Јусуфспахић: Тито је умро као муслиман!

765-574-e9e0da6678977ee57f6d49cbf2ebeb4a

БЕОГРАД  I Доживотни предсједник СФР Југославије, Јосип Броз Тито, који је преминуо 4. маја 1980. године, умро је као муслиман, тврди се у интервјуу који је тадашњи муфтија Исламске заједнице Србије Хамдија ефендија Јусуфспахић 2003.године дао Радио Београду.

Интервју са поглаварем исламске заједнице, који више није међу живима, емитован је у емисији „Говори да бих те видео“, у сриједу 25. маја ове године, од 17 часова, на Другом програму Радио Београда.

Јусуфспахић је изјавио да је за Титово наводно прихватање ислама сазнао послије његове смрти. „Када је умро Тито, заједно смо ишли ја и амбасадор Алжира Абдул Хамид Аџали да се упишемо у књигу жалости. Таман кад смо дошли тамо, угледао ме је Берислав Бадурина, ваљда се тако звао, његов шеф кабинета или лични секретар“.

Ако је вјеровати муфтији, између Титовог секретара, који му је пришао да га поздрави и њега вођен је овај разговор.

„Честитам вам“.

„шта ми честиташ, побогу брате? Човјек је умро, шта ми честиташ?“

„Умро је у вашој вјери!“

„шта“, запрепастио сам се ја.“

„У вашој вјери. Умро је читајући Куран. Куран је трећи пут читао…“

Јусуфспахић је питао шта да ради са тим сазнањем.

„Да знате то, и ништа више“, одговорио му је Бадурина.

Бадурина је потом на француском језику о истој теми разговарао и са амбасадором Аџалијем.

Након што су се муфтија и амбасадор уписали у књигу жалости. Бадурина им је, по свједочењу Јусуфспахића, рекао:

„Виђећете кад буде сахрањен. Биће (на надгробном споменику) само име и презиме, година рођења и година смрти, јер тако се муслимани сахрањују“.

Муфтија тврди да му је Бадурина открио и да је посљедњих дана Титовог живота, на столу поред његове болесничке постеље у Клиничко болничком центру у Љубљани, стајала само једна књига – превод Курана.

У разговору са новинаром Радио Београда Јусуфспахић се сјетио и да је пет година послије Титове смрти боравио у Каиру, да од предсједника Египта Хоснија Мубарака прими златни орден за рад на афирмацији ислама. Игром случаја, тамо се поново срео и са Абдул Аџалијем, који је у то вријеме био амбасадор Алжира у Египту.

Тема каирског разговора су били Југославија и Тито. Муфтија је од алжирског дипломате тражио да пред Мубараком понови шта је чуо од Титовог секретара. И амбасадор је изјавио да му је Бадурина рекао да је Тито умро као муслиман.

Јусуфспахић га је упитао шта је урадио са том информацијом. Абдул Аџали му је одговорио да је о свему обавијестио министарство спољних послова Алжира.

Београдски муфтија је репортеру Радио Београда изјавио да је Тита упознао у Египту.

„Ја сам се више пута срео са Титом. Срео сам се са њим и као студент у Каиру. Био сам студент исламско-теолошког универзитета. То је најстарији универзитет на свијету. Ал Азхар се зове. Био сам тамо професор у југословенској допунској школи када смо се први пут срели. Тито је дошао у наш клуб, Клуб Југословена, и питао: ‘Ко од вас, ђецо, говори арапски?’. Био сам једини који је у то вријеме од омладине говорио арапски. Онда је Тито рекао: ‘Учите ђецо арапски, јер арапски је језик будућности’.

Када је, у децембру 1967. године, дошао у Југославију и постао београдски муфтија његови сусрети са Брозом постали су релативно честии, а познанство се претворило у пријатељство.

„Чим сам дошао, упознао сам се са свим арапским амбасадорима у Београду и свима је било драго што сам ја дошао као главни имам, односно муфтија у Београд. И они су ме позивали на ифтаре. Ми смо се окупљали, тако да је Тито вјероватно сазнао од обавјештајне службе да се међу дипломатама налази један са чалмом који је стално ту, и тако даље, и кога други амбасадори зову, и који говори арапски, и коме је жена Арапакиња, а он је Југословен и тако даље. И Тито је тражио да се видимо“.

Како је рекао, велики пријатељи постали су током 1968. године. Прво је за вријеме студентских демонстрација муфтија позвао студенте да се повуку, „да пођу у библиотеке и буду у учионици“, а према њему, многи су га студенти муслимани послушали, због чега је сутрадан добио позив да дође код предсједника.

„Тито је хтио да ми захвали на мудром држању. Петар Стамболић је тада предложио Титу да мени дају некакав орден. Ја кажем: ‘Господине предсједниче, ако ви мене одликујете, ја више не могу говорити. Сви ће рећи да ја говорим за орден. Немојте тако, ако треба орден, онда га дајте мојој вјери’, рекао је муфтија.

Затим је добио позив на свечани пријем поводом 29. новембра, Дана републике. Представнике вјерских заједница предводио је Његова светост патријарх Герман.

„Мене је изненадило то када сам видио да је патријарх Герман клекнуо на кољено и пољубио Титу руку и честитао му празник. Исто је то учинио надбискуп Букатко. Ја нисам ни клекнуо, ни пољубио руку, него сам се поздравио и честитао празник предсједнику. Пришао ми је Хакија Поздерац, тадашњи министар финансија ваљда, и рекао: ‘Ваља мало теменат, ефендија’.

А ја му само рекох: „Алаху, Богу једном“.

Тито је тада намјеравао да одржи здравицу за национални празник, али је видио да представници вјерских заједница немају чашу у рукама и кренуо је да им додаје. Муфтија је видио да је и њему намјењена чаша, покушао је да је ескивира тако што је рекао проти Смиљанићу који је био иза њега:

„Оче прото, ово је за вас“.

„Доајен дипломатског кора Сами Сакар, ирачки амбасадор тада, видим подиже руке и мени честита на овој мојој муци. А ја се презнојих сав, нисам смио да узмем чашу, није по вјерским прописима… Сви су тада мислили да сам завршио своју каријеру на великим пријемима, да сам на почетку самом завршио каријеру са Титом. Сјели смо послије у црногорски салон, а послије пола сата појавио се Тито са Јованком, Миком шпиљком и Владимиром Поповићем, и одмах ми рече: ‘Млади ефендија, одби ти чашу и председнику државе!’, сјећао се муфтија.

Муфтија је тада стао у своју одбрану, да такво зло Титу није могао да учини, да из његове руке прими нешто што Бог забрањује. Како је рекао, њему нико не би замјерио пошто је млад службеник, али би можда рекли:

„Види, Тита, зулумћара, тјера хоџу да јавно гази веру“.

А Тито је на то, наводно, одговорио:

„Е, па такви су муслимани. Најчистији, најприврженији, најоданији, најпоштенији, никада проблеме нисмо имали са муслиманима.“

Муфтија Јусуфспахић је у наредних двадесетак година постао човјек коме се Тито обраћао за савјете у вези за арапским свијетом и питања југословенских муслимана. И никада се, наводно, није догодило да се виде, а да не разговарају о питањима исламског вјеровања.

„Питао ме је како ми замишљамо Бога. Кад сам му објаснио, био је изненађен. Рекао је, па то је врло блиско историјском материјализму. Ја сам му рекао и да је руски револуционар Лељин своју чувену паролу ‘Учити, учити и само учити’ преузео од Алаха, који такође каже да човјек стално треба да чита и образује се.“

Муфтија тврди да је пред председником СКЈ чак и клањао.

„Кад би о нечему разговарали, ја сам се трудио да све што кажем поткрепим наводима из Курана. Нађем то и прочитам му. Занимало га је шта је у нашим молитвама. Због тога сам клањао пред њим на српском језику, да би он знао шта говоримо, како се молимо.“

О Титу и његовом идентитету постоје разне теорије завјере. Од тога да је био масон и аустријски Јеврејин, којем је дођељен идентитет Јосипа Броза из Кумровца, преко тога да је тај идентитет уствари преузео руски агент или да је био брат Винстона Черчила, до тврдње муфтије Јусуфспахића изнијете у овом интервју да се вођа југословенских комуниста пред смрт преобратио у муслимана.

Муфтија Јусуфспахић, иначе рођен у Бугојну, је био озбиљан човек и не изгледа логично да у потпуности измисли овакву причу, али је могуће да се, лак на језику, какав је био, мало „заиграо“, пе евентуално Титово интересовање за Куран накитио тако да афирмише ислам. Тим прије што нико од Титових најближих сарадника, љекара који су га лијечили и помоћног медицинског особља Клиничког центра у Љубљани никада није поменуо Брозово „дружење“ са Кураном, а камоли преобраћење на ислам.

Јусуфспахић је умро, мртав је и Берислав Бадурина, али још постоје многи свједоци Титових посљедњих мјесеци на лијечењу у Љубљани, уз чију помоћ би могло да се утврди да ли је у питању Јусуфспахићева, односно Бадуринова измишљотина, погрешно тумачење чињенице да је (ако је) Броз, можда из чисте знатижеље читао Куран или се, под утицајем ко зна кога или чега, ортодоксни комуниста и узданица Коминтерне уочи смрти „телепортовао“ у исламског вјерника.

Било би занимљиво чути и како на муфтијино својатање Тита гледају присталице теорије да је под маском комунисте Јосипа Броза живио и умро вјерни католик и сарадник Свете столице, по којем је Ватикан „крстио“ и један вјерски празник – Дан Јосипа радника, који „пада“ 1.маја сваке године.

Прессрс.ба