Књижевни првенац Ратомира Мијановића представљен у Бањалуци: “Приче из ратомира” вјечно сјећање на страдале другове

БАЊАЛУКА │  Сјећање на ратне и поратне године и другове који су бранећи своју прадједовину од туђинске чизме животе заувијек оставили на бојишту и сада корачају у небеском строју, овјековјечено је међу корицама књижевног првенца “Приче из ратомира” Ратомира Мијановића.

Књига која са 22 приче, засноване на истинитим догађајима, свједочи о минулом времену и људима, представљена је у Бањалуци у четвртак увече, симболично на Дан побједе над фашизмом, а промоцију су организовали Књижевна заједница “Јован Дучић” Требиње и Удружење Херцеговаца у Бањалуци. Мијановић је обраћање почео стиховима Ђорђа Балашевића.

– Добра ноћ, Бањалуко, не долазим, само пролазим, нисмо се видјели дуго, да ли то бјеше част, шињел маслинаст – са сјетом на лицу говорио је Мијановић, дугогодишњи новинар Радио Требиња и дописник “Гласа Српске”, нагласивши да је у граду на Врбасу посљедњи пут био прије непуне три деценије. Испричао је да га је минула жеља да обиђе сва мјеста на којима је некада био, па је са пријатељем отишао и до некадашње касарне у Борику, гдје је данас студентски кампус. Тек стасао младић, ратних 90-их година, Мијановић је навијачки дрес Црвене звезде замијенио војничком униформом. Бодрећи омиљени клуб на путу до европског трона није ни слутио да ће који мјесец касније бити у рову.

– Посебне емоције ме вежу за Бањалуку јер овдје сам прије 28 година служио војску и заглавио седам дана војног затвора јер сам побјегао на утакмицу Црвена звезда – Динамо у Загреб. По повратку, ухапсила ме је војна полиција – са осмијехом прича Рато, како га одмила зову пријатељи и колеге новинари. Љубав према своме народу не крије, а књигу је, каже, посветио палим јунацима из његове Херцеговине.

– Првог дана рата погинуо је мој друг Жељко, рођен истога дана кад и ја. Посљедњег дана рата живот је на превоју Жегуља изгубио мој друг Никола из Билећке бригаде. Кад год сам у прилици, обиђем Николин гроб и испричам му новости. Знам да бих требао отићи чешће. Његовој мајци сам поклонио двије књиге, када је прочитала, прислонила их је на груди и казала: “Мој Никола живи кроз ову књигу.” Е, то је мени највећа награда за све што радим – казао је Мијановић. Врата сјећања на ратне године, каже, отворио је водећи се чувеном реченицом књижевника Бранка Ћопића.

– Чекао сам да причу о рату испричају прво они који барут нису ни омирисали, коморџије, казанџије, кувари, да се слегне вријеме, јер је оно најбоље решето, а онда сам отворио врата сјећања – каже Мијановић и додаје да је у припреми и друга књига, у којој ће неке приче добити епилог.

На промоцији његове књиге, која је већ доживјела друго издање, говорио је и један од актера, Миодраг Љумо Хрњез, командир из приче “Љумо”.

– Био је тек пунољетан када је дошао у нашу јединицу, на прву линију фронта. Имао сам ту част да приче прочитам још у рукопису, а касније и да учествујем на промоцијама и са великом радошћу говорим о књизи. Ратина књига је дворац саграђен од 22 предивне просторије – истакао је Хрњез.

Између прича и ријечи говорника само понеки уздах чуо се у просторији, а на лицима присутних заискрила покоја суза. Окупљени у Светосавском клубу имали су прилику да чују и двије радио драме снимљене на основу прича “Партија билијара” и “Дјечак са коте 243”, која никога није оставила равнодушним. Вече су употпунили чланови Удружења Херцеговаца који су дјелић традиције тога краја дочарали гуслама и родољубивим пјесмама.

Бритко перо “Гласа”

О Ратомиру Мијановићу, новинару, на промоцији је говорио дугогодишњи уредник у “Гласу Српске” Дарко Грабовац, који је истакао да већ двије деценије сарађује са Мијановићем.

– Рато је одговоран и вриједан, бритко перо које зна и умије са ријечима. Његова књига написана је срцем и душом и сигуран сам да нико неће остати равнодушан док је буде читао – рекао је Грабовац.

Глас Српске