Историја и памћење

Неопходно је да рехабилитујемо видовданску етику жртве и подвига, не само зато што је она део идентитета српског народа него зато што представља одважно настојање да се превазиђу неподношљива ограничења реалности. Осим тога: идентитет је интегритет као способност општег самоодржања и самопотврђивања. Важан услов идентитета је памћење, тим важнији за оног ко је дуго и често подвргаван.

vidovan

У историјској самосвести српског народа Видовдан 1389. има аксиоматски значај: то је онај моћни историјски догађај који је реално пресудио о току српске историје и симболички означио њено разумевање (сви каснији Видовдани црпу одатле свој додатни смисао). Видовдан јесте реални догађај митске снаге (то нипошто није мит као фикција), у смислу да је то историјски догађај који нам даје вредносну оријентацију и тачке ослонца у којима видимо надисторијски смисао. Као такав догађај, Видовдан има делотворни значењски потенцијал кроз историју и представља грађевни камен у идентитету српског народа. На темељу витешког и жртвеног Видовдана изграђени су идеали видовданске етике, наиме правда и човечност, самопожртвовање и страдање, покајање и праштање, трпељивост и великодушност, што је заправо етика хришћанске културе, па дакле етика Жртве. (Овај етос се огледа у хагиографијама, у народној епици, код Његоша, Марка Миљанова…)

Видовданска жртва сведочи један тотални и радикални реализам, који нас суочава с бруталном конкретизацијом историје. Жртва је сублимација историје. Историјска истина није логичка ни универзална, већ догађајна и уникатна. Догађај узвишеног жртвовања има значење присуства светог и даје смисао историјском времену, постаје истина историјског времена. Спремност на жртву наравно не значи величање жртвовања као вредности по себи, јер је вредност жртве у њеној чистоти и сврси. Смисао и сврха историје мора бити спасење и унапређење живота, иначе би нам остало обесмишљавајуће трајање у протоку физикалног времена. Косовски Видовдан и Јасеновац су јединствене жртвене парадигме које омогућавају да догађаје разумевамо као нашу историју. Историја је за један народ и оно шта тај народ види у сопственој историји. Наш поглед на сопствену историју омогућава нам не само да бруталност историје поднесемо него и да историју разумемо и прихватимо. За српски народ, који је мали по броју али хоће да буде велики по карактеру, историја је већ и због тога страдање. Жртва је најважнији спомен који обасјава оно што се догодило у историји. Жртва и страдање (наиме доживљај историјски проживљеног страдања, историјско искуство граничних ситуација, победа и пораза, славе и унижења) имају епистемички смисао јер омогућавају разумевање историје. Одатле происходи херменеутички значај страдалних народа за разумевање историје, уколико смо у стању да историјске догађаје посматрамо из перспективе жртве.

Истина из перспективе Жртве као субјекта битно се разликује од истине из перспективе Насиља које тражи жртву као објект. Насиље стигматизацијом конструише жртву као објект и тако рационализује своје поступке, оно демонизује жртву и тако прикрива светост жртве. Прикрива и своју природу: савремено Насиље, као модернизација варварства и нови апсолутизам, користи се митотворним оправдавањем насиља конструисањем кривице. Стигматизација српског народа као настојање да се поништи његов идентитет и да му се наметне кривица као средство овладавања, жигосање које смо на својој кожи осетили и у последњем грађанском рату а које се често служило антисрпском пропагандом из Првог светског рата, заправо је техника којом се означени објекат (српски народ) најпре истискује из поља морала да би потом био истиснут и из поља права: онај ко је дисквалификован као морално биће уподобљен је да се над њим предузме бесправно насиље. Због тога имамо посебну обавезу да одбранимо част наших жртава. А због чињенице да се српски народ, уз јеврејски и јерменски, убројао међу народе с процентуално највећим војним и цивилним жртвама у новијој историји (XIX и XX век), наша обавеза и потреба да успоставимо меморијалну установу посвећену српским жртвама је идентитетске и егзистенцијалне природе, она је такорећи онтолошка а не само етичка. Заборавили смо сопствене вишемилионске жртве (тачан број још увек није утврђен), што је нека врста саучесништва у злочину.

Неопходно је да рехабилитујемо видовданску етику жртве и подвига, не само зато што је она део идентитета српског народа него зато што представља одважно настојање да се превазиђу неподношљива ограничења реалности. Осим тога: идентитет је интегритет као способност општег самоодржања и самопотврђивања. Важан услов идентитета је памћење, тим важнији за оног ко је дуго и често подвргаван систематском притиску да промени идентитет. Историјско памћење као претпоставка историјског знања и историјске самосвести, као брига за тачке ослонца националног идентитета у историјском трајању, неопходно је и због сабирне свести о прошлости и због оријентације у будућности. Тим пре што нам се на социјалном плану намеће једна структурална амнезија као гашење селектованих тачака у памћењу. Она се из структура моћи преноси на историјску науку, књижевност, уметност, „теорију”, у којима се обавља системско оштећење у памћењу: damnatio in memoria – деформација, манипулација и поништење памћења и сећања. Деформисано, конструисано и измишљено памћење има истовремено функцију заборављања. Истраживање структура социјалног памћења и сећања и откривање техника деформације памћења и сећања предуслов је данашњег критичког историјског знања и историјске самосвести. Јер су последице заборава драматичне.

Наша одговорност у историји није везана само за конкретно учешће у историјским догађајима – историјска одговорност је трансгенерацијска и она производи морално јединство историјског времена. Због тога нас историјски догађаји обавезују. И данас нас Видовдан обавезује на храброст и одговорност историјског постојања, на аксиоматску одлуку да су Косово и Јасеновац важан и непобитан део нашег идентитета, који нам нико не може одузети – уколико му га ми не дамо.

Богољуб Шијаковић