Из пера двоје истраживача: Сјећања из пепела националне библиотеке и Обреновићи у приватној преписци

ТРЕБИЊЕ l У Музеју Херцеговине вечерас су представљена два значајна истраживачка рада – монографија историчара Дејана Ристића „Kућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838–1941“ и књига „Породична преписка кнеза Милоша Обреновића из Архиве збирке Јоце Вујића“, аутора др Татјане Брзуловић Станисављевић.

Монографија Дејана Ристића биљежи историју првог вијека најзначајније установе културе српског народа – од њеног оснивања 1838. године до „планског и смишљеног“ уништења, у њемачком бомбардовању Београда, 6. априла 1941. године, када је у пламену неповратно нестало њено цјелокупно благо непроцјењиве вриједности.

„Национални фонд је 6. априла 1941. године бројао пола милиона библиотечких јединица – и тог дана све је уништено. Све осим једне једине књиге, која сасвим случајно није била ту, већ код једног од наших највећих историчара, Херцеговца, професора Ћоровића“, истиче Ристић.

Он је појаснио да је истакнути историчар Владимир Ћоровић замолио да му се за потребе истраживања на неколико дана уступи чувени средњовјековни рукопис са краја 14. вијека – са житијима светог Симеона и светог Саве, који су управо захваљујући одступању од правила – да се вриједни рукописи не смију износити из зграде – остали потпуно сачувани.

Ристић истиче да су стручњаци Народне библиотеке Србије у наредним деценијама ипак успјели да реконструишу око 490 хиљада наслова из националног фонда, на начин да се набављало, откупљивало, размјењивало или добијало на поклон све оно што је од тога блага икад штампано у више примјерака.

„Можемо рећи да је фактички стопроцентно фонд обновљен, али оно што, нажалост, никада нећемо моћи да обновимо а што је и највредније – то су уникатне библиотечке јединице: око 1.200 српских средњовјековних рукописа, оријентална збирка са око 1.800 рукописа, комплетни посебни фондови: карографска, графичка, фото, етнографска, нумизматичка збирка, личне библиотеке… То је све неповратно уништено“, истиче Ристић.

Представљајући своја истраживања породичне кореспонденције кнеза Милоша Обреновића, др Татјана Брзуловић Станисављевић истакла је да преписка са најближим члановима породице, сачувана кроз 179 писма у архивској збрици Јоце Вујића, читаоцима открива ново и посве другачије – приватно лице кнеза Милоша Обреновића.

„Знамо да је у владању био пријеки господар, који није желио да дијели власт ни са ким, али у овим писмима, када бисмо прекрили потпис – нико не би могао да повјерује да иза тих ријечи стоји кнез Милош. У овим писмима он је њежан, брижан и савјетодаван – као и сваки други родитељ“, истиче она.

Брзуловић Станисављевићева је појаснила да ова писма Милош Велики пише у времену своје емиграције, од 1839. до 1858. године, те да се од сачуваног фонда – 131 писмо односи на преписку са сином кнезом Михаилом, 38 са кћерком Петријом, а осталих десет са другим члановима породице.

Она додаје да Милош у преписци Петрији „најчешће дијели савјете око подизања и васпитавања дјеце и брине о њеном здрављу“, док Петрија њега „извјештава о стању у земљи, шта људи говоре о њему и да ли су сазрели услови за повратак на српски пријесто“.

Преписка са сином Михаилом углавном је на „озбиљније“ теме и мање је приватна.

„Њихови разговори су углавном ‘на ползу наше ствари’, што је уствари шифра – Милош све вријеме говори о свом повратку на пријесто, за шта је као свог насљедника припремао и кнеза Михаила“, каже аутор.

Она додаје да је занимљив и језик у породичној преписци Обреновића – савременом читаоцу архаична „мјешавина српског, славеносербског и руског – са пуно турцизама“.

На промоцији је приказан и документарни филм „Сјећања из пепела“, снимљен на основу Ристићевих истраживања првог вијека историје Народне библиотеке Србије.

Представљање књига Дејана Ристића и Татјане Брзуловић Станисављевић приређено је у оквиру програма обиљежавања јубилеја – 65 година Музеја Херцеговине.

Да ли је кнез Милош био неписмен?

Брзуловић Станисављевићева подсјећа да је кнез Милош био неписмен, те да је за сваку врсту писане кореспонденције користио услуге писара, али и додаје да је истражујући преписку Обреновића ово општеприхваћено мишљење – све више доводила у питање.

„Дискутабилно је – да ли је кнез Милош био неписмен или је можда само изабрао да се тако вјерује“, каже она.

Град књига испод земље

Ристић напомиње да је и данас Народна библиотека Србије највећа и најбогатија национална ризница у овом дијелу свијета – са око шест милиона библиотечких јединица, који заузимају више од 97 дужних километара грађе.

„Испод зграде установе налази се читав град. Већина људи, чак и Београђана, сматра да је Народна библиотека само оно што се види изнад земље. Напротив, изнад земље је само врх једне велике пирамиде, док су подземни депои и трезори на неколико спратова испод земље и заузимају цијели врачарски плато. То су огромни депои са око 16 хиљада квадратних метара простора“, појашњава Ристић.

Он додаје да сваки дан у Народну библиотеку стиже између два и шест дужних метара нове грађе из цијелог свијета, датоване од десетог вијека до данас.

Р.С.