Кад је ДОМ БИЦИКЛ, А ЗАВИЧАЈ ЦИЈЕЛИ СВИЈЕТ

„Бициклом упознајете стварни живот тих простора, можете да чујете све око вас што се дешава,  видите живе слике и осјећате мирисе подручја којима пролазите. Ви сте цијелим својим бићем присутни на сваком центиметру пута. Нема оног празног хода као кад сједите у возу или аутомобилу – који вам служе да прекратите вријеме до циља. А управо то вријеме је најважније – циљ није битан колико само путовање и све што се током тог путовања дешава, и споља и у вама…“

 

Снежана Радојичић још прије осам година одлучила је да њен дом буде бицикл, а завичај – цијели свијет.

Са својим двоточкашем од тада је прешла импозантних 55.000 километара, обишла око 40 земаља, пропутовала Европу и већи дио Азије и Океаније.

О својим цикло-номадским авантурама говориће вечерас и у Требињу, на трибини са промоцијом њених књига са путовања, коју од 19 часова у кристалној сали хотела „SL Industry“ организују ЈУ Туристичка организација града Требиња и „HP media group“.

Говориће, између осталог, и о своја два највећа подвига – преласку бициклом непроходних Химелаја и најхладније пустиње Гоби, зашто је за њу Јапан најљепша земља на свијету и какве доживљаје носи из оне најнеобичније – Сјеверне Кореје…

Уочи трибине, овог необичног свјетског путника на двоточкашу наш колега Ратомир Мијановић угостио је у студију Радио Требиња – да и са нашим слушаоцима подијели понешто од својих номадских доживљаја са пута.

За авантуристички дух жељан да упозна далеке људе и предјеле, каже Радојичићева, бицикл је најзахвалније превозно средство.

За њу је то симбол слободе, са бициклом не зависите ни од кога, сами бирате шта ћете обићи, докле ћете ићи и гдје ћете се зауставити, притом трошите минимално новаца – што је у њеном случају до 10 долара на дан.

„Бициклом упознајете стварни живот тих простора, можете да чујете све око вас што се дешава,  видите живе слике и осјећате мирисе подручја којима пролазите. Ви сте цијелим својим бићем присутни на сваком центиметру пута. Нема оног празног хода као кад сједите у возу или аутомобилу – који вам служе да прекратите вријеме до циља. А управо то вријеме је најважније – циљ није битан колико само путовање и све што се током тог путовања дешава, и споља и у вама“, појашњава Радојичићева.

Није потребан, додаје, ни квалитетан бицикл – са једним старим чак 40 година прошла је и Химелаје и пустињу Гоби, колико је важна физичка кондиција – посебно што прави номадски живот на путу, какав је она изабрала, подразумијева и до 60 килограма пртљага, од опреме за кухање и камповање, до камере и лаптопа.

Страх је саставни дио сваке авантуре када идете сами у непознато, али је важно, истиче наша саговорница, да се стално превладава и рационализује у разуман опрез – уколико желимо да без траума и опуштено уживамо у путовањима и сусретима са далеким предјелима и људима.

На путовањима је, додаје Радојичићева, било и непријатних ситуација – попут покушаја пљачке на Бајкалском језеру или сусрета са кинеским фармером који је почео да јој руши шатор јер је мислио да му је дошљакиња на бициклу направила штету на усјевима.

„На путовањима сам зато веома опрезна – гледам да кампујем близу неког насеља гдје је доста свједока или у потпуној дивљини јер тамо нема опасности. Ако ми се нешто не допада – не остајем ту, не користим свјетло ако не морам, не радим ништа што би привукло нечију пажњу. Не зато што сматрам да су свуда око мене неки зли људи који желе да ми науде – већ што су људи по природи радознали, а њихова радозналост може да доведе до свакојаких ситуација“, истиче наша саговорница.

Међу авантурама је, наставља Радојичићева, било и оних помало комичних – када су мјештани једног села у Камбоџи, у које се због невремена склонила, из неког разлога схватили да је њихова дужност да чувају своју гошћу и организовали ноћне страже око њеног шатора, а њихов наум уз капљицу више претворио се у фешту на отвореном, из које се требало на деликатан начин извући – да се домаћини не осјете увријеђеним.

Ово је само дио прича са путовања које ће Радојичићева вечерас подијелити са требињском публиком.

Радује се свом првом сусрету са Требињем, за који се, каже наша гошћа, увјерила да је заиста „град са душом“, мјесто високих и лијепих, љубазних и господствених људи, град у чију се камену архитектуру и пејсаже заљубила већ на први поглед…

Р.С. (Фото: Радио Требиње и приватна архива)