Литерарна секција Гимназије „Јован Дучић“: Бунтовници с разлогом

Са овогодишњег Књижевног конкурса на тему „О мојим пријатељима у Србији“ прва награда отишла је у Требиње, у руке матуранткиње Гимназије „Јован Дучић“ Николине Нинковић. Такође ове године, на Светосавском књижевном конкурсу Друштва „Свети Сава“ из Београда „Велика награда“ припала је матуранткињи Александри Газиводи, док је њихова вршњакиња Гордана Марков освојила прву награду на литерарном конкурсу поводом Дана Републике Српске.

Све три су чланови литерарне секције требињске Гимназије. И нису једине. Секцију, која постоји годинама, похађају ученици од првог до четвртог разреда, без обзира на узраст. То су нови, млади нараштаји који воле писану ријеч. Уз њу су расли и сазријевали. А данас су у прилици да искажу властите емоције, те свима који знају да препознају и желе да схвате, и веома зрела запажања о свакодневици. Ученици су то који освајају награде у Републици Српској и региону. Разлога довољно да им дамо простора на нашим страницама.

Причали смо са њих једанаесторо и професорицом српског језика и књижевности Веселинком Кулаш, која им је ментор у секцији. Матуранти Анђела Риђешић, Гордана Марков, Ђорђе Вучинић, Софија Сукновић, Матеја Пејановић, Тодор Ружић, Катарина Миловић, Николина Нинковић и Александра Газивода, као и ученице трећег разреда Миа Шијаковић и Душка Киса, свако индивидуа за себе. И баш су таква и њихова размишљања, стилови писања, од прозе, поезије, есеја, истраживачког рада, до тема и идеја, изнова другачијих и упечатљивих.

„Волимо да читамо све и свашта. Признајемо, понајмање лектиру“, искрено причају гимназијалци и већином додају да су од књига из школског програма у једном даху прочитали „Хиљаду деветсто осамдесет четврту“ Џорџа Орвела. Поткрале су се као омиљене код појединих и Пушкинов „Евгеније Оњегин“, Кафкин „Процес“, те књиге Мома Капора, који је, објашњавају нам са великим задовољством, коначно, ушао у програм лектире.

А кад је слободни избор у питању, полице њихових жеља препуне су корица са мотивима мистерије, епске фантастике, патриотске историјске књиге, криминалистике… Мјеста обавезно има и за поезију, од родољубиве до љубавне. Међу насловима које воле, Катарина Миловић издваја Селинџеров „Ловац у житу“, Тодор Ружић „Слику Доријана Греја“ Оскара Вајлда и дјела Џорџа Мартина, попут серијала романа епске фантастике „Пјесма леда и ватре“. Ђорђе Вучинић препоручује Милета Кордића и књигу „Јелена 93.“, Душка Киса Чарлса Буковског и Мома Капора, Гордана Марков „Благо цара Радована“ Јована Дучића, Анђела Риђешић широко пространство поезије и наравно Александра Пушкина, Александра Газивода Десанку Максимовић. Миа Шијаковић каже да воли да чита све што јој дође у руке, док се Матеја Пејановић и Софија Сукновић проналазе у романима са темама мистерије и свакако поезије.

Рекли су нам и то да су им руски класици тешки, па их почесто избјегавају као радо читано штиво. На срећу, ријеч је о мањем броју њих. Једна, која је као насушну потребу навела читање руских писаца и, са својих 18 година, то бриљантно образложила, управо је дјевојка са почетка приче, Николина Нинковић.

„За разлику од већине вршњака волим руске писце. Обожавам руску књижевност! Сматрам да нимало није досадна, те да је, штавише, много лакше наћи љепоту живота и умјетности у зеленим пољима или у плавом небу, неголи у сивим тмурним улицама, моралним питањима, неким унутрашњим психолошким дилемама. Ако из тога успијемо да извучемо умјетност, из те таме и сивила, онда смо нешто и успјели. Из тог разлога читам и таква дјела. Ипак, сматрам да уз руске писце могу да проникнем у љепшу страну живота. Зато руска књижевност на мене оставља велики и дубок утисак!“

Управо из шаролике сфере интересовања ових младих људи, може се закључити и о чему то воле да пишу и у ком смјеру размишљају. Домен њиховог списатељског рада најбоље описује Веселинка Кулаш, професор српског језика и књижевности у требињској Гимназији и ментор у литерарној секцији.

„Њихова машта је фасцинантна, чак и више у односу на одрасле. Кад читам поједине текстове, останем јако изненађена. Зато покушавам да их подстакнем, а на основу редовних школских писмених састава могу да откријем надареност и афинитете према одређеним жанровима, па и да препознам ко би желио да учествује на конкурсима и пише. Нико од њих није исти и најважнији је индивидуални приступ, па често водимо индивидуалне разговоре. Знамо ко више воли лирске пјесме, а ко есеје, ко је аналитичан, ко воли кратку причу и сарадња се наставља у зависности од тога. Немамо неких генералних правила, али поштујемо сљедеће – покушавамо да избјегнемо општа мјеста, те да не подилазимо укусу масе. Стотину пута су вредније двије сопствене реченице него хиљаду већ виђених. И, заиста,  неријетко нас обрадују другачији текстови, можда су понекад помало „ишчашени“, али без сумње нису написани по неком клишеу. Чак и кад је патриотска поезија у питању, један је наш императив – да нема никакве осветољубивости ни мржње, него покушавамо да његујемо хуманост, слиједећи узоре као што су Васко Попа и Миодраг Павловић, који су чудесно преобразили патриотску поезију спајајући традиционално и авангардно.“

Веселинка Кулаш додаје да је ријеч о младима који заиста воле да пишу. Остварени резултати доказ су њиховог несумњивог талента, који се, сматра, може усмјерити у различите правце. Мотивација сваког члана секције и начин рада су другачији, што професорима омогућава прилично јасан увид шта кога испуњава и које теме преферира.

„Мислим да не постоји формула да неко научи да пише, али, једноставно, ако не покуша, неће сазнати какав потенцијал носи у себи. И да ли носи. Зато је драгоцјен неки подстрек да се ученик усуди, да испроба своју креативност. Неко ће можда наставити да се озбиљно бави писањем, неко можда неће бити тако истрајан, али вјерујем да ће већина чланова секције и у будућности наставити да пише, макар с времена на вријеме, јер мислим да је изазов бијелог папира један од најснажнијих импулса. Јасно је да су пред нама млади, надарени људи и чиме год се сутра у животу бавили, дакле, побиједила љубав према књижевности или не, мислим да ће њихово садашње  ослушкивање себе и истраживање сопствених могућности побољшати комуникативну способност, омогућити обликовање мисли на елоквентан начин. А они који посједују риједак дар, који ће тек дати најбоље од себе заслужују  наше посебно признање и подршку“, закључује професорица Веселинка Кулаш.

Средњошколци се надовезују и говоре нам да је једнима најдражи вид изражавања поезија, док је другима проза та гдје могу најбоље да преточе мисли. Поједине занимају историјске чињенице на основу којих износе сопствено мишљење. Они који упоредо сликају и баве се проучавањем карактерних црта других, писање надовезују на тај вид умјетности. Некима је пресудна љубавна, а некима патриотска тематика. Има и оних који теже херметичном стилу, неразумљивом на прво читање, али и оних који кроз писање проникну у властите дубине, како би спознали ко су у ствари, те какво им је окружење.

Различитим их чине области интересовања, али у једном су ученици и чланови литерарне секције сагласни – понајвише дугују својој професорици. Кажу нам да је њена љубав према књижевности и писаној ријечи, као и вјера у њихову надареност, била највећа снага да се ослободе и шаљу радове на конкурсе. Понекад, и да пишу зарад себе и надградње склоности коју посједују. Међутим, професорица Веселинка Кулаш, има другачију теорију.

„Да нема њих, ничега од овог не би ни било. Редовно ме изненаде нечим новим. Пуни су идеја различитог типа. И то ме радује. Ја сам ту да им помогнем и можда их мало усмјерим, али они су већ прилично зрели, знају и сами да артикулишу своје мисли и да их преточе у задивљујуће поетске и прозне радове. Мој утицај је био јачи у нижим разредима.“

Казаше да нико неће на студије књижевности. Нисмо питали због чега не, нити за шта су се, можда већ, опредијелили након Гимназије. Знају они и сами да им испит зрелости готово куца пред вратима. Стога их остављамо у најљепшем животном добу, без ичега са призвуком сутрашњице. Када им је већ књига обиљежила младост, а заузврат подарила бритак ум и ријеч, не сумњамо да ће тамо гдје су наумили досегнути мјесто које им и припада.

А дужност нас који смо већ одавно загазили у свијет одраслих је да зарад ових и свих будућих генерација кажемо: Прво, за сваку похвалу је истаћи да нови нараштаји читају и воле књижевност! Друго, према одабиру књига и жанрова, ови млади људи нам, без икаквог увијања, поручују да имају право на властите ставове и снове. Треће, то што не воле руске класике не значи одмах да у њима нема романтизма, већ нам они недвосмислено говоре да су кроз теме бунта или тражења себе у ситуацији бесмисла, спремни да достојанствено подигну главу и пусте свој глас. И четврто, ништа мање значајно иако је на задњем мјесту, то што бјеже од лектире, не зато што занемарују обавезе и искључиво вјерују у своја права, сугерише нам да је вријеме да се неко озбиљно позабави школским планом и програмом!

Гдје су некадашњи „литерарци“?

„Литерарну секцију нисам водила сама. Посебно је активна била моја колегиница и пјесникиња Олгица Цице, која је сада у пензији, а чији су ученици, такође, остваривали изузетне резултате и завољели књижевност управо због њене посвећености. Ту желим да поменем Тијану Бабић, која тренутно студира књижевност, а током гимназијских дана била је врло активна у нашој секцији. Морам поменути и Стојана Јанковића, такође некадашњег нашег ученика и члана секције. Мислим да је већ асистент на Економском факултету у Београду, али је аутор неколико збирки поезије. Никола Дупер студира право, а својевремено је и он био члан наше секције. Недавно је освојио прво мјесто у бесједништву“, каже Веселинка Кулаш, професор српског језика и књижевности у Гимназији „Јован Дучић“ Требиње.

Конкурси и слобода говора

„У сфери конкурса ученици могу да се изражавају како желе, с тим што немају увијек апсолутну слободу. Ако њихов ментор сматра да нешто заиста није пригодно и да би можда повриједило оне који су расписали конкурс, ми то отворено кажемо и ту онда некад правимо компромисе. А што се тиче тематике, негдје се могу слати радови о било којој теми, негдје је она задата. Потпуно су слободни да бирају конкурс. Посебно истичем „Београдско огледање“, књижевно такмичење „Огледала“, београдског часописа средњошколаца и професора, који има модерну концепцију и тражи нове, другачије кодове и младе ауторе који не пристају на утабану стазу. У том смислу, право је освјежење, рецимо, приповијетка Тодора Ружића „Харон“, која је освојила прво мјесто на њиховом конкурсу прошле године“, појашњава професорица Веселинка Кулаш.

Када награде кажу све!  

Александра Газивода – 1. мјесто на литерарном конкурсу „У сусрет Вуку“ – расписали Републички педагошки завод и Универзитет у Бањалуци; Велика награда на књижевном конкурсу Друштва „Свети Сава“ у Београду, те прије три године 1. награда на конкурсу „Светосавље и наше доба“ – Епархија бачка и Министарство просвјете Србије у Новом Саду.

Николина Нинковић – похвала на конкурсу о Алекси Шантићу – Завичајни клуб „Херцеговац“ из Панчева, похвала на конкурсу „Босоного детињство“, посвећеном Бранку Ћопићу Форум театра из Источног Сарајева; ове године –  1. награда Књижевног конкурса на тему „О мојим пријатељима у Србији“ поводом Дана државности Републике Србије – заједнички приредили Републички педагошки завод Републике Српске и Генерални конзулат Републике Србије у Бањалуци.

Гордана Марков – ове године 1. награда на конкурсу поводом Дана Републике Српске – расписао Републички педагошки завод Републике Српске.

Душка Киса – 1. мјесто на конкурсу Мреже за изградњу мира у оквиру USAID – овог програма „Пробудућност“ за причу „Тражи се“; објављен есеј у часопису средњошколаца и професора „Огледало“ из Београда, специјалне награде на конкурсу Завичајног клуба „Херцеговац“ из Панчева, посвећеном браћи Ћоровић, и конкурсу Форум театра из Источног Сарајева, посвећеном Петру Кочићу.

Анђела Риђешић – 1. мјесто на конкурсу Завичајног клуба „Херцеговац“ из Панчева, посвећеном Светозару и Владимиру Ћоровићу, похвала на конкурсу ЗК „Херцеговац“, посвећеном Алекси Шантићу

Тодор Ружић – 1. награда за кратку причу на Другом „Београдском огледању“, часописа „Огледало“ из Београда, објављене двије пјесме у истом часопису.

Софија Сукновић – 2. награда за пјесму на Другом „Београдском огледању“ часописа „Огледало“ из Београда.

Ђорђе Вучинић – 3. мјесто на конкурсу поводом Дана Републике Српске – расписује Републички педагошки завод; специјална награда на конкурсу Завичајног клуба „Херцеговац“ из Панчева, те објављена пјесма у часопису „Огледало“ и „Гласу Требиња“.

Катарина Миловић – 3. мјесто на конкурсу Форум театра из Источног Сарајева, посвећеном Петру Кочићу, похвала на конкурсу Форум театра посвећеном Бранку Ћопићу.

Никола Краљевић – 1. мјесто на конкурсу Форум театра „Босоного дјетињство“, посвећеном Бранку Ћопићу.

Матеја Пејановић – специјална награда на конкурсу Завичајног клуба „Херцеговац“ из Панчева, посвећеном Светозару Ћоровићу

Миа Шијаковић – похвала на 25. литерарном конкурсу „Светосавље и наше доба“ у Новом Саду.

Маја Бегенишић/Глас Требиња