IZ DNEVNIKA TEATARSKOG NOSTALGIČARA

Vreli juli 1995. Iz letnje fjake trže me telefon. S druge strane Jovica Ćirilov, prilično usplahiren: U Beograd iznenada stiže Ljudmila Razumovska, autorka „Jelene Sergejevne“…

Da li bi mogao da je sačekam na aerodromu jer su svi na letovanju.

Piše: Vladimir PUTNIK, reditelj

Kako sam i za vreme Trećeg Bitefa „taksirao“ po Beogradu čuvenog ruskog reditelja Tovstonogova – čega se Jovan dobro sećao – prihvatio sam.

Na aerodromu, kako to već biva kada gost nenadano bane, dvostruki doček!

Tu je već direktor Ruskog centra i kućni prijatelj Ljudmilin, tako da je moje prisustvo bilo izlišno. Ipak sam sačekao da sleti avion.

Priznajem, zanimalo me je da vidim kako izgleda ruska dramaturškinja, takoreći disident! Podsećam da je izvođenje „Jelene Sergejevne“ rusko Ministarstvo kulture zabranilo zbog „lažnog i mračnog prikaza težnji sovjetske omladine“!

Pošto je obavila carinske i pasoške formalnosti – pojavljuje se Ljudmila Razumovska!

Prvi utisak – prilično bled! Delovala je kao jedna dobra i mila ruska nastavnica. Namah mi padoše na um reči Ljalje iz „Jelene Sergejevne“: „pogledajte samo kako ste obučeni! A tek frizura! Pa te vaše ruke koje ne znaju za manikir. I te vaše jeftine pomade od četiri rublje! Vi niste žena, Jelena Sergejevna, vi ste… novinski uvodnik u suknji!“

Međutim, Ljudmilin osmeh, pomalo umoran, pomalo setan ali topao i prijatan razvejao je prvi, ne baš sjajni utisak.

Mali „odbor za doček“ uputio se prema Jugoslovenskom dramskom, gde su nestrpljivo čekali Jovan Ćirilov i Gorčin Stojanović , reditelj „Jelene Sergejevne“ 1989. godine.

Nisam ušao u Pozorište, nastavio sam svojim poslom.

A kada se pojavila drama „Kući…“ Ljudmile Razumovske, koja me je naprosto oduševila, po ko zna koji put sam se uverio u onu „Odelo ne čini pisca“.

Pogotovo ruskog!