Кабаре Ланета Гутовића: МАЂИОНИЧАР ЗА СМИЈЕХ

ТРЕБИЊЕ │ У препуној дворани Културног центра Требиње синоћ је кабаретску представу „Обично вече“ извео доајен српског глумишта Милан Лане Гутовић.

Након 90 минута урнебесне стенд-ап комедије, у којој се, на специфичан хуморан начин, бави актуелним темама попут политике и мушко-женских односа, популарни глумац награђен је бурним аплаузима задовољне публике.

У разговору за Радио Требиње признао нам је да је ова представа настала из ината и да се иза „симпатичне џукеле“ Срећка Шојића, у његовој умјетничког надоградњи, крије један мајстор Тома из дјетињства. Бављење глумом не препоручује,а политика га, да му повјерујемо, уопште не занима.

 „Обична прича“ траје необично дуго. Попут Шехерезадиног ткања, изнова  интригира и увесељава публику широм планете. Из ког умјетничког порива је настала и колико се за више од три деценије извођења промијенила?

– Она је настала из ината, то је суштина, кренула је тако што смо, у то вријеме, били велика држава, па смо имали много пара, балерине, оркестре, музику, велике декоре, на гостовања смо ишли камионима. Онда сам се ја запитао – може ли да се игра представа без толике подршке, поштапалица а да публика не изађе напоље, да ли може једноставно човјек да изађе на сцену и прича? И тако је настала та прича. А како се све око нас ширило, скупљало, растурало, поново скупљало на неке друге начине, тако је и она трпјела метарморфозе. Када гостујем у неком мјесту у којем сам био прије, рецимо, 10,15 година, они не могу да препознају ову представу пошто ни ја не играм ону ранију већ неку другу представу.

Да ли нам, као отклон од тегобне свакодневице, данас једино смијех преостаје?

– Смијех је, савременим ријечником речено, технолошки вишак радости. Човјек који је радостан, он се смије. Услови у којима ви и ја живимо не дају нам основа за радост. Зато вам ја, својом илузијама, дајем основа за смијех и радост. Ја сам нека врста мађионичара,од вас измамим смијех онда када за то сигурно нема основа.

У вашем кабареу подједнако ужива публика у Требињу, Москви, Лондону, Пекингу или на Бродвеју, гдје је играна као прва представа на српском језику. Колико су приче у овом комаду, у основи, реалне, а колико плод ваше стваралачке маште?

– Нема ту реалних ствари, не бих то говорио на сцени, нисам ја Карлеуша (смијех). Приче су модификоване, мада има неког основа, рецимо, да сам учио школу у Никшићу – јесам, све остало је измишљено, наравно.

Вашу каријеру у многоме је обиљежио лик Срећка Шојића, који би по својим карактеристикама свима требао бити антипатичан. Након толико година, филмова, серија, наставака и реприза, из вашег угла – у чему је тајна његове толике популарности?

– Не знам, покушавали су ту улогу да играју и други глумци. Мени је одмах био симпатичан и зато сам га таквог представљао и вама. Да сам био лош глумац, вјероватно бих га представио на неки други начин и ви бисте га мрзили. Али, пошто је мени био симпатичан, ја сам га представио као једну симпатичну џукелу, битангу, која у свакој ситуацији гледа да извуче неку корист за себе. У нуклеусу, када смо стварали овај лик, имали смо малог директора, који у неком минорном предузећу спава са секретарицом и цапка, крадуцка то предузеће. Касније, тај Шојић је исти, он је џукела какав је био и раније, али је држава поред нас падала, губила је квалитет, тако да се чини да је тај Шојић постао све паметнији, бољи, итд, али, уствари, он ни корак није направио – он је вирус који се прилагођава постојећим условима.

Ко вам је био инспирација за грађење овог лика?

– Зидар који се звао Тома. Он је кречио школу, поправљао клупе када се дјеца разиђу на распусту. Није имао друштво сем мене, пошто су моји отац и мајка били просвјетни радници и живјели смо у дворишту школе. Са мном је волио да прича, причао је разне приче. Био је Пироћанац, говорио је језиком који је мени остао драга успомена из дјетињства, а сад ми је та успомена практично означила каријеру.

Куда плови наша, српска „бела лађа“ и хоћемо ли икада изаћи из „тесне коже“?

– То је врло компликовано питање – не знам, немам појма. Морате да пратите РТС, предсједник стално наступа, можда му се отме да нам то каже.

Предстоје предсједнички избори у Србији, да ли имате омиљеног Шојића међу политичарима?

– Не знам ни да ће да буду предсједнички избори! Уопште не пратим политичку сцену зато што немам времена, а да имам времена, вјероватно би ми било одвратно да о томе причам овдје или било гдје (смијех).

Као доајен српског глумишта, са више од пола вијека успјешне глумачке каријере, шта бисте савјетовали младима који желе да постану глумци, да издрже све Сциле и Харибде које им предстоје на нашим просторима или да се ману ћоравог посла?

– Сада постоји много глумачких академија. У моје вријеме, када сам завршио академију, једна је била у Београду и једна у Загребу, више ниједна. И огроман број кандидата је био на пријемном за академију. Данас не знам да ли постоји неко дијете које би хтјело да буде глумац а које нема гдје да се упише. Толико је глумачких средњих школа, академија, практично, свако ко хоће може да постане глумац. Сад, какав глумац, то не знам, али у сваком случају, може да постане глумац. Ја бих им савјетовао да нађу неки други посао, као што то раде у Америци. Рецимо, буду глумци, али се баве келнерајем, буде фризер, али хоће да буде глумац, итд… Па, ако му се прими ово са глумом, у реду, ако не – остаће фризер.

Шта је уопште за вас – глума?

– Глума би требало да буде све оно што није представљање, да не глумим глуму већ да само глумим.Када нешто што не ваља, покушаш да нашминкаш, што често раде глумци, тада то испадне толико досадно – да неће нико да га гледа. Шта је глума не бих могао децидно да вам објасним, али може сваки гледалац. Моје причање на овој сцени неће да ме прослави, али ваше слушање хоће. Оно што ви видите код мене,то је оно што сам хтио да вам покажем. Ако видите нешто што нисам хтио да вам покажем, то је лоша глума. Као када вам се процијепе панталоне, онда увијек нешто испадне што је срамота да се види (смијех).

Који су ваши даљи професионални планови у овој сезони?

– Почео сам два комада, радим једну представу у Мадленијануму, преговарам око тога, са Љиљом Стјепановиц радим „Драги мој лажљивче“ Бернарда Шоа.

Влатка Мусић (Фото: Јован Видаковић/Културни центар