Љиљана Благојевић: Тужно је вријеме у којем људи више и не мисле о сутра

ТРЕБИЊЕ │ Глумица Љиљана Благојевић била је гост овогодишњег 5. Фестивала медитеранског и европског филма у Требињу, гдје јој је уручена и награда за изузетан допринос евро-медитеранској кинематографији.

За диву овјенчану бројним глумачким признањима – и ово требињско има своју вриједност. Награда, каже, усрећује сваког као знак – младима да су добродошли, а зрелијим – да нису отписани, а посебно кад стиже из града у који радо долази и чијој се љепоти увијек диви.

Нашла је времена и за разговор за Радио Требиње, иако је због фестивала прекинула заслужени одмор. На уручење „Златног платана“ стигла је са Луштице на херцегновској ривијери, гдје јој, како каже, уживање овог љета – помало кваре пожари.

– Тамон толико да вам помогну да схватите колико смо мали и како се бавимо будаластим стварима, док нам природа једном не каже – станите мало!

Шта уопште значе признања некоме који је оставио тако упечатљив траг у нашој кинематографији?

– Ништа у животу не сме да се подразумева, све треба да се негује. Као што се негује пријатељство, љубав или цвеће. Тако морају да вас негују и као човека и као глумца. Посебно што је глумац у овој транзицији, великим ломовима и распадима – можда и најрањивије биће. Све што припада буџетима установа, попут културе, просвете, здравства… је најрањивије, а посебно језик и култура као сведуховна вертикала једног народа.

Каква је ваша оцјена данашње глумачке сцене у Србији и на југословенским просторима?

– Наречитија би била она пословица – мала бара пуно крокодила. Има јако пуно глумаца и школа које припремају децу за овај посао, врло неизвестан и стресан, али је простор мали, мала кинематографија. Зато је младим глумцима данас много теже него што је било нама. Било је веће тржиште, имали смо више шанси. Одлазили смо из Београда у Загреб, из Загреба у Сарајево, да би снимали филмове. А данас су ти одласци искључиво и само зато да би се повезале двије кинемографије и негде „напабирчио“ неки новац из два буџета, а не зато што редитељ жели баш та места и тог глумца. Субкултура нађе свој пут, а култури је тешко. Зато треба времена, а људи су данас нестрпљиви.

Од многих филмских и улога у позоришту – која вам је најближа, „најстварнија“?

– Постоје улоге које су ме учиниле срећном, као што је Рабија из филма „Нож“. То је неко сабрано моје искуство из детињства. То није била глума, то је било моје животно искуство, одрастање уз неке људе који су такви, који се из жеље да не изгубе оно што воле – претворе у нешто друго. Да бисте направили добру улогу, морате да је разумете и да је браните у свим њеним минусима и плусевима. Сигурно је међу омиљеним и Видосава у Великој драми. Често су то јаке, стамене жене са ових простора. Признајем да јако волим домаћу драму, домаће писце. Мислим да имамо јако квалитетне људе који пишу, али је наш језик мали – нажалост, не можемо с њим далеко стићи у свет.

Има ли нових улога? Познато је да не прихватате све понуђено. Зашто?

– Каријера се прави на одбијеним, а не на одиграним улогама. Много више сам одбила улога, него одиграла и време је показало да нисам погрешила и да ме интуиција није издала. Имала сам неке понуде и сад за септембар и октобару, али сам одбила. Новца свакоме треба, али не видим потребу да радим нешто што ће ми задавати горчину. Не вреди, где није потребно, да се налази моје име и да ја дајем валидност неком пројекту. Наснимала сам се и наиграла. Оно што ми припада то ће ме наћи, а оно што ми не припада на томе ћу се захвалити.

Је ли било улога од којих се и сада „црвените“?

– Чувала сам се да се не стидим, нарочито на филму, зато сам и одбијала улоге. Није то стид да ли ћеш се негде скинути или не, него да ли ћеш урадити нешто што се коси са тобом, твојим принципима животним, да урадиш компромис са својом душом и бићем. Наравно да грешимо, сви смо имали тренутке када се црвенимо, али о томе не размишљам. Тиме би пропустила време које живим. Несвесне грешке се праштају. Велики свеци су постали свеци кад су доживели покајање, а не зато што су били чисти као бели папир.

„Велика драма“ не силази са сцене Народног позоришта. Значи ли то да се проналазимо стопроцентно у њој?

– Па да, она говори о томе зашто нам се данас догађа ово и зашто смо ту где јесмо. Просто се види шта су последице наших великих страсти једног времена. То је, можда, једна од последњих представа која вас емотивно дубоко узнемири и покрене. Кључ њеног трајања је што показује да није баш све бизнис и новац – има и нешто што се зове душа, а што је у овим временима заборављено.

Људи доживљавају, реагују на оно што им поручује умјетност, али никако да се покрену?

– Људи су уморни, упали у апатију – што је најгоре за живо биће. А тек страх. „Билдовање“ страха паралише човека, он постаје послушник, што не води човечанство напред. Припало нам је неко тужно време, људи мисле само о овом тренутку, не о сутра – и задовољи су да имају пун стомак и да их нико не дира. А бојим се да то није решење.

Разговарала: Дубравка Чоловић