Ноћ се полако, без преше, спуштала на Поповско Пољице. Сјеверац, онај оштар јесењи, доносио је хладноћу у село.
А из жељезничке куће, гдје су некада отправници возова, дочекивали и отпремали возове низ Попово, помало нестварно одјекивала је пјесма.
Она лијепа, српска, херцеговачка: „Вила бана, вила бана са планине звала...“
Окупили се Поповци, мјештани, дошли они из Грмљана, Седлара, Диклића.... Окупили се да дочекају градоначелника Требиња Луку Петровића.
„Вријеме је од тога. Вријеме је да кажемо наше потребе, да разговарамо са нашим градоначелником, али и да му се захвалимо за све што нам је до сада помагао“, рекоше нам мјештани.
„Дошао сам да се увјерим како овдје живе људи. Представио сам им дио од 31 породичног програма и видим да нису најбоље упознати са свим. Рекао сам им да постоји могућност да им помогнемо у обнови кућа, увели смо расвјету у цијелом селу, главни пут од Мркоњића до Пољица смо у највећем дијелу асфлатирали. Остао је један мањи дио до цркве и од моста до Пољица. И то ћемо урадити у наредним данима. Има још потреба, али ту смо да разговарамо, да им помогнемо да остану овдје. Помажући њима помажемо свима. Њихово је само да нас упознају - а на нама је да помогнемо. И то ћемо урадити“, рекао је градоначелник Требиња.
У селу, у коме је у само једном ратном дану пало око 600 разорних граната, живот постоји, мјештани и Требињци који долазе на своја имања га одржавају.
Душан Зердо се, како каже, помало занима пчеларством.
„Ово је више хоби, иако имам већ педесетак кошница. Овдје су услови добри, али инфрастуктура би могла да буде боља. Добри путеви су нама, који сваки други дан долазимо, велика потреба. Имамо 'добру' струју, расвјету, али надамо се успјешном рјешењу проблема. Немамо проблема са пласманом робе, наш мед је одличан“, са осмијехом нам каже Зердо.
Синиша Лакић, предсједник Мјесне заједнице Попово Пољице, каже да мјештани овог дијела Поповог поља велику захвалност дугују градоначелнику и Градској управи.
„Асфалтиран је добар дио пута, улична расвјета је дошла у Пољице и у Диклиће у плану је и да засвијетле сијалице у грмљанским улицама. У Грмљанима и Пољицу живи по 14 људи, у Седларима је троје, нема нас много... Али ово нам много значи“, каже Лакић.
Он нам наговјештава да ће ускоро почети и градња базена за воду у Пољицу, чиме би се још један велики проблем ријешио.
Ипак, највећи проблем и даље је више него евидентан. А то је све мање људи...
„Чељади мањка. Треба нам живо село. Требају нам млади који ће радити. За све који желе да раде и привређују обезбиједићемо пуну подршку. То није лак посао, али ... трудићемо се да, корак по корак, напредујемо“, каже градоначелник Требиња.
Са осмјехом рече приједлог једног шаљивџије који није далеко од реалности.
„Рече ми, знате ли како ће се млади у села вратити: отворите им кладионицу, То је наша сурова реалност. Нама треба здрава породица, саборност, рад, ред, окупљање и живот у цркви и са црквом“, истакао је градоначелник а аплауз окупљених мјештана је потврдио исправност изговорених ријечи.
У старој жељезничкој кући, чула се и граја а мало касније и пјесма.
„Кад се братска срца сложе и олово пливат може“, одјекивало је низ Попово поље, и горе уз брда преко Бобанских греда и још даље. Пјесма из грла поносних мјештана као наговјештај да ће, једног дана, поново Поповим пољем, одјекивати и пјесма и дјечија граја. Као некада док се Ћиро „возио“ ускотрачном пругом по ободу требињске житнице.
Р.М.