Полако, али сигурно одлазе у заборав симболи једног времена. Симболи дјетињства свих нас који смо одрастали у бившој Југи. Хтјели признати или не, али ми рођени до краја осамдесетих година прохујалог вијека, још увијек не можемо повјеровати да данашњи тинејџери не знају како изгледа кад се хемијском оловком премотава трака на касети... не проводе сате и сате поред радио пријемника да притисну „rec“ кад крене омиљена пјесма и не разочарају се до суза кад у сред те дуго чекане пјесме почну рекламе... немају постере омиљених глумаца или спортиста на зидовима собе... немају колекцију кликера... не знају да се сладолед некад куповао у пластичним лоптицама... не једу хот-дог на „црвеном киоску“...

Баш тај „црвени киоск“ некад је био на свим фреквентнијим локацијама у свим градовима бивше нам земље. И био је у свим бојама, али се црвени највише памти. Подаци које налазимо на интернету кажу да је званично име киоска било К67. Производ је словеначког дизајнера Саше Махтига. Производња је покренута 1968. године. Израђиван је од полиестера и полиуретана у шест боја, од којих је црвена била најпопуларнија, па не изненађује да је у колективном сјећању К67 остао трајно забиљежен као “црвени киоск”. К67 је прво у Љубљани постављен као новински киоск, да би се након тога проширио на „храну“. До 1999. године, када је производња киоска К67 престала, произведено је 7.500 јединица, укупне површине 40.000 квадратних метара. Док је већина остала у Југославији, велики број ових киоска извезен је у иностранство, између осталог у Пољску, Ирак, Кенију, Нови Зеланд, Јапан, бивше земље Совјетског Савеза, али и у САД.

На интернету налазимо и податак да Саша Махтиг од 2003. године развија нову генерацију киоска чије би тестирање ускоро требало да почне, али и да је „црвени киоск“ из нашег дјетињства, у међувремену, изложен као експонат на изложби "Архитектура у Југославији 1948-1980" у Музеју модерне умјетности у Њујорку.

„Црвени киоск“ је, на првом мјесту, одликовала функционалност, а био је и лак за премјестити са једне локације на другу. Ако је некоме требало више простора просто би спајао два или више киоска. Заобљен са великим стакленим површинама привлачио је знатижељне погледе пролазника. Био је стациониран код већине школа и дефинитивно је био незаобилазно мјесто свраћања свих ученика.

Испод школе у Горици, један период, био је баш тај „црвени киоск“ и испред њега - редови. Навала на хот-дог или кифлу с кремом. Виршле су се кувале у великим шерпама од ростфраја са поклопцима. Вјечно је врела вода и помало кипила низ шерпу па су по њој остајали бијели трагови. Виршле су пуцале кад се загризу. Кифле су биле помало старе. Прилог је најчешће био сенф. Тај сенф је био течнији. Међу ђацима је кружила прича да су продавачице у посуду са сенфом додавале нешто. Прошао би велики одмор, а ми би на друго звоно, оно за почетак часа, трчали исфлекани или са тек купљеном кифлом уз степенице. Крили оброк испод клупе и обично чупкали и криомице јели док се не би зачуо строги глас друга наставника и чувено: „Изађи у ходник док поједеш!“

Ничим се није могло наслутити да ће ти „црвени киосци“ врло брзо ишчезнути из нашег видокруга. Дошла су нека ружна времена, а врло брзо за њима и нека нова времена. Киосци су преко ноћи нестајали, а тете у бијелом су трагале за новим пословима.

Данас, тумарајући Требињем, наишли смо на само два киоска. Један опстаје на платоу испред „Маркета“. Већ деценијама у њему је цвјећара. И даље је примјер функционалности. Да би се добило на пространости спојена су три у један. Очуване боје, заобљених стакала, битише баш у истој варијацији као у Музеју модерне умјетности у Њујорку. Поставља се питање да ли је дошло вријеме да се законом заштити? Други смо затекли одбачен, поломљених стакала, у кругу бивше Травуније. Требамо ли га тако олако одбацити? Запитајмо се, јер смо већ поменули да је као експонат послужио на изложби “Архитектура у Југославији 1948-1980” у Музеју модерне умјетности (МоМА) у Њујорку. Американцима ваља, а нама не?!