драмском тексту, али у себи садржи много уметничких вештина које чине једном уметничком целином. Редитељи имају тај задатак да се боре са глумцима који су и приватно, неретко, јако тешки људи, и свакако да позоришна представа зависи и од талента. Ја се сећам те представе по тексту „Бизарно“ у Зеници, она је у БИХ изазвала велику позорност, чак сам ја добио једну од мојих највреднијих награда у Брчком, управо за ту изведбу. Та представа се на гостовању у Београду  једноставно „распала“, и то није било добро извођење. Након тога је Снежана Тришић, по том истом тексту, направила позоришну представу која је била у много чему различита од претходне иако је следила беспрекорно текст, и направила прави београдски хит. Та представа се заиста игра на карту више већ дуги низ година, била је на Стеријином позорју, у овом тренутку је најнаграђиванија представа Народног позоришта, има неких 17 награда. У професионалном позоришту је изузетно важно ко режира, али у педагошком смислу, где ви употребљавате театар не само зарад уметности, едукације него и одвођења са улице, зарад прављења неког врста хобија, интересовања које ће бити важно за ваш будући живот, у том и таквом окружењу је јако важно имати квалитетног редитеља – направити добру уметничко дело, добру целину, из глумца извући максимум и трасирати му пут уколико жели да се бави позориштем, показути му где су те препреке које мора да савлада. Ми смо то синоћ јако добро видели на примеру гостију из Чаковца, где су узели све професионалне постулате – сасвим пристојан драмски текст који има „главу и реп“, добар редитељски поступак, рад с младим људима, тема која се њих тиче, и тема којом пребацују „рампу“. Ослободио их је, пуно је енергије било у њима, уверљивости, у ансамблу има троје јако талентоване деце које је редитељ препозано и дао им најзначајније роле. Тиме смо добили узбудљиву целину која је дигла и публику на ноге, и ми, који се бавимо позориштем смо били заиста врло задовољни, што се не би могло рећи за претходних неколико вечери, не рачунајући представу из Старе Пазове, која је прави „позоришни бум“ али у другој врсти израза – кореодрами.

До сада смо видјели најприје кореодраму коју помињете, Нушићев класик у новом читању, „Хасанагиницу“ у Исаковићевој драматизацији, сценско читање социјално ангажованог текста Људмиле Разумовскаје и адаптацију чувеног романа „Ми, дјеца са станице ZOO“. Уз жанровску разноликост, досадашње фестивалске представе играли су, укупно гледајући, уз свега неколицину старијих глумаца, млади глумци, већином средњошколци, било је чак и основаца. Да ли су, по вама, за такав узраст, одабрани прикладни драмски предлошци?

– Нисам тај који мисли да постоје препреке за било шта. Мислим да је у животу све дозвољено, само – то је једна врста одговорности. Ако већ желите да будете амбициозни, безобразни, било шта на ту тему, морате то радити са покрићем. Немам ништа против тога да станете пред групу младих људи са драмским текстом који захтева неки други узраст, али то морате оправдати. Комад „ZОО“ је пример како добро одабрати текст. И текст представе „Дома“ Људмиле Размовске је прикладан узрасту, али у тој представи постоји редитељски проблем, та целина није изрежирана, није уметнички потцртано у правцу једне јасне редитељске идеје, у правцу развоја драмске радње. Деца су интерпетирала текст, десио се и пех са пет замена у једном кратком временском периоду, али избор текста је важна ствар, као што је сваки сегмент важан, али тај избор мора да носи покриће. Неко каже – радићемо Хамлета, хајде добро, а то је све осим Хамлета. Мислим да је добро да средњошколска позоришта траже себи адекватне драмске текстове, што ближе својим годинама. Тешко је бавити се позориштем а не причати о темамама које вас се тичу. Ви морате просто, да покажете, чини ми се, одређени бунт против неког естаблишмента, неких ствари којима сте окружени, што би рекао Черчил – док си млад буди левичар, а десничар као матор. Мислим да је репертоар младих – сатира, друштвено ангажовани комади, нешто што је окружење младих људи, оно је заиста мрачно. Ми смо, на жалост, учинили све што смо могли као генерација да девастирамо читав низ моралних вредности, али у том случају сматрам да је бављење аматерским позориштем један добар вентил, добар простор где ћете се – не сакрити од свакодневице него ћете наћи хоби којим ћете победити свакодневицу, неку сврху, и још ако ћете проговорити о тој свакодневици, онда то има комплетан циљ. Ако ви радите l art pour l art уметност у једном аматерском позоришту, са жељом да направите неку врхунску уметничку представу којом ћете надиграти Ирода, онда је то неминовно и претенциозно и судар са уметничком реалношћу ће бити јако болан по целу ту трупу.

Од досадашњих представа, само једна је била у невербалном театру, и, по оцјенама и публике и струке – у питању је успјешна представа. Невербални театар превазилази све баријере: језичке, географске, етничке, социолошке… Зашто само ријетки у драмском аматеризму стварају под окриљем алтернативног театра?

– Представа „Ad infinitum“ је из корпуса плесног театра и заиста је тешко бавити се плесним театром без неких врло важних техничких и уметничких предзнања. Редитељ Мирослав Кожих је очигледно познавалац плесног театра, он дуго ради са том трупом и претпостављам да се због тога аматерска позоришта ретко тиме баве. Али то су представе којима ви можете да досегнете одређене професионалне квалитете, мислим да та представа у домену плесног театра може да стане бара-бара са читавим низом плесних театара у Београду, од Плавог позоришта, Bitef Dance Companу, Дах театра… Види се да је редитељ са њима сарађивао, да је дуго радио са овим људима у домену плесног театра. За то треба времена, темељности, пуно енергије. Бојим се да ми нисмо склони темељном раду, тако да је то, можда, један од разглога због чега плесног театра нема превише у аматеризму…

Како бисте оцијенили редитељска рјешења досадашњих представа, јесу ли вам се свидјели њихови приступи?

– Квалитетан редитељски приступ видео сам у представама „Ad infinitum“ и „ZOO“. Бојим се да све ово што сам изговорио у међувремену односи се на те, по мени, јако лоше редитељске поступке које смо видели у три представе између ове две. Не бих могао говорити о редитељским поступцима, јер се бојим да их и нема у те три представе, и то се види, у крајњој инстанци, и у самом финишу. Што, свакако, не значи да ти људи немају оно потребно педагошко умеће рада са младим људима. Ту видим, пре свега, редитељку ансамбла из Македоније, која као глумица зна да на педагошки начин приступи младим људима…

Генерално, како оцјењујете квалитет пет досадашњих представа Фестивала фестивала, ако с једне стране, узмете у обзир да је ријеч о комадима који су у Требиње дошли са предзнаком најбољих у аматерској позоришној продукцији и, са друге стране – када имамо у виду услове у којима ти ансамбли стварају из чисте, непатворене љубави и ентузијазма? Чули смо да, рецимо, театар „Тотал“ још увијек немају просторије за рад.

– У позоришту се рачуна само то што видимо. Све те неке ствари, које су уствари узроци, нису важни уколико изроде одређене последице које су негативне. Страшно је што ‘Тотал’ нема простор, гледао сам неколико њихових сјајних представа са тим истим ансамблом, много бољих од изведене „Хасанагинице“, они су показали да и без тог простора могу да произведу добре представе. Ово је селекција која се базира на одлукама жирија неких одређених средина, а ја морам да признам – у неколико ових представа које сам видео јако сумњам у суд тих жирија. Не могу да верујем да у Македонији нема боље аматерске представе од оне коју смо видели неку вече – да будем директан до краја. Са друге стране, селекција је оно што добијете током сезоне. Јесте прошлогодишња продукција фестивала била боља, за мало већу нијансу боља него овогодишња, али мислим да прошле године нисмо имали овако две квалитетне представе као што су представе из Старе Пазове и Чаковца, када су у питању млади ансамбли. Кад поредим, плус има и једна и друга. Евидентно је да постоје средине у којима драмски аматеризам има одређени дигнитет, подршку друштва, и средине у којима тога нема. То се из овог фестивала јако добор види. Верујем да би било јако добро ако би резултати жирирања, а жири је заиста компетентан ове године, били добра порука одређеним срединама – да се на други начин позабаве аматерским позориштем, да створе услове за рад и продукционе услове, макар минималне, како се не би гушила добра уметничка атмосфера и угасио се аматеризам…

Водите разговоре након сваке фестивалске представе. Колико су те сесије, по вама, сврсисходне? Има ли истинске позоришне критике, креативне полемике или су превагнула додворавања? Колико су данашањи ансамбли спремни да прихвате и примјене добронамјерну критику?

– Мислим да смо за један добар округли сто довољни Драган Копривица и ја, да се нашалимо. Људи из неког обзира понекад не желе да кажу неке ствари, а да би нешто рекли – говоре махом о себи, историји позоришта, траже угао да би доделили неки комплимент. Дубоко верујем да је сврха ових разговора у томе да се отворе питања, покушавам увек да дефинишем неколико тема о којима бисмо могли да полемишемо, унесем одређени полемички тон у те теме и препустим колегама, гостима фестивала да о томе причају. Неки од њих прихвате тај дијалог, неки не. Дубоко верујем да је атмосфера која се створи на округлом столу добар репер ансамблима да виде докле су домашили у свом уметничком прегнућу… У разговорима треба да учествују сви, то је простор у којем треба чути свачије мишљење, свако је прозван да нешто каже, свакако и фестивалска публика…

Из вашег богатог искуства у позоришту, који су начини унапређења Фестивала фестивала?

– Концепт Фестивал је дефинисан, то је фестивал најбољих аматерских позоришта екс-ју региона, и то је концепт са традицијом. Оно што би могло да се унапреди јесте начин да се кроз конкретне радионице позабавимо глумачким, пре свега, а потом и драматуршким, редитељским унапређењем, да мастер класе држе глумци, редитељи и писци од ауторитета. Када би овде дошао Егон Савин да држи редитељски мастер клас, Мирјана Карановић или Милена Марковић -глумачки или драматуршки, то би аматерима јако значило, то би подразумевало да неки представници свих позоришта буду овде, то изискује одређена финансијска средства, и не знам у којој су мјери могући. То би било у славу аматеризма јако добро, да се аматери сусрећу што више са врхунским професионалцима, који су, приде, још добри педагози, професори на академијама. Мислим да је то добар правац. Неко је предложио да се направи ревија студуентских представа, такозваног школског позоришта, што не било лоше. Онда би млади људи, студенти показивали малдим људима који замишљају да буду глумци – како изгледапроцес рада на факултету и какав је његов финални производ… Мислим да би и интеракција људи на нивоу сличних година била захвална и интересантна, и то захтева додатна средства. Сигуран сам да би академије у региону – београдска, сарајевска, загребачка, обезбедили програме и да би ти студенти дошли у Требиње на седам дана само за смештај и клопу, ништа више. Мислим да постоји простор за унапређење фестивала, али тај простор на паметан начин треба организовати. За такво нешто за наредну годину неопходно је да припреме почну већ сада а не у мају наредне године. Суштина јесте да фестивал ове врсте можете да унапредите уколико професионалце суочавате са аметерима. Само тако ћете довести до бољитка за драмске аматере, и у крајњој инстанци, приближити аматере у том уметничком смислу неким висинама које су у аматеризму реперне. Ако поредимо лоше професионално позориште са добрим аматерским, онда нисмо ништа направили. Не бих да правим неку надмену дистинкцију између професионализма и аматеризма, хоћу да укажем на то да је драмски аматеризам специфичан, особен пут у уметност која треба да оплемени наше животе…

В.М.

( фрагменти из разговора у Хроници Фестивала фестивала у програму Радио Требиња)