Јединица са Хума

У овим јулским данима, када се обиљежава Дан Требињске бригаде ВРС, сјећамо се и јулских дана ратне 1992. године,  који су остали упамћени по агресији Хрватске на општину Требиње, по свакодневним јаким нападима непријатељске артиљерије и пјешадије, али и одлучној одбрани бораца Требињске бригаде ВРС.

Из тог разлога, данас помињемо једну јединицу из састава Требињске бригаде ВРС која је бранила Требиње на једном од најтежих положаја, на једном од главних праваца напада тзв. Војске Републике Хрватске (ХВ) 1992. године, правцу Иваница – Хум, на територији општине Требиње.

Јединица је била првобитно ангажована на простору Хутова, да би касније свој ратни пут наставила у ширем реону Хума (од села Запланик до мјеста Хум). Иако је 13. јула на планини Влаштица заустављена офанзива Хрватске војске према Требињу, на правцу Запланик – Хум  дејства се настављају, и у сљедећих неколико дана послије 13. јула, из ове јединице гине још осам њених припадника.

Ова ратна јединица током Одбрамбено-отаџбинског рата имала је 14 погинулих војника, 46 рањених. Јединица је током ратних дејстава заробила 5 припадника ХВ и предала их команди Требињске бригаде.

Да су пријатељства стечена у тешким ратним околностима изузетно јака, као и да војници у тим околностима постају заиста „браћа по оружју“ потврђује и примјер ове јединице.

Другарство стечено у рату и сјећање на погинуле саборце ову јединицу истичу међу многим  другим. Још од ратне 1994. године све до данас припадници ратне јединице „са Хума“ сваке године састају се два пута годишње: 14. јула да одају почаст и сјећање на своје погинуле саборце, када положе цвијеће и упале свијеће својој палој браћи, и треће суботе у септембру када се окупе на дружењу припадника јединице и присјете догађаја из времена Одбрамбено–отаџбинског рата.

Први пут окупили су се 9. септембра 1994. и тако сваке године до данас… За њих је то постала традиција.

Тог 14. јула 1992. године погинула су четири припадника ове јединице: Милан Мићо Вучинић, Љубиша Сорајић, Ферхат Радончић и Коста Милетић. Да се у тим ратним данима није гледало ко је ко, да су сви били једнаки, потврђује и овај трагични догађај – када извлачећи своје рањене саборце Ферхата Радончића и Косту Милетића гину Милан Мићо Вучинић и Љубиша Сорајић.

Изузетан примјер храбрости и чојства. Данас се међутим, више пажње посвећује неким „градским херојима“ које је у први план истакла политика и интерес одређених група, без обзира што у тој причи има доста неистине.

Примјера као што је овај из јединице „са Хума“ било је доста у Одбрамбено-отаџбинском рату. Али о оваквим примјерима храбрости и жртвовања за ближњег у режираним медијима нема мјеста. Изгледа да је лакше прихватити лаж и унапријед режиране приче, него истину…

Како у рату, тако и данас припадници „јединице са Хума“ служе другима за примјер. Некада због храбрости, људскости и пожртвовања, данас – због традиције сјећања на своју палу браћу, која су заувијек остала на положају, на Хуму.

Ову причу потврђују и ријечи Ернеста Хемингвеја: „…све што сам ближе линији фронта, срећем боље људе.“

Слава браниоцима Требиња!

М.П.